Zar i ti, sine bote

Poslednji slučaj Ruskinje Ljudmile Savčuk, koja trenutno strahuje za svoj život jer je javno progovorila da je radila u „fabrici botova“ pod okriljem države i potom sudski zatražila svoju platu, dokazao je da neko zaista plaća posao astroturfinga i da zaista postoji posao pisanja naručenih komentara i mišljenja. Domaći mediji prenose da je tako svet prvi put saznao da u Rusiji postoje botovi koje finansira Kremlj. Međutim, svet je o tome, iako je Savčuk kao dokaz napravila i tajni kratak video-zapis koji vodi kroz kancelarije botova, saznao još 2009. godine kada je troje ruskih novinara lociralo zgradu iz koje rade i minuciozno izanaliziralo izvršavanje zadataka ruskih botova na forumima. Međutim, slučaj Ljudmile Savčuk je bitan zato što odluka suda da joj se isplati novac potvrđuje da je neko (Internet Research Co. iz Sankt Petersburga) stvarno dužan platu za pisanje pisama rimskih građana. Dokazuje, konačno, da je botovanje u Rusiji posao. Maske su pale, a iza njih se prikazalo ružno lice organizovanog obmanjivanja internet populacije sa najvišeg mesta. Ovaj posao se godinama radi i u Kini, za interes vlasti, ili u Americi, češće u interesu velikih korporacija.

ŠEKSPIROVI BOTOVI: Botovanje, astroturfing, ili lažno prikazivanje raspoloženja javnosti nije novitet. Možda prvi primer offline botovanja, kakvo danas dobro poznajemo u online svetu, možemo pronaći u Šekspirovom komadu Julije Cezar. Tamo već u prvom činu zatičemo Bruta kako čita pristigla pisma zabrinutih građana Rima o tome kako je Cezar postao suviše moćan. Uveren da je to volja naroda, Brut se odlučuje za svrgavanje Cezara sa vlasti. Međutim, to su posve lažna pisma, zna čitalac ali ne i Brut, koje podmeće Kasije da imitira volju naroda. Brut im poveruje, izbotovan je. Šekspir Cezaru potom pripisuje i poslednje reči koje danas svako zna da ponovi u trenutku neočekivane izdaje: „Zar i ti, sine Brute?“

Internet je dao samo jednu novu dimenziju staroj praksi. Preplavljen je veb-brigadama koje formiraju različiti interesni centri da bi, u ime svog sponzora i za njegov račun, plasirale lažna pisma rimskih građana. I ne samo u sferi politike. Čitalac je sigurno primetio koliko je ojačao antivakcinacijski pokret u Srbiji i regionu poslednjih godina. Ili kako su neke (komercijalne) dijete toliko savršene, da će na vebu pronaći na stotine zadovoljnih korisnika koji svedoče o svojim uspesima, bez ijednog negativnog komentara. Ili koliko unisonih komentara može da se nađe ispod vesti na medijskim portalima koji to dozvoljavaju više iz ekonomskih nego ideoloških razloga. To se radi kasijevskim metodama, to nije spontano javno mnjenje. To nije grass–root i samonikla zelena trava mišljenja javnosti. Nego nova reč za staru praksu – astroturfing, brend veštačke trave koja treba da liči na pravu, kako biste poverovali da su stvari onakve kakve zainteresovani naručilac mišljenja želi da izgledaju, a ne onakve kakve zaista jesu.

Za astroturfingom se poteže onda kada se želi prikazati da za nešto postoji široka podrška u narodu, ako je stvarna mala ili nedovoljna. Trpanje političkih aktivista u autobuse i prevoženje na stotine kilometara udaljen miting, kako bi on na tom mestu izgledao veći, takođe je verzija offline botovanja. Takođe, anketiranje „slučajnih prolaznika“ često istih, sa istim, zadatim mišljenjem na temu. Međutim, sve je to lako dokazivo, parkirani autobusi se ne mogu prikriti, a slučajni prolaznici se mogu prepoznati.

Ipak, internet je posebno izazovan zbog mogućnosti potpune anonimnosti, tog blaženog 2.0 prava, gde je verovatnoća mnogo manja, čini se, da javnost prepozna „slučajnog prolaznika“ kao nameštenog sagovornika.

SENDVIČARNICA „KOD BOTA„: Ovaj posao se radi i u Srbiji. Iz novinarskih istraživanja, znamo da se on radi za sendvič. Kad sklonimo šalu u stranu, treba da se zabrinemo: postoje ozbiljne indicije da su to čitave veb-brigade stranačkih aktivista nižeg ranga koji tek čekaju da ovim poslom zasluže da se zaposle na radnom mestu na kojem više neće morati da anonimno izigravaju budale. Ova teška i uvredljiva reč je tu jer je botovanje ruske škole u Srbiji, kakvo je jedan na jedan preuzeto za naše prilike, neslavno propalo na omiljenom Tviteru, sa opštom percepcijom u javnosti da je to sve budalasto. Prosto rečeno, botovi u Srbiji su – provaljeni. Ne samo kao generalna pojava, već i poimence. To se dogodilo ne samo zato što ruski model nije primenjiv na malenu Srbiju, jer je naše online mnjenje daleko manje a broj korisnika društvenih medija donekle konačan i saglediv, već zbog grešaka ljudskog faktora: bukvalnog izvršavanja bukvalno shvaćenih zadataka. Setimo se samo „svaka čast Vučiću“ diljem interneta, ili „krvavih ruku“ tokom Tviter-napada na ombudsmana, samo su neki od zadataka koje su prepoznavali i obični korisnici interneta.

Botove u Srbiji imaju skoro sve političke partije, pokazalo je istraživanje Centra za nove medije Liber na Tviteru, i postoji snažna politička polarizacija na ovoj mreži. Tviter je politici privlačan zato što je otvoren, pristupačan čak i ako ga lično ne koristite i vidljiv na Guglu prilikom pretraživanja. Veruje se da okuplja naprednije korisnike interneta i da je gnezdo kritičke misli u 140 karaktera. Zato ne čudi da je politička polarizacija na Tviteru toliko jasna i da su pozicija i opozicija ovde toliko segregirane. Postoji neka vrsta stilske ujednačenosti i harmonije koja je u skladu sa profilom i vrstom stranke koja stoji iza „svojih“ botova. Zahvaljujući tome, čak i površnom analizom se lako utvrđuje kojoj političkoj opciji određene grupe botova pripadaju. Ipak, botovi opozicije nisu zanimljivi jer su po partijama brojčano manji, veoma su međusobno slični (unisoni „ua, Vučiću“), nisu formacijski ozbiljno organizovani (nemaju radno vreme, ne sprovode bukvalno zadate zadatke i slično) a uticaj ostvaruju podizanjem nivoa iritacije suparnika. Međutim, botovi vladajuće partije su i te kako interesantni jer su po mnogo čemu upadljivi. Istraživanjem ponašanja korisnika na Tviteru u više navrata tokom prošle i ove godine, tokom više različitih situacija i na bazi više stotina hiljada tvitova, Liber je pokazao i kako botovi vladajuće partije rade, koje tačno zadatke u određenom trenutku izvršavaju i ko su pojedinačni botovski nalozi na Tviteru.

Najčešće izvršavaju komandne zadatke napada na određene političke ličnosti (targetiranje). Koriste istu retoriku i isti skup reči da bi taj zadatak izvršili, iz čega se lingvističkom analizom lako utvrđuje i kako je tačno glasio zadatak koji su dobili od koordinatora.

Prate u stopu određene opozicione lidere (online stalking – uhođenje) i izvršavaju zadatak promptnog odgovaranja omalovažavanjem i vređanjem bez obzira šta je originalni tvit njihove mete. U tu taktiku spada i trolovanje, skretanje sa teme i prebacivanje na novu, na primer potpuno izmišljenu informaciju, uz obilje logičkih grešaka.

Obavezni su da prate određene hashtagove i budu aktivni na njima (kidnapovanje teme) i da stvaraju nove i uvredljive (counterhashtag).

Konačno, uposleni su na zadacima kampanjskog sajber–bulinga, koji izvršavaju taktikom grupnog napada na određenu ličnost masom uvredljivih i denuncijantskih tvitova u određenom vremenskom razdoblju i na određenu temu, ili uz neograničeno, sistematsko zlostavljanje svih koji izražavaju kritičko mišljenje prema vlasti.

NASILNICI I ZLOSTAVLJAČI: Drastičan primer sajber-zlostavljanja tviteraši su mogli da vide s proleća, kada je Saša Janković, ombudsman, bio izložen do tada neviđenim napadima. Grupi bot profila, koji su pojedinačno upućivali i po 50 uvredljivih tvitova Jankoviću u kratkom vremenskom roku, pridružili su se i neki javni profili koji su se ponašali kao botovi – izvršioci zadatka napada i uznemiravanja. Tokom dva meseca, ombudsman je neprekidno bio pominjan (tagovan) više od 400 puta dnevno. Ovaj napad se može razumeti i kao dogovoreno sajber-zlostavljanje grupe koja je organizovana da to čini u određenom vremenskom periodu određenoj ličnosti. U stvarnom svetu to poznajemo kao primer rulje koja priprema linč.

Za razliku od ovakve kampanje, kada je jedna ličnost jasno targetovana nekim povodom, primećuje se da postoji i vremenski neograničena zadata aktivnost zlostavljanja kritičara vlasti na Tviteru. Posebno ženskog pola. I posebno iz javnog života. Tako su novinarke, glumice, pevačice ili predstavnice nevladinih organizacija na konstantnom udaru, mnogo više i jače nego njihove muške kolege. Njihovi tvitovi su pomno praćeni i, po potrebi, na autorke se vrši orkestriran pritisak vređanjem ili iznošenjem lažnih podataka i otvaranjem afera, a sve u srazmeri sa popularnošću i dometima. U slučaju da željena reakcija (ućutkivanje, reteriranje, povlačenje žrtve) izostane ili se onlajn pritisak pokaže kao nedovoljan, on biva prelivan na određene medije koji na isti način nastavljaju da se bave targetiranom osobom.

Ova strategija neumitno navodi na dva zaključka: da su online botovske aktivnosti i neki mediji koordinisani iz istog centra, ali i da su sudbine „neposlušnih“ tviterašica pokazne vežbe za sve ostale.

Internet je poklon čovečanstvu, ali i ogroman poligon za igre različitih marketinških agencija ili političkih spin doktora. Za razliku od Cezara, koji je bio zatečen Brutovim nasedanjem na pisma, za nas iznenađenja po ovom pitanju nema. Botovsko-alhemijski pokušaj pretvaranja crnog u belo imao bi uspeha samo da nismo shvatili. Ali, pošto većina korisnika interneta zna da se uveliko na sve strane pišu lažna pisma Rimljana, ostaje samo da pitamo: „Pa, dokle više, Kasije?“