Zašto Haški tribunal nije doveo do pomirenja

Od osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) prošlo je gotovo sedamnaest godina. Od tada je postignuto dosta toga: od 121 osobe osumnjičene za ratne zločine približno pola njih je osuđeno, a neki od njih su kaznu već i odslužili. Od preostalih, jedanaestorica su oslobođeni optužbe, neki su umrli pre nego što su uhapšeni, dok su šestorica, uključujući i Slobodana Miloševića, umrli u pritvoru Tribunala u Hagu. Među osuđenima ima dosta visokorangiranih političara i oficira vojske i policije. Nekoliko važnih suđenja je u toku, uključujući i suđenje Radovanu Karadžiću, dok su samo dvojica optuženih još na slobodi – general Ratko Mladić i Goran Hadžić. Strategija okončanja rada MKSJ-a koju je izradio Savet bezbednosti UN-a, predviđa da Tribunal prestane sa radom 2012, do kada bi i sva suđenja trebalo da budu okončana.

No, neka pitanja ostaće da vise u vazduhu i dugo nakon što zastava UN-a bude uklonjena sa krova masivne zgrade Tribunala u Sheveningenu. Neke odluke, poput oslobađajuće presude ratnom vođi kosovskih Albanaca i bivšem premijeru Ramušu Haradinaju i iznenadna smrt Slobodana Miloševića, i dan-danas se smatraju kontroverznim i dugo će još raspirivati rasprave i teorije zavere. Mnoge su žrtve ozlojeđene jer smatraju da su oni koji su im pobili porodicu ili rođake osuđeni na blage kazne. Istovremeno će na Balkanu i dalje biti mnogo onih koji će osuđene za ratne zločine iz svoje nacije smatrati herojima čiji se jedini zločin sastojao u tome što su ustali u odbranu svog naroda u teškim vremenima, uprkos svim činjenicama koje dokazuju suprotno.

I dok će pravni stručnjaci još dugo raspravljati o ovim pitanjima, mnoga izlaze van okvira međunarodnog prava i pravde, i dotiču neke dublje društvene, istorijske i političke teme. Od samog začetka Tribunal se u svojim ciljevima nije ograničio samo na izricanje presuda, već mu je namera bila i da spreči da se zločini ponove, a i da doprinese pomirenju naroda Zapadnog Balkana. Kada je o prevenciji reč, dovoljno govori činjenica da su se neki od najgnusnijih ratnih zločina, uključujući genocid u Srebrenici, etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i zločine na Kosovu, desili uveliko nakon što je Tribunal bio počeo sa radom.

Ovaj članak govori o razlozima zbog kojih je Tribunal podbacio na planu pomirenja. U prilog tome možda najbolje govore rezultati poslednjeg Galupovog istraživanju iz 2009: Srbe svojim neprijateljima i dalje smatra 83 odsto kosovskih Albanaca, 51 odsto Hrvata, skoro svaki drugi bosanski Musliman, a ovakva osećanja su u Srbiji uzvraćena. Uz to, u regionu veliki broj ljudi živi u uverenju da će doživeti još jedan rat. Tribunal svakako nije zaslužan za ovako sumorno raspoloženje, ali kada je već među svoje ciljeve zacrtao i pomirenje, ideja zaslužuje da se nađe na proveri.

Tribunal je omanuo u pogledu pomirenja iz različitih, složenih razloga od kojih neke treba tražiti u raznim istorijskim nepravdama i tradiciji krvne osvete, koja vekovima opstaje u nekim delovima bivše Jugoslavije. Drugi su, međutim, duboko usađeni u same temelje Tribunala. Zadržimo se prvo na njima, pre nego što razmotrimo neke od lokalnih uzroka.

Gresi praočeva

MKSJ je osnovan 1993. godine (mada je sa radom počeo znatno kasnije), u jeku rata u Bosni, kao reakcija na svakodnevne izveštaje o zločinima koji su pristizali preko malih ekrana. U zapadnim prestonicama je preovladalo raspoloženje da se „nešto“ mora preduzeti da se užas spreči, ali političke volje za vojnom intervencijom, jedinim efikasnim sredstvom u postizanju tog cilja, nije bilo. Čak je i Medlin Olbrajt, u to vreme ambasadorka SAD u UN-u, bila veoma skeptična u pogledu Tribunala: „Niko nije verovao u to da će išta biti postignuto. Prvo su govorili da neće biti optužnica, pa da neće ni biti suđenja, pa da neće biti presuda“, izjavila je mnogo godina kasnije u svom svedočenju pred Tribunalom.

Tribunal je, tako, nastao kao puki dodatak: nemoćno telo i maglovita pretnja nad glavama ubica koji su u to vreme bili vrlo uposleni. U prvih par godina Tribunal nije imao ni budžet ni tužioce, imao je svega nekoliko pravnika, šačicu istražitelja i kancelarijskog prostora na pretek. A kada je konačno počeo s radom, morao je neprekidno da se nosi sa preprekama koje su ispred njega postavljale one države koje su ga i osnovale. Prvi glavni tužilac Tribunala Ramon Eskobar Salome nije se čak ni uselio u kancelariju, dok je drugi po redu, Ričard Goldston, bio pod snažnim pritiskom vodećih zapadnih zemalja da ne podigne optužnicu protiv Karadžića i Mladića kako se time ne bi ugrozio mirovni proces. Njegova naslednica Luiz Arbur je na sebe navukla gnev američkih zvaničnika kada je u jeku sukoba na Kosovu podigla optužnicu protiv Miloševića, strahujući da bi to kasnije moglo da ugrozi mir. Karla del Ponte, koja je došla nakon Luize Arbur, opisala je u svojoj knjizi kako su visoki zvaničnici NATO-a, pa čak i direktor CIA, uporno odbijali njene zahteve da uhapse osumnjičene za ratne zločine i prebace ih u Hag, pod izgovorom da bi time ugrozili bezbednost svojih snaga u Bosni.

Ovakav stav je postepeno počeo da se menja, ali je opstrukcija kojoj su u početku pribegavali osnivači usporila rad Tribunala u trenutku kada je trebalo da bude najefikasniji. Zbog toga je vera u svrsishodnost Tribunala okrnjena od samog početka, naročito među žrtvama koji su nestrpljivo očekivale pravdu. Takođe, zbog ovakve politike su najveći ratni zločinci na funkcijama ostali godinama nakon što je protiv njih podignuta optužnica, što svakako nije podstaklo pomirenje u regionu.

Politički spektar

Glavna razlika između domaćih i međunarodnih sudova leži u tome što ovi potonji nemaju policiju ni druge mehanizme prinude da postupe po poternici. MKSJ je, prema tome, bio ostavljen na milost i nemilost vlada čije su odluke bile selektivne i ad hoc. Međutim, zvaničnici Tribunala nisu na vreme shvatili da i sami povremeno moraju da izigravaju političare i diplomate kako bi osigurali opstanak suda, naročito u kontaktima sa predstavnicima uticajnih vlada. Umesto toga, nastupali su sa izvesnom arogancijom, što nije pogrešno za rad u okviru krivičnog sistema jedne demokratske države u kojoj je sudska vlast odvojena od izvršne. U složenom međunarodnom okruženju, međutim, Tribunal je poricanjem neumitne političke uloge samo sebi otežavao posao.

To je naročito bilo izraženo kod Karle del Ponte, četvrte po redu glavne tužiteljke, koja se na tom mestu zadržala najduže od svih tužilaca. Poticala je iz pravosudnog sistema male zemlje sa jakom nezavisnom tradicijom, često je ulazila u nepotrebne sukobe, ne samo sa liderima iz regiona već i sa liderima svetskih sila (obilje primera možete naći u njenoj knjizi). Zbog toga su izabrani zvaničnici od kojih je zahtevala saradnju ponekad odbijali da s njom razgovaraju, jer nisu voleli da ih kinji. Zbog njenog ponašanja Tribunal je postao laka meta za neprijatelje međunarodne pravde.

Umesto da je poriče, Tribunalu je bilo bolje da se u političku ulogu, koja je bila neizbežna, uživi od samog početka. Da je par diplomata od velikog međunarodnog iskustva postavljeno da predstavlja sud i tužilaštvo u kontaktima sa političarima i diplomatama, brojni sukobi i nesporazumi bili bi izbegnuti. Time ne bi samo bila osigurana saradnja pojedinih zemalja sa Tribunalom, već bi i glavni tužioci imali više vremena da se bave pravom, a ne da se nadmeću sa političarima na njihovom terenu.

No news is bad news

Na isti način, zvaničnicima Tribunala trebalo je puno vremena da shvate da njihov rad uključuje i javnost, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već i u zemljama koje finansiraju njegov rad – na kraju krajeva, to je novac njihovih poreskih obveznika. I ova zabluda potiče iz domaće sudske prakse, gde sudije i tužioci po pravilu ne moraju javnosti da obrazlažu važnost njihovog rada, niti da se brinu o popularnosti sudova. To, međutim, ne važi za ad hoc međunarodne sudove poput MKSJ-a, koji ne zavise samo od političara, već posredno i od njihovih birača, to jest od javnog mnjenja.

Ovaj problem Tribunal je uočio tek nakon više godina od osnivanja, kada je njegova reputacija u bivšoj Jugoslaviji već bila uništena, i kada su neki zapadni političari i mediji počeli da dovode u pitanje opravdanost daljeg finansiranja. Tribunalov program Outreach, zamišljen da suđenja i odluke MKSJ-a učini dostupnim i razumljivim na području nad kojim je sud nadležan, predviđen je još 1993. godine rezolucijom Saveta bezbednosti UN-a, ali je on uspostavljen tek početkom 1999, i to u okviru Strategije za okončanje rada suda. Do tada su novinarska pitanja o radu suda mahom ostajala bez odgovora, i Tribunal je sebe doveo u poziciju da nije mogao da se brani ni od opravdane kritike niti od zlonamernih napada. Veo tajne kojim je MKSJ bio obavijen pomogao je neprijateljima Tribunala da ga predstave kao oruđe za ostvarenje podumklih interesa Zapada (na Balkanu) ili kao ekstravagantan i skup eksperiment u međunarodnom pravu (na Zapadu).

Od tada je dosta toga učinjeno: Outreach danas ima svoja predstavništva u Beogradu, Prištini, Sarajevu i Zagrebu, a na stotine je novinara, domaćih i stranih, prošlo kroz obrazovne programe, što na Balkanu, što u Hagu. Pride, sud i tužilaštvo imaju svoje portparole, koji mogu brzo da odgovore na novinarska pitanja. Bez obzira, predrasude nastale pre nego što je Outreach počeo sa radom i dalje su jake: šteta koja je učinjena na početku je nepopravljiva.

U dalekoj galaksiji…

Problemi koji su gore opisani mogli su da budu izbegnuti, a posledice donekle sanirane. To, međutim, ne važi ako govorimo o domaćem terenu. Iz lokalne perspektive gledano, MKSJ je sud u jednoj dalekoj i stranoj zemlji, koji su osnovali stranci da sude „našima“. Postoje valjani razlozi za to što je nezahvalan posao suđenja ratnim zločincima poveren međunarodnim sudijama i tužiocima, i što je sud smešten daleko od regiona. Čak i deset godina nakon što je u jugoslovenskim ratovima ispaljen poslednji metak, bilo bi nezamislivo organizovati suđenje Miloševiću, Karadžiću i Haradinaju bilo gde na Balkanu. Ima nekoliko uspešnih suđenja ratnim zločincima nižeg ranga, naročito u Srbiji, ali proći će još dosta vremena pre nego što društva i pravosudni sistemi u bivšoj Jugoslaviji budu u stanju da sude krupnim ratnim zločincima, naročito svojima.

Nažalost, to što je sud smešten hiljadama kilometara daleko izazvalo je kod većine žrtava osećaj odsečenosti od suđenja, i to osećanje je vremenom samo jačalo. Ni prenosi uživo ili naknadno nisu pomogli: za nekoga u Mostaru, na primer, moderna sudnica Tribunala deluje stvarno kao i paluba američkog nosača aviona „Enterprajz“. Sudije i pravnici u togama (srećom ne i sa perikama), i to što je slika lica zaštićenih svedoka bivala zamućena, a glas izmenjen, samo su jačali utisak nadrealnog. Tokom suđenja Milanu Lukiću, koji je osuđen na doživotnu kaznu zbog užasnog zločina počinjenog u Višegradu, nekoliko osoba koje su preživele masakr reklo mi je da nisu osetili „baš ništa“ dok su gledali suđenje, niti da su kada je presuda izrečena doživeli bilo kakvo olakšanje.

Zato i ne čudi da domaća publika suđenja prati sa sve slabijim zanimanjem, da na njih gledaju kao na još jedan realiti šou u nizu, ili na neki dosadan i dugačak film gde se sve odigrava u sudnici (pri čemu suđenja pred MKSJ nemaju one preokrete kao u filmovima). A i kada im posvete pažnju, obično navijaju za svoje. I opet, pomirenja nema.

Naš čovek u Hagu

Tokom suđenja Miloševiću, na njegovoj strani bili su i mnogi Srbi koji su se od početka suprotstavljali njegovom režimu. Njegova je popularnost bila toliko narasla da je vlada SAD koja je sponzorisala prenose u jednom trenutku zapretila da će ukinuti donacije ako prenosi ne prestanu. Milošević je postao „naš čovek“ pred stranim sudom, i ljudi su počeli da navijaju za njega iz istih razloga kada navijaju za svoj tim na Olimpijadi, čak i ako znaju da je trener pokvarena lopuža a kapiten na dopingu. To valjda biva instinktivno.

To ne važi samo za Srbiju. U nekim krajevima Hrvatske učenici su morali da šalju božićne čestitke generalu Anti Gotovini, kome se trenutno sudi za etničko čišćenje Srba, a Haradinaj je po povratku iz Haga u Prištini dočekan kao heroj. Ljudi obično ne vole kad se njihovim sunarodnicima sudi pred stranim sudovima, što Amerikanci vrlo dobro znaju. Dvostruki standardi američke vlade izbili su na videlo pre nekoliko godina, kada je Bušova administracija vršila snažan pritisak na zemlje bivše Jugoslavije da potpišu dokument u kome se obavezuju da neće hapsiti američke državljane protiv kojih je podignuta optužnica pred novoosnovanim Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu, zahtevajući istovremeno od njih da svoje građane izruče MKSJ.

Prema tome, ne treba da nas čudi što MKSJ nigde u bivšoj Jugoslaviji nije omiljen, sa izuzetkom Kosova, verovatno zato što nijedan kosovski Albanac nije osuđen zbog zločina nad Srbima. Srbi misle da je Tribunal pristrasan, potkrepljujući to činjenicom da je među osuđenima najviše Srba; Hrvati veruju da „njihovi momci“ nisu činili zločine, već da su se samo „branili od srpske agresije“. Bošnjaci su razočarani zbog dugotrajnih suđenja od kojih su se mnoga, po njihovom mišljenju, završila preblagim kaznama. Jedna žena iz Srebrenice, koja je prošle godine putovala 20 sati autobusom do Haga da bi prisustvovala početku suđenja Karadžiću, na kome je on odbio da se pojavi, rekla mi je da je potpuno ubeđena da su zvaničnici Tribunala potkupljeni da insceniraju Miloševićevu smrt, i da je on danas živ i zdrav negde u Moskvi, gde se krije iza lažnog imena. Ova žena nije luda, samo je duboko razočarana u Tribunal, a njene reči svedoče o dubokom nepoverenju Bošnjaka u Haški sud.

Nedovršen posao

Dublji razlog zbog koga je Tribunal omanuo u misiji pomirenja krije se u tome da ratni zločini u bivšoj Jugoslaviji nisu bili puki nusproizvod ratova – već sredstvo i cilj u tadašnjim političkim planovima. Srbija je želela da se proširi na teritorije u Hrvatskoj i Bosni sa većinskim srpskim stanovništvom, a da bi se to postiglo, bilo je neophodno ukloniti nesrpsko stanovništvo koje se tu zateklo; Hrvati su želeli da im domovina bude bez Srba, i deo Bosne pride; Bošnjaci su težili da imaju prevlast u odnosu na Srbe i Hrvate, dok su kosovski Albanci bili spremni da poginu za slobodu svoje zemlje bez Srba u njoj. Neki od ovih planova su ostvareni u potpunosti, neki nisu, ali nijedan od njih nije mogao da bude ostvaren bez etničkog čišćenja, ubistava i silovanja.

Problem je što su u celoj bivšoj Jugoslaviji ove zamisli i dalje žive, ili ih bar ljudi smatraju legitimnim i opravdanim sredstvom u zaštiti nacionalnih interesa. Ove naume je od zločina moguće odvojiti u teoriji, ali ne i u praksi, jer one su deo istog novčića, ili kocke, u ovom slučaju. Kao što je nedavno u svom članku (na portalu Transition Online) primetio Tihomir Loza:

„Uvek kad hoćemo da osvetlimo zločine počinjene u ime ovih težnji, mi zapravo od tih društava tražimo da se izdignu iznad sebe, i da te političke težnje razdvoje od zločina. To je težak zahtev, u emotivnom i intelektualnom smislu, i to ne samo za narod, već i za liberalno nastrojenu manjinu u tim društvima.

U redu, evo vam vaše Republike Srpske, ali nam pokažite makar masovne grobnice na kojima je nastala, a porodicama žrtava bar malo saučešća. Kako bi bilo da obnovite neke od stotinu džamija uništenih u ime Republike Srpske? Sve čestitke Hrvatskoj na nezavisnosti. Svaka čast! Da li biste sad bili ljubazni da isporučite generale koji su vam to omogućili, i obnovite spaljene kuće iz kojih su proterani Srbi, a koje biste, sigurni smo, tako rado primili nazad. To ne biva lako, ako je uopšte i moguće.“

Možda je bilo previše naivno gajiti prevelika očekivanja. Možda Tribunal nije ni trebalo da se upušta u pomirenje, jer je to sasvim izvesno van domašaja jednog privremenog tela UN-a, ma kako namere bile dobronamerne. Pomirenje ne može biti nametnuto izvana. To je složen proces koji zahteva vreme i strpljenje, ali i angažman čitavog društva, ili društava u ovom slučaju, koja nisu još dovoljno sazrela da se u njega upuste.

Takođe, uvrežila se pogrešna predstava da će istina jednom kad bude izbila na videlo automatski dovesti do pomirenja. U stvarnosti, istina je često uznemiravajuća i razorna, a ume da bude i vrlo bolna, što dobro znaju svi koji su prošli kroz bračnu krizu. Ne kažem da kosture treba držati u ormanu, već da ne treba gajiti nerealna očekivanja o tome kako će, kada konačno izbiju na videlo, na njih ljudi reagovati.

Istina je da Tribunal nije proizveo instant katarzu, ali to ne znači da od njegovog rada nije bilo dugoročne koristi. Društva su se oslobodila nekih vrlo rđavih ljudi koji su njima vladali, i oni više ne mogu da proizvode onoliku štetu u miru koliku su proizveli tokom rata. Konačno, ogromna količina materijala prikupljena tokom suđenja biće i te kako od koristi kada proces pomirenja bude istinski počeo da napreduje.

Na posletku, ukoliko Međunarodni krivični sud bude želeo da izvlači neke pouke, on to ne treba da čini ugledajući se na MKSJ, već na sud u Nirnbergu. Ta su suđenja bila kraća i jeftinija, jer je suđeno relativno malom broju visokih zvaničnika, ali su ona poslala jasnu poruku i utrla put razvoju jedne demokratske Nemačke. U ono vreme su Nemci imali slično mišljenje o tom sudu kao što o Haškom tribunalu imaju ljudi na Balkanu – da je sud nepravedan, pristrasan i da je osnovan sa ciljem da se čitava nacija osramoti i ponizi. Tek je sa dolaskom nove generacije mladih Nemaca, koji su počeli da preispituju narative svojih očeva i dedova, Nemačka stala na put ozdravljenja. Pa čak ni tamo, nakon šest decenija demokratije i prosperiteta, proces nije doveden do samog kraja. Nadajmo se da će Balkanu za to biti potrebno manje vremena, ali nije na odmet biti pomalo realan.