Zapela mi kokarda za granu

Prošlog utorka u kasnim večernjim satima, dok se poslednji broj “Vremena” uveliko štampao, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je u Abu Dabiju i tamo mu se nešto desilo. Upitan da li će dočekati delegaciju Evropskog parlamenta koja je najavila dolazak u Srbiju, doživeo je neku dezintegraciju.

“Ja nisam nikada bio četnik. Niko u mojoj porodici nije četnik. Nemam ništa protiv onih koji misle drugačije od mene po bilo kom pitanju. Davno je prošlo vreme podela na četnike i partizane i nadam se i verujem da su Srbi to prevazišli. Moji su stradali zato što su Srbi. A stradali su od ustaša koje Picula nikada nije osudio, ne samo Picula. Oni dan-danas svaki dan pevaju pesme. Smeta im pesma Marširala kralja Petra garda, Oj, vojvodo Sinđeliću, a ne smetaju im pesme o Maksovim mesarima. Zamislite greh pevati o vojvodi Sinđeliću i istovremeno govoriti kako je evropska vrednost pevati o Maksu Luburiću, odnosno Maksovim mesarima koji su klali Srbe. I sad vi poredite to sve ili ne dozvolite lideru jedne zemlje da poseti jasenovačko stratište”, reče on.

Lako je nama, slušamo ga 400 i kusur puta godišnje, pa ga razumemo (donekle): iznervirao se što mu dolaze evroparlamentarci hrvatskog i slovenačkog porekla, pa prespojio u glavi. Ali, ipak, mnogima je pala vilica kad je rekao da nikad nije bio četnik. Ne zato što tvrdi da nije četnik, nego zato što ima ove kratke spojeve.

Kad Aleksandar Vučić kaže da “nikada nije bio četnik”, teško je ne pomisliti: bravo, predsedniče, nadmašili ste čak i kalendarsku logiku. Kao da četnički identitet iz devedesetih može nestati uz nekoliko izjava, a istorija se prepakuje kao stara garnitura za dnevnu sobu. I da, ni u njegovoj porodici niko nikada nije bio četnik, tvrdi predsednik Srbije. To ne znamo, niti je popularno dirati mu u porodicu, ali osim one konvencionalne, ima Vučić i drugu porodicu iz koje je potekao: radikalsku, onu u kojoj su ga odgajale četničke vojvode Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić.

Zanimljivo je da od 2010. godine nadalje Vučić u više navrata insistira da nema veze sa četništvom. Godine 2012, 2014. i 2018. u više javnih nastupa i intervjua kategorički tvrdi da “nije nikakav četnik”. Naročito je to voleo da ističe na EU samitima po Dubrovniku i diplomatskim posetama Zagrebu. Dakle, šta god da mu je zavarničilo u glavi da u Abu Dabiju kaže kako nikad nije bio četnik, blisko je povezano sa nekom asocijacijom koju ovaj čovek ima na Hrvatsku, jer ga to okine svaki put, bilo da se tamo nalazi ili da mu neko pomene Tonina Piculu.

ČETNIK PO VUČIĆU I PO STVARNOSTI

Znamo svi da Vučić jeste četnik, ali ima ipak neke istine kad kaže da nije. Da bismo razumeli ovaj fenomen, prvo moramo da razdvojimo istoriju od retorike i ironije, tj. koja je verzija četnika predsednik Srbije. Da li se istorija ponavlja ili nastavlja, nek kažu istoričari, ali za potrebe proučavanja četništva Aleksandra Vučića uzećemo tri definicije četnika. Prva definicija bi mogla da glasi: istorijski četnici iz Drugog svetskog rata su složena, kontroverzna vojska, ponekad heroji, ponekad kolaboranti, uglavnom komplikovani i neprijatni za bilo kakvo lakonsko objašnjenje. Kalendarski, Vučić nije mogao da bude od ovih, a i da jeste, ne bi ga primili, ovakvog kakvim ga je bog dao.

Druga definicija: četnici iz devedesetih kao simbol nacionalnog identiteta, političkog kapitala, često uparen sa retorikom “Velike Srbije” i sa karijerom Vojislava Šešelja, gde se istorija i politika mešaju u loše skuvanu čorbu sa mirisom krvi. Tu je i treća definicija: četnici po savremenim medijima kao pogrdna etiketa za ekstremni nacionalizam, ratnohuškačke poruke ili bilo šta što političkim protivnicima smrdi po nacionalizmu. Ovi su direktni potomci četnika devedesetih.

Vučić, naravno, poriče samo treću definiciju. Drugu, koja je oblikovala njegov politički uspon i okruženje, ne pominje. Kao da je nestala, možda u nekom folderu pod nazivom “Devedesete – nije se desilo”.

RAĐANJE ČETNIKA IZ MORSKE PENE

Ajmo malo unazad kroz istoriju. Godine 1989. obreo se Vojislav Šešelj u Americi. Palamudio je tamo o svom disidentstvu, susretao se čak i sa sekretarom za pitanja veterana u Bušovoj administraciji. Baš na Vidovdan, od vojvode Momčila Đujića dobio je titulu vojvode. Po povratku iz SAD 1990. godine, Šešelj osniva Srpski slobodarski pokret, koji se ubrzo ujedinjuje sa otcepljenim krilom Srpske narodne obnove i postaje Srpski pokret obnove. Nakon razlaza sa Vukom Draškovićem Šešelj pokušava da osnuje Srpski četnički pokret, čija registracija je odbijena jer “svojim imenom vređa javni moral”. Nosio je šubaru i kokardu kao simbol tradicije, a njegova retorika i oblačenje jasno su slali poruku o identitetu koji je želeo da institucionalizuje. Narodski rečeno – brendirao se.

Vučić je u tom političkom miljeu 1993. postao visoki funkcioner Srpske radikalne stranke. Njegovi govori, uključujući poznati govor u Glini 1995. godine, u kojem je poručivao da grad “nikada neće biti hrvatski”, deo su političkog i ideološkog registra stranke. Da se ne zaboravi i to da je petnaestak godina kasnije u Beogradu lepio postere “Bulevar Ratka Mladića” u Bulevaru Zorana Đinđića, pokazujući da politički i simbolički okvir u kojem se kretao nije bio baš neutralan. Poricanja decenijama kasnije da navodno nije spominjao “Veliku Srbiju” ili da nije bio četnik, zapravo su selektivna reinterpretacija prošlosti, odnosno – bezočno laganje.

UMETNOST PORICANJA

Pitanje “da li je Vučić četnik” u stvari je pitanje njegove strategije. On iskreno misli da je to poricanje neka fina politička veština, dovoljno precizna da se on sam održi izvan kritike, ali dovoljno neodređena da niko ne može da dokaže suprotno. E, pa može.

Na osnivačkoj skupštini Srpske napredne stranke 2008. godine, dok se nova partija ustoličavala, intonirana je i Oda radosti, himna EU, i Sprem’te se, sprem’te, četnici. Simbolika je jasna: Vučić se igra sa identitetima, pomalo evropski, pomalo radikalno, dok publika pokušava da uhvati ritam.

Kao čovek dobro utreniran za to da se etikete mogu redefinisati i arhivirati po potrebi, Vučić pokazuje izvesnu sposobnost selektivnog zaborava. Ako ste mislili da istorija ne može biti izbrisana, predsednik Srbije vam uverljivo dokazuje suprotno sve dok publika pažljivo ne analizira njegovu karijeru i javne nastupe. No, publika je odavno izgubila nerve za njegove obmane i sad analizira i disecira, pa se Vučić grdno vara ako misli da će spas naći u zaboravu. Publika se izlečila od amnezije.

Vučić je i vragolan, pa se igra rečima. “Nek sam ja četnik, a da nisam ni znao i da mi to niko u porodici nije bio… Živele evropske vrednosti” – ovako glasi jedna od njegovih omiljenih replika. Sa jedne strane, humoristična i samoironična, sa druge strane, prilično efikasna u odvraćanju pažnje od političkog i istorijskog konteksta.

Na sličan način, tvrdnja da “ni u mojoj porodici niko nikada nije bio četnik” pokušava da preokrene narativ: njegov identitet nije njegova karijera, nego nešto što se naprosto može obrisati poricanjem. Npr. on je bio četnik, ali ako kaže da nije, sve nestane ko dlanom o dlan. Ali istorija, nažalost, voli detalje i oni se ne brišu lako, koliko god glasno neko tvrdio da su “nevažni”.

A ŠTA JE TO ČETNIK

Šešeljev četnički projekat devedesetih bio je pokušaj institucionalizacije četničkog identiteta u politici. Sa šubarom i kokardom ostavio je dubok trag na političkoj kulturi. U tome je, doduše, uspešniji ipak bio Vuk Drašković. Zapravo, dok su se Vuk i SPO brendirali kao četnici iz filmova Veljka Bulajića, Šešelj i ekipa (u kojoj je bio i Vučić) brendirali su se na osnovu najstrašnijih priča o četničkom pokretu: velika Srbija, zarđale kašike i sto Muslimana za jednog Srbina.

Politički kapital i simbolika građeni su u SRS kroz retoriku mitinga i javnih govora, gde je četništvo korišćeno kao simbol borbe i otpora, a zapravo najsmrtonosnijeg nacionalizma. Vučić je bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke i ministar informisanja tokom ratnih godina, što znači da je bio usred tog okruženja. Njegova kasnija poricanja funkcionišu kao umetnost selektivnog pamćenja, ali istorija čeka da se pokaže, ponekad vrlo uporno.

JEFTIN MANEVAR POLITIČKOG ŠIBICARA

Vučićeva tvrdnja da “nije nikakav četnik” nije puka izjava, već retorički manevar. On ne poriče političko delovanje u Srpskoj radikalnoj stranci, već odbacuje etiketu, kao da je reč, a ne pokazatelj kontinuiteta ideologije i prakse. Ovaj manevar bi u teoriji mogao da funkcioniše zato što ga Vučić tretira kao moralnu uvredu, a ne istorijski podatak. Osim toga, fokus prebacuje sa radikalskog konteksta na površinske debate o rečima. Publika, posebno internacionalna, često ne raspolaže detaljima lokalne istorije.

Ako bismo Vučićeve izjave posmatrali sa dozom ironije, mogli bismo reći da predsednik Srbije uspešno demonstrira princip: “Ako dovoljno puta ponoviš da nisi nešto, možda to nestane iz kolektivnog sećanja”. I dok se on igra sa definicijama, istorijski i politički kontekst mu dišu za vrat.

Njegov loš humor i ironične replike služe kao odbrambeni mehanizam, ali i kao instrument političke strategije: svaka etiketa koja bi mogla da ugrozi njegovu sliku političara evropskog profila biva redefinisana ili odbačena.

MANGUP IZ ČIPULJIĆA

Kada Vučić govori o svom poreklu, ne propušta da istakne kako je njegova porodica “obična, poštena i radna”, poreklom iz sela Čipuljići, negde u unutrašnjosti Bosne. “Moji su se uvek bavili zemljoradnjom, niko nikada nije bio četnik niti partizan”, objašnjava predsednik sa ozbiljnošću dostojnom nekoga iz stare begovske loze. Selo Čipuljići, prema njegovim rečima, ima istoriju mirnog života, a porodica Vučićevih je tu “uvek živela dostojanstveno i po zakonima sela”, kako kaže sam predsednik. Za svakog ko pokuša da poveže ovo poreklo sa njegovim kasnijim političkim životom, Vučić ima spreman odgovor: “Nije isto selo i politika, nemojte me mešati s tim”.

Ove izjave o Čipuljićima, poreklu i “poštenju” familije jasno pokazuju Vučićevu sposobnost selektivnog narativa. Dok priča o mirnom selu i vrednim precima, publika treba da zaboravi postere, javne govore i mitinge iz devedesetih kada je bio deo Srpske radikalne stranke.

Ništa tu nije slučajno: selo Čipuljići treba da posluži kao narativni okvir za nostalgiju i “moralnu neutralizaciju”. Tu istoriju Vučić koristi da bi obrisao tragove političkih simbola koji bi mogli kompromitovati njegov savremeni imidž i kako bi iznova stvorio sebe, onakvog kakav nikad nije bio. Ironično je, naravno, da dok promoviše pitomo seljačko poreklo iz Čipuljića, Srbija pamti njegove poster kampanje sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića”, trabunjanja o huliganskoj navijačkoj prošlosti, “sto Muslimana za jednog Srbina” sa skupštinske govornice, a onaj govor u Glini 1995. razotkriva pravog njega, onog Vučića kog bi današnji Vučić i da zaboravi i da povampiri u isto vreme, pa zato ima kratke spojeve u glavi.

foto: draško gagović

Dakle, Vučić bi hteo da se predstavi kao kombinacija seljačke čestitosti i urbane političke lukavosti. Malo seljak iz Čipuljića, malo mangup s Novog Beograda. Malo četnik, malo predsednik evropskih vrednosti. Malo narod, malo vlast. Taj hibridni identitet savršeno funkcioniše kao retorički trik: kad god neko pomene četništvo, on se osmehne i kaže: “Ma, to je stara priča, nisam ja to…” A publika ostaje zbunjena pokušavajući da složi slagalicu od postera, četničkih pesama, mirnog sela i nereda na stadionu Maksimir…

Na kraju, Vučić nam pokazuje da se istorija i identitet mogu modelovati po potrebi, a publika i malo zabrinuta i malo zabavljena, gleda kako se Čipuljići i Novi Beograd stapaju u jednu političku verziju sebe. Malo jeste, malo nije, i uvek dovoljno intrigantno da niko ne može da ga svrsta u jednostavnu kategoriju.

Dakle, da li je Vučić četnik? Ako pitate njega: nikada. Ako pitate istoriju i kontekst devedesetih: možda je bolje da prvo sednete i pripremite se za komplikovano objašnjenje.

Vučićevo poricanje je, u suštini, primer selektivnog zaborava i političke reinterpretacije. Za svakog ko prati političku scenu i istorijske činjenice ostaje jasno: istorija ne nestaje uz izgovorenu rečenicu. Na kraju, ovo “malo jeste, malo nije četnik, malo Čipuljići, malo Novi Beograd” ponašanje ne pokazuje ni mudrost ni snalažljivost, već precizno demonstrira politički manir tipičnog luzera: stalno premeštanje odgovornosti, stalno poricanje i stalno pokušavanje da publika sama složi slagalicu dok on sedi i smišlja sledeći šibicarski trik.