Zašto Građanski front

„Ljudi se ponašaju kao da im je nešto drugo rođenjem bilo obećano“, pripovedao je Milovan Danojlić. Zaista, ako, kao i za sve drugo, odbacimo zlonamerna tumačenja, valjalo bi sebe proveriti na ovom testu. Kao da je logično i rođenjem garantovano da svi budemo zdravi, dugovečni. Neki se čak smatraju oštećenima ako nisu lepi, sa dovoljno para, zadovoljni… Svako odstupanje od očekivanja smatra se nekim izneveravanjem. Samo niko da odgonetne ko je taj koji je izneverio, ko je kriv za našu frustraciju.

Paradoksalno, umesto za prirodne uslove i okolnosti koje nismo i ne možemo birati, mnogo češće krivce tražimo za okolnosti u čijem stvaranju smo učestvovali ili još uvek učestvujemo. Takve su mnoge društvene okolnosti u kojima imamo priliku i da menjamo, da u okviru njih promovišemo, zalažemo se za nešto nama važno, borimo se i stvaramo. Kad tu stvari nisu kako smo zamislili da zaslužujemo, onda se mahom rastrčimo po istoriji, geografiji, ali i po komšiluku i društvenim mrežama, da vidimo ko je u stvari kriv za to. Na stranu to što smo delimično i sami nosioci odgovornosti, pa ne bi trebalo mnogo naokolo da tražimo, problem je što čim uočimo nekoga ili nešto što bi moglo da posluži ulozi krivca, slavodobitno uzviknemo ime osobe, partije, države ili zavere i to smatramo razrešenjem. Otkriće argumentujemo, objašnjavamo kako smo došli do zaključka, povezujemo i, sve u svemu, namećemo svoj zaključak kao konačan. Time i stanje proglašavamo za konačno i nepromenljivo. Naša uloga i u politici se svela na traženje krivca, verujući da porotu biramo na izborima. Jedini problem je što smo i dalje frustrirani, što se razlozi ostavljaju netaknutim, što uslovi, ako se na njih ne utiče, mogu postati samo gori.

Uslovi u kojima mi živimo zaista su, sada već odavno, ispod granice dostojanstva. No, iako se to urušavanje dešavalo veoma brzo, određena postepenost ostavila je priliku da se ljudi prilagođavaju, i sada su oni, ti prilagođeni ljudi, veća prepreka promenama nego sama vlast. Pored toga, strah da može biti gore je, u našim okolnostima, jedna vrsta opravdanog egzistencijalnog straha. Uglavnom pomireni sa tim da bolje biti ne može, još je lakše zadovoljiti se plitkim osećanjem uspeha da smo našli krivca za „ovo što nam se dešava“.

NA PRAVOJ STRANI U ZLOM VREMENU

Kad smo mi u Kraljevu počeli da se borimo protiv osećaja sopstvene nemoći, nismo to učinili tako što smo prestali da tražimo krivce, nego tako što smo to počeli da radimo zajedno. Tako smo na početku sebi najviše ličili na terapeutsku grupu. Osnaženi međusobnim razumevanjem, imali smo utisak da nas je više nego što nas je zapravo bilo i da možemo mnogo više nego što mala grupa ljudi može osim da izrazi neslaganje tako što će da „podvikne“ i sistemu i krivcima. Jedni druge smo ohrabrivali na aktivnost i preuzimanje inicijative. Sve dok jednom nismo, prvo svako sebi, a potom i jedni drugima, rekli da će jednom neko morati da preuzme na sebe odgovornost i da proba da utiče na uslove. „Čak i kada shvatite da je svet sasvim nepromenljiv, ništa vam ne daje za pravo da prestanete da pokušavate“, citirao sam često opravdanje za naš pokušaj. Tako smo, suprotno svim očekivanjima, uspeli i da izgradimo kampanju skoro bez ikakvog novca, i da napravimo nekakav uspeh na izborima, a u godinama koje su sledile uspeli smo i nešto mnogo važnije – da izgradimo ekipu. Ekipu ljudi koja stoji naspram „prilagođenih“, iako to ponekad izgleda baš samo kao da je u našem društvu razuma preostalo dovoljno samo za prkos.

Taman kad smo mislili da je taj prkos sasvim dovoljan, i da ćemo makar živeti neporaženo uz saznanje da smo u zlom vremenu makar bili na pravoj strani, počeli smo da upoznajemo ljude i ekipe koji su u svojim mestima pokušavali isto. Mnogi su nam rekli da smo im baš mi, taj Lokalni front, bili inspiracija i ohrabrenje da borba ima smisla. Neki su čak od nas očekivali pomoć, a to je, po meni, najveća čast koju vam neko može ukazati. Tako smo shvatili da smo bili veoma u pravu kad smo verovali da nas je više nego što nas je isprva bilo okupljeno i da možemo mnogo više nego što bi se tada moglo zaključiti.

Upoznavali smo ljude i ekipe po celoj zemlji koji su, svako u svojoj sredini, imali veoma različite oblasti delovanja. A u suštini, nazirao se jedan veliki problem koji je svima bio ne sličan nego isti. Taj problem je u stvari rascvetali kriminal u zemlji razorenih institucija i društvu gde su primitivci definisali vrednosti. Naše različite aktivnosti po zemlji i zalaganje za neke lokalne specifičnosti samo su bile ilustracije tog jednog, kompleksnog problema. I svi sada znamo da je taj kriminal iza kulisa države naš najveći neprijatelj, ali sada znamo i to da su sve te naše lokalne borbe u stvari jedna te ista borba.

Isprva, vrlo uzdržano počeli smo da pominjemo zajedničku organizaciju koja ne bi samo zastupala sve naše borbe na nivou države, već koja bi i odražavala sav taj silni svet koji nas je širom zemlje podržavao u tim borbama. Neka za početak to bude asocijacija svih tih naših udruženja, pa ćemo da razmotrimo kako u to uključivati pojedince i pojedinke koje žele da učestvuju i da se borimo zajedno. Znamo mi dobro da će to biti i odlična prilika za izbeljivanje prošlosti, propiranje biografija i meta zluradih i zlonamernih. Ali znamo i da smo samo jedni drugima ostali, te da je naš pokušaj neophodan. Biće to redak slučaj u našoj politici da nešto nastaje spajanjem, jer su ovde svađe i razilaženja napravili najveći broj organizacija.

MI, „NEPRILAGOĐENI“

To što smo jedni druge do sada podržavali, ohrabrivali i pomagali, moglo bi dobiti još jedan smisao. Jednako sumnjičavi, ali i jednako opredeljeni kao kad smo počinjali svoje lokalne priče, želimo da kažemo ljudima koji još uvek nisu sasvim digli ruke od sopstvene države, ili od sopstvenih života, da nas „neprilagođenih“ ima. Možda nas ima dovoljno da onespokojimo dalje prilagođavanje i privilegovanje koje bahati i osioni prisvajaju čak i bez jasne društvene osude. Ono što se kolokvijalno naziva polusvetom je ovde nametnulo meru svemu i svima, jer oni za druge aršine osim sebe samih i ne znaju. Naš uspeh će se verovatno i meriti našom snagom da upravo to promenimo.

Katkad se i sam parališem od straha zbog odgovornosti koju preuzimam svaki put kad izgovorim i najobičnije reči ohrabrenja, a kamoli kad pozivamo na zajedničku akciju u borbi za društvo koje neće pokušaje unapred osuđivati. Na propast ili uspeh, svejedno, jer sve čemu je unapred presuđeno obesmišljava napor i zalaganje. Obesmišljava stvaranje vrednosti i promoviše prihvatanje datosti u kojoj se malobrojni ljuškaju dok se ogromna većina mnogo muči (i traži krivca za to).

Naša namera nije da ponudimo treću opciju, ni prvu, ni drugu, već po nama jedinu. S punom svešću da će baš u njoj mnogi odmah pronaći krivca, onog s početka ovog teksta.