Zašto Milovan Bojić preti premijeru

Posle višegodišnjeg ćutanja, tokom kojeg je skoro zaboravljen, prof. dr Milovan Bojić još jednom je pokazao da se talenat za jake reči i sklonost ka dramatici ne gube baš tako lako. Osobine po kojima smo ga onomad dobro znali, prof. dr Bojić ovaj put pokazao je u pismu koje je 6. novembra 2008. poslao na adresu premijera Srbije, a koje je, eto, stiglo i do „Vremena“. Veći deo tog pisma posvećen je problemima s kojima se prof. dr Bojić suočava kao dekan Medicinske akademije – US Medical School, i u skladu je s načinom komunikacije koji bi se očekivao između jednog dekana i jednog predsednika vlade. Kraj, međutim, podseća na štivo s kraja devedesetih – upravo ono mračno doba u kojem je prof. dr Bojić žario i palio srpskom političkom scenom. Pošto je opisao svoj hod po mukama, dekan piše: „Međutim, zbog neviđene diskriminacije, terora moćnika i samog vrha farmakomedicinske hobotnice, studenti i nastavnici Medicinske akademije – US Medical School, kao i njihovi roditelji, prinuđeni su da svim raspoloživim pravnim sredstvima brane budućnost i egzistenciju, uključujući i svoje živote“. Ne ulazeći u raspravu o tome kako tačno misli da životom brani interese gorepomenute akademije, prof. dr Bojić posle toga moli i (valjda opet po inerciji iz devedesetih), preti: „Uvažavajući Vaš rad i rezultate, kao i nastojanje da date svoj doprinos u stvaranju uslova za razvoj ustanova, ravnopravnosti privatnog i državnog sektora, molimo Vas, da u skladu sa Vašim raspoloživim vremenom, primite naše predstavnike, pre nego što ovo pitanje dobije eskalaciju i internacionalizaciju.“

AKREDITACIJA: Šta, dakle, muči bivšeg potpredsednika Vlade, sada dekana? Koje je tačno pitanje koje će, može biti, „dobiti eskalaciju i internacionalizaciju“? Ukratko, dekana muči to što već mesecima kuca na razna vrata, a nijedna da mu se otvore ili da mu se, po otvaranju, ne zalupe pred nosom.

Medicinska akademija – US Medical School osnovana je 14. juna 2005, a dva meseca kasnije od Ministarstva prosvete i sporta dobila je i rešenje kojim se utvrđuje da „ispunjava kadrovske, prostorne i tehničke uslove za početak rada i obavljanje delatnosti petogodišnjih studija“. Odluka je bila definitivna, bez obzira na ranije primedbe na osnivanje te institucije: u julu 2005. Ministarstvo zdravlja obavestilo je Vladu da u Srbiji i inače ima previše lekara, da program Akademije nije uključen u sistem medicinskog obrazovanja usvojen u Srbiji i EU, da se ne zna ko su nastavnici, kakav je nastavni plan i da studentima niko ne garantuje da će, kao što im je obećano pri upisu, njihove diplome biti nostrifikovane u SAD.

No, pošto je za obavljanje nastave na univerzitetskom nivou, pored dozvole za početak rada, potrebna i akreditacija Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, Akademija se našla pred novim iskušenjima. Što se šire javnosti tiče, čitava ta priča ostala je u senci jednostavne činjenice da iza Akademije stoji prof. dr Milovan Bojić. Iako se njegovo ime nije pominjalo u zvaničnim dokumentima (kao dekan se potpisuje tek od pre nekoliko meseci), Akademija je u startu označena kao „Bojićeva“, odnosno kao deo „Bojićevog univerziteta“ – reč je zapravo o univerzitetu „Ostrog“, koji je nastao u okviru medicinskog kompleksa „Ostrog“, takođe samo nezvanično označenog kao Bojićevo vlasništvo“. Kada je 3. maja 2007. Komisija odbila zahteve za akreditaciju tri više škole koje su osnovane u okviru ovog univerziteta (Viša škola za primenjenu psihologiju, Evropska viša škola za sportsko novinarstvo i Viša škola za informacione tehnologije), nekako se i na taj univerzitet zaboravilo.

Međutim, Medicinska akademija nije ni bila na spisku onih koji su tražili akreditaciju, baš kao ni u druga dva kruga akreditovanja – sledeći proces akreditacija trebalo bi da bude završen do juna 2009, a Akademija će do kraja te godine morati da, kako zna i ume, dođe do akreditacije ukoliko želi da upisuje nove studente. Taj deo priče zapravo je i ključ Bojićevih problema. Prema Pravilniku o standardima i postupku za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa („Službeni glasnik“ broj 76/05), visokoškolska ustanova mora da pruži „podatke o prostoru i opremi; dokaze o vlasništvu/zakupu, dokaze o urbanističkim uslovima, podatke o površini, strukturi prostora, podatke o tehničkoj opremi (broj, namena, starost). Medicinska akademija ima prostor, zvanično ima i infrastrukturne uslove za teoretsku nastavu, ali istovremeno nema ono što je obavezan uslov za medicinske škole. Kako se navodi u dopuni gorepomenutog Pravilnika („Službeni glasnik“ broj 106/06), „u svrhu realizacije kliničke obuke studenata, univerzitet i medicinski fakulteti unutar njega ostvaruju saradnju sa odgovarajućim klinikama kao partnerima u medicinskom obrazovanju, o čemu sklapaju ugovor o saradnji“. Dalje se navodi još i sledeće: „Prostor koji ustanova navede u dokumentaciji se evidentira kao njen prostor i u nastavku neće moći da bude korišćen od strane druge visokoškolske ustanove.“

U prevodu, to znači da klinike u kojima već „vežbaju“ studenti, npr. Medicinskog fakulteta u Beogradu, to neće moći da čine i studenti Medicinske akademije. A studenti Medicinskog fakulteta već vežbaju na skoro svim klinikama u glavnom gradu…

BAZE: Previđajući ili namerno previđajući tu činjenicu, Bojić je 23. oktobra 2008. sklopio ugovor s Kliničko-bolničkim centrom „Dr Dragiša Mišović“. Ugovor koji je, pored Bojića, potpisao direktor tog centra dr Đorđe Bajec, podrazumeva da će KBC „Dr Dragiša Mišović“ biti nastavna baza za realizaciju programa teorijske i praktične nastave Medicinske akademije: u članu 1. Ugovora kaže da se dve institucije uspostavljaju „dugoročnu poslovnu saradnju radi unapređenja preventivne zdravstvene zaštite i zdravstvenih usluga; razvoja domaćeg visokog obrazovanja; naučno-istraživačkog rada; izdavačke delatnosti, kao i u drugim oblastima od zajedničkog interesa“. O ovom ugovoru Medicinski fakultet obavešten je nezvanično, a Ministarstvo zdravlja naknadno, pa je reakcija te dve zainteresovane strane bila očekivano burna. U pismu koje je uputio rukovodstvu KBC-a 31. oktobra 2008, dekan Medicinskog fakulteta prof. dr Bogdan Đuričić podseća da je njihov ugovor o saradnji potpisan još 1979, da je „na obostrano zadovoljstvo funkcionisao prethodnih skoro 30 godina“ i da bi sprovođenje novog ugovora značilo prekid saradnje. Posebno je zanimljivo upozorenje kojim završava ovo pismo: „S obzirom na to da je članom 162 Statuta Medicinskog fakulteta predviđeno da nastavnici i saradnici Fakulteta istovremeno obavljaju praktičan rad na klinikama koje su nastavne baze Fakulteta, nastavnicima i saradnicima Medicinskog fakulteta koji su zaposleni u KBC ‘Dr Dragiša Mišović–Dedinje’, u slučaju da navedeni ugovor ostane na snazi, na ovom osnovu prestaće radni odnos na Fakultetu.“ Pošto je i potpisnik ugovora s Bojićem, dr Đorđe Bajec, istovremeno docent Medicinskog fakulteta, to bi značilo da je on svojim potpisom zapravo zapečatio i sopstveni radni status. S druge strane, Ministarstvo zdravlja je 3. novembra 2008. upozorilo rukovodstvo KBC „Dr Dragiša Mišović“ da je potpisivanjem ugovora s Medicinskom akademijom prekršilo zakonsku odredbu po kojoj o poslovanju Centra odlučuje Upravni odbor i da se tim činom oglušilo o uputstvo Ministarstva da bude obavešteno o eventualnoj ponudi za saradnju od strane Akademije. U istom dopisu, Ministarstvo podseća da su „zdravstvene ustanove u Republici Srbiji državno vlasništvo… te da bi bilo kakvo korišćenje u cilju sticanja profita za pojedince unutar ustanove ili osobe i institucije van sistema, predstavljalo ozbiljan konflikt interesa koji podleže sankcijama.“ Pošto je, pored Ministarstva, predlog za raskidanje sporazuma o dugoročnoj saradnji stigao i iz Skupštine Beograda, Upravni odbor KBC „Dr Dragiša Mišović“ na sednici održanoj 5. novembra „stavio je van snage i poništio“ Bojićev i Bajecov ugovor. Potpuno ista sudbina zadesila je i ugovor potpisan s KBC-om „Zemun“, dok je potpisivanje ugovora s Institutom za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“ sprečeno zahvaljujući tome što su se nadležni u toj ustanovi prethodno obratili Ministarstvu zdravlja.

Konačno, prof. dr Bojić izgleda je ostao bez adrese na koju bi se mogao obratiti. U gorecitiranom pismu premijeru Mirku Cvetkoviću on navodi da raskinuti ugovori nisu predstavljali „sukob interesa sa Medicinskim fakultetom“ i da su bili od „obostranog interesa“. Tezu da je reč o neravnopravnosti privatnog i državnog interesa, osim u pismu premijeru, pomenuo je i u izjavi za „Večernje novosti“ 19. novembra: „Oni su isterali naše studente na ulicu, bez ikakvog otkaznog roka, čim su dobili dopis iz Ministarstva. U obrazloženju zašto nam zabranjuju da vodimo studente na praksu piše da te bolnice ne mogu biti nastavne baze za naš fakultet, jer u njima vežbaju budući lekari sa državnog fakulteta. To je nedopustivo i znači da bismo tako mogli da podelimo i pacijente koji rade u državnim i privatnim firmama“, objašnjava Bojić.

I ŠTA ĆEMO SAD? Ukoliko svojim studentima do kraja 2009. ne omogući praktičan rad u nekoj klinici, Milovan Bojić biće verovatno prinuđen da stavi ključ u bravu i zaboravi na Akademiju. Ipak, imajući u vidu da u toj ustanovi trenutno ima približno 200 studenata, postavlja se pitanje šta će oni dalje. Početkom decembra grupa roditelja obratila se nadležnima s molbom da dozvole upis njihove dece na Medicinski fakultet, uz novčanu naknadu koju plaćaju i Bojiću: pošto je školarina na Akademiji čitavih pet hiljada evra, roditelji podsećaju da je reč o iznosu od oko milion evra, ali najavljuju i mogućnost „radikalnijeg protesta“. „Ministarstvo prosvete bilo je dužno da svake godine proverava uslove studija na svakom, pa i ovom fakultetu, prema Zakonu o visokom školstvu, ali to nije izgleda rađeno, čak ni ove godine, pa smo svi u problemu“, pišu roditelji u i-mejlu upućenom na odgovorne adrese. Istovremeno, u izjavi za „Večernje novosti“, predsednik Komisije za akreditaciju visokoškolskih ustanova Slobodan Arsenijević kaže da će se o Akademiji odlučivati krajem iduće godine: „Tek tada ćemo mi saznati da li oni imaju sve što je potrebno da bi školovali doktore. Mi smo komisija za kvalitet, imamo propisane standarde, a ne delimo fakultete na privatne i državne. Dok ne daju prijavu, za mene je taj problem nevidljiv. Ako to ne urade, neće moći više da prijavljuju studente.

Ovaj „nevidljivi“ problem mogao bi, naravno, da završi i na sudu. U ugovorima s KBC-om „Dr Dragiša Mišović“ i zemunskim KBC-om jasno se navodi da se „ugovor zaključuje na neodređeno vreme i može se jednostrano raskinuti uz otkazni rok od jedne godine“. Na tu stavku prof. dr Bojić može da se poziva, baš kao što i druge ugovorne strane mogu da se pozivaju na neregularnost procesa potpisivanja, tj. na činjenicu da prethodno nisu konsultovani svi koji bi trebalo da se pitaju. No, i u tom slučaju, ostaje problem studenata – sudski proces može da potraje godinama, a oni bi zaista mogli da se nađu na brisanom prostoru.

Dok se to klupko ne raspetlja ili bar dok prof. dr Bojić ne odluči da je vreme da „ovo pitanje dobije eskalaciju i internacionalizaciju“, moglo bi se reći da je za čitavu stvar najoodgovorniji bivši ministar prosvete Slobodan Vuksanović ili već neko ko je 2005. odlučivao o tome koji fakulteti mogu da počnu s radom. I on i predstavnici njegovog ministarstva mogli su još tada da znaju da je, ma kako ispravni izgledali tehnički detalji u vezi s Medicinskom akademijom, već samo prisustvo Milovana Bojića (vidi okvir „Dekan“) sasvim dovoljno makar za mini skandal, ako ne za višegodišnju komplikaciju i moguću manipulaciju sa desetinama mladih ljudi i njihovih platežnih roditelja.

Pošto oni nisu pazili, eto nama „terora moćnika“ i „farmakomedicinske hobotnice“ koji su se okomili na sirotog dekana. Nikakvo čudo. Za razliku od poštovanja zakona, procedura i makar elementarnog reda i pristojnosti, ovde se nikada nije oskudevalo u teroru, moćnicima, silama mraka i čudovišnim predstavnicima životinjskog carstva.

VMA

U rešenju kojim Ministarstvo prosvete dozvoljava „početak rada i obavljanje delatnosti petogodišnjih osnovnih studija“ na Medicinskoj akademiji, navodi se da je ta ustanova zaključila ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Medicinskim fakultetom u Kragujevcu. Takođe se ističe da taj fakultet ima ugovore s više „nastavnih baza“ koje će moći da koriste i studenti Medicinske akademije „pod istim uslovima“. Na tom spisku nalazi se više uglednih medicinskih institucija, između ostalog i Vojnomedicinska akademija, Zavod za zaštitu zdravlja Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, Zavod za bolesti zavisnosti Beograd, Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Beograd,…

Prema saznanjima „Vremena“, studenti Medicinske akademije nikada nisu obavljali vežbe u ovim institucijama, iako se spekuliše da bi Milovan Bojić mogao da pokuša da sklopi ugovor s VMA. Na sajtu Medicinske akademije, koji trenutno ne funkcioniše, dugo je bilo navedeno da je VMA nastavna baza u kojoj studenti izvode praktični deo nastave.