BEZBEDNI: Marko Milošević… / fotografije: reuters
Krivične prijave protiv članova porodice Milošević-Marković idu svojim volšebno sporim i neobičnim tokom: suđenja traju godinama i razvlače se unedogled, a svedoci optužbe menjaju prvobitne iskaze i svedoče u korist optuženih
Marko Milošević je slobodan čovek, presudila je 17. novembra Gordana Vidojković, sudija Osnovnog suda u Požarevcu. Uprkos zaključku da su sin bivšeg predsednika i njegovi telohranitelji u maju 2000. pretukli trojicu pripadnika „Otpora“, po oceni sudijskog veća povrede, iako teške, nisu bile opasne po život. To je ujedno značilo da je optužba zastarela i da su svi okrivljeni oslobođeni krivice.
No, sve i da je presuda drugačija, ona ne bi značajno promenila život Marka Miloševića. Sedmog oktobra ujutru, nepuna dva dana po promeni vlasti 2000. godine, dvadesetšestogodišnji Marko pod lažnim prezimenom (Jovanović) beži u Moskvu sa nevenčanom suprugom i sinom. U tome mu, prema tadašnjem pisanju medija, pomažu šef Službe državne bezbednosti Radomir Marković i direktor Jata Mihajlo Vujnović, a za izlazak iz zemlje koristi jedan od šest pasoša koje u tom trenutku poseduje. U Moskvi ga čeka stric Borislav Milošević, ambasador SRJ u Rusiji, koji na pitanja novinara gde se nalazi Marko, lakonski odgovara: „To je potpuno lična stvar jednog mladog čoveka.“
Iako su ga mediji u prvo vreme selili od Kube do Španije, preko Dominikanske Republike, jedanaest godina kasnije, „mladi čovek“ je i dalje u Rusiji i, kao što presuda kaže – slobodan je. Od 2006, on i majka Mirjana Marković uživaju status političkih izbeglica, koji im omogućava nesmetano kretanje u Rusiji i garantuje neizručivanje u druge države, uprkos „crvenoj“ Interpolovoj poternici – ruske vlasti su ocenile da majka i sin u Srbiji nisu počinili nikakvo krivično delo, već su žrtve političkog progona.
A u Srbiji, krivične prijave protiv članova porodice Milošević-Marković idu svojim, volšebno sporim i neobičnim tokom: suđenja traju godinama i razvlače se unedogled, po mogućstvu do apsolutnog zastarenja optužnice, a svedoci optužbe menjaju prvobitne iskaze i svedoče u korist optuženih. Pomenuta presuda Gordane Vidojković po tužbi otporaša nije prva Marku Miloševiću, već treća: suđenje je trajalo od 2001. godine. Deset puta je odlagan glavni pretres – čas ne dođu porotnici, čas ne stigne izveštaj veštaka, čas je sudnica mala ili se ne pojave okrivljeni (oni dostupni, naravno, jer se Miloševiću sudi u odsustvu). Pre pet godina zastareva tužba jednog od pretučenih članova „Otpora“, jer kod njega povrede nisu bile teže prirode; u saobraćajnoj nesreći 2008. gine drugi tužitelj, Radojko Luković (čije lice unakaženo od batina „Otpor“ 2000. koristi kao upečatljiv dokaz o prirodi vlasti Slobodana Miloševića). Ostaju još „samo“ teške povrede Nebojše Sokolovića.
Gordana Vidojković 2008. oslobađa Markove telohranitelje i saradnike, a optužbu protiv Miloševića odbacuje. Naredne godine Okružni sud ukida ovu presudu i vraća predmet natrag.
Sudija Gordana Vidojković ponovo donosi istovetno rešenje, a Apelacioni sud joj još jednom vraća slučaj. Najzad, sledi epilog: ljudi jesu pretučeni, ali, eto, tužba je zastarela.
Pamti se i preokret u slučaju „motorna testera“. Godinama nakon petooktobarskih promena, otporaš Zoran Milovanović optužuje i krivično goni Marka Miloševića zbog prebijanja i Markove pretnje da će „da ga iseče motornom testerom i baci u Moravu“. Suđenje traje li traje; Milovanović se učlanjuje u Novu Srbiju Velimira Ilića i naprasno menja iskaz – ne seća se testere, ali se seća da ga je Marko Milošević zapravo zaštitio od batina i da je zaustavio svoje ljude koji su ga tukli. Optužba protiv Miloševića tako pada, a veliki udeo u ovom preokretu ima Velimir Ilić, tadašnji ministar za kapitalne investicije, koji na TV „Banat“ izjavljuje da je zamolio Milovanovića da razmisli o opraštanju „jer ljudski je oprostiti“. Kako su tada objašnjavali pravnici, podstrekivanje osobe na davanje lažnog iskaza je krivično delo, koje sobom nosi kaznu zatvora do pet godina. Podigla se velika halabuka u parlamentu i medijima, događaj je odmah dobio političku pozadinu – odustajanje od krivičnog gonjenja Marka Miloševića je, vele, bio uslov za podršku SPS-a manjinskoj Koštuničinoj vladi. No, svako čudo za tri dana – posledica po aktere i ministra Ilića nije bilo.
Slično stoje (i bukvalno: stoje) sudski postupci protiv Markove majke Mirjane i sestre Marije. Čudna stvar: niko od njih nije u zemlji, ovdašnji događaji, suđenja i poternice ih ne dotiču; žive svoje živote, daju intervjue iz daljine, a opet, neka nevidljiva ruka kao da je na delu – štiti porodicu u otadžbini. S početka veka jedva je primetna, oprezna i uplašena, a sve snažnija i bezobzirnija kako decenija odmiče.
Obrazac je isti: odugovlači sve procese, dok ne zastare. Bivšoj profesorki sociologije je pet puta odlagano suđenje za nezakonitu dodelu stanova. Da slučaj ne bi zastareo, optužnica je promenjena u zloupotrebu službenog položaja – ona će, pak, da zastari 2012. godine, ukoliko se do tada ne donese presuda.
Marija, bivša vlasnica radija „Košava“, osuđena je početkom decenije na osam meseci zatvora (dve godine uslovno) za neovlašćeno posedovanje oružja i izazivanje opšte opasnosti (pucala u, kako kaže, „modro nebo“ prilikom hapšenja svoga oca Slobodana 1. aprila 2001). Nakon poništenja presude iz 2002, novo suđenje je počelo dve godine kasnije. Zbog, redom, „teških ginekoloških problema“, „bronhitisa“ i „astme“ Marija nije iz Crne Gore gde inače boravi dolazila na suđenja u Srbiji. Epilog – optužnica za posedovanje oružja zastarela je 2007.
Prošlog oktobra, ćerka bivšeg predsednika hoće i zvanično da prekine sve veze sa Srbijom – želi crnogorsko državljanstvo. U Crnoj Gori se pre devet godina udala, pa razvela; posvađala se sa porodicom zbog neslaganja oko mesta očeve sahrane (Marija je želela pogreb u Crnoj Gori), ali da bi državljanstvo dobila, mora se odreći drugih državljanstava. Beogradske vlasti odbijaju njen zahtev za brisanje iz spiska državljana Srbije, zbog preostale optužnice za izazivanje opšte opasnosti.
Šta, na kraju, ostaje? Protiv Mirjane Marković i Marka Miloševića vodi se istražni postupak pred Specijalnim sudom. Optužnica: bili su vođe kriminalne grupe koja je u drugoj polovini devedesetih švercovala duvan. Prijatelj porodice, bivši direktor carine Mihalj Kertes, naredio je da se na graničnim prelazima ne kontrolišu vozila firme „Tref rentakar“. Vlasnik firme, kum Marka Miloševića, ubijen je 1997, a optužnica tereti Miloševića da je on bio čovek iz pozadine, „spiritus movens“ šverca vrednog nekoliko desetina miliona evra.
No, i da se donese pravosnažna presuda i potvrde svi navodi optužbe, šta mari?
Marko i Mirjana su daleko, u azilu, van domašaja vlasti, zaštićeni od „političkog progona“, a duga nevidljiva ruka čini da se atmosfera u otadžbini popravlja.
Ko zna, možda jednog dana dođe vreme za povratak.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
