Žal za lucidnošću knjaževske diplomatije

Poznato je da je knez Miloš, u ono davno doba starovremski oslovljavan sa knjaz, bio nepismen čovek. Takođe je poznato da je po nagovoru svojih učenih službenika pokušao da se opismeni, ali je brzo odustao, uveren da je to naporno, pipavo i dangubno. Mnogo je bolje poznato da je on izdejstvovao epohalni preokret za Srbiju jer je, prvo, smogao hrabrosti da nakon propasti Prvog pokrene Drugi srpski ustanak i uspešno ga okonča, kroz duge i komplikovane pregovaračke procese i diplomatske manevre; za Srbiju je izborio nezavisnost i slobodu posle četvorovekovnog ropstva.

Mali je broj ljudi koji su na pravi način shvatili i protumačili veličinu njegovog podviga: nepismen i neobrazovan, a ipak vešt i neverovatno spretan u interakcijama sa moćnim državnicima toga vremena. Knjaz Miloš je paradigmatičan primer i neoboriv dokaz kako obrazovanje i mudrost, neki bi rekli pamet, nisu ekvivalentni i da je moguće biti mudar premda faktički neobrazovan, kao što je očito moguće biti obrazovan a uopšte ne biti mudar. Za prvu varijantu, koja je nesravnjeno ređa i traži autentičnu bistrinu, teško se nalaze rečiti primeri, a primera za drugu varijantu ima na lopate, od njih se ne da normalno živeti.

Ovaj će se tekst baviti problemima i mukama koje su vezane za ovu drugu kombinaciju često sretanih ljudskih svojstava. Politička mudrost sastoji se prevashodno u tome da se, prvo, shvati da prema različitim akterima međunarodnih događanja valja zauzimati različite stavove, a da je posebno važno ne antagonizovati one od kojih krupne stvari u tvom programu delovanja čvrsto zavise i koji su očigledno daleko jači od tebe. Ima da se shvati i druga važna stvar, a to je da se ono što činiš u politici ne tiče samo tebe i da je ceo prostor tvog delovanja premrežen gustim tkanjem međunarodnih interesa među kojima su najvidljiviji i najvažniji interesi velikih sila. Ne uklopiti se u te interese, a posebno suprotstavljati im se, paradigmatički je primer odsustva mudrosti i gotov recept za neuspeh bilo čega od važnosti među poduhvatima kojih se latiš.

ZAPREPAŠĆUJUĆA NEMOĆ SRBIJE NA KOSOVU

Svet je iz godine u godinu sve kompleksniji i sve gušće prekriven sve snažnijim spletom veza i međuzavisnosti. To je razlog za pomenutu važnu činjenicu isprepletenosti interesa, za neotklonjivu okolnost da se ono što radimo čak i u sopstvenom dvorištu tiče drugih, a među njima i neizbežnih velikih sila. Iz toga sledi elementarna a životno važna činjenica da interese velikih i moćnih nikada ne treba ignorisati i da ih, u matematičkom žargonu rečeno, valja tretirati kao ograničenja unutar kojih se traži najbolje rešenje za sebe. Pametna politika je, formalno uzev, uvek traganje za optimumom uz pažljivo identifikovana i ozbiljno shvaćena ograničenja. U tom smislu iznikla je i jedna mudra narodna poslovica: Koga je moliti, nije ga srditi. Mudri knjaz Miloš to je dobro razumeo, i u Stambol je nosio ili slao gomile dukata, a kad je trebalo, nije se libio da sultanu i papuču poljubi. Nije se junačio tamo gde bi zbog toga i njega i Srbiju mogla žestoko da zaboli glava.

Naš Predsednik Republike (PR) dugo već i veoma gnevno lamentira nad nepravdama koje nam, kako kaže, priređuju oni sa. Te lamentacije su uvek gromke i srceparatelne, ali se u sećanje posebno duboko uklapaju one koje su produkovane na dnevnoj bazi tokom poslednjih desetak dana aprila 2023. godine. Nema smisla reprodukovati ih in extenso, ali primera radi može se navesti gorko zameranje zbog nedoslednosti međunarodne zajednice (MZ) koja nam otkide Kosovo dok nepokolebljivo brani celovitost Ukrajine ili desetogodišnje kašnjenje u formiranju Zajednice srpskih opština, tj. tolerisanje kosovskog dovijanja da se ona nipošto ne formira iako je Evropska unija ništa manje nego garant te obaveze. Lamentacije su česte, zapravo redovne, i povodom okrutnih pritisaka koje naš pregovarački tim neprestano trpi u Briselu i povodom teških vremena koja nas zbog tih pritisaka i njihovog verovatnog uvećavanja zasigurno očekuju.

Milos Obrenovicautor:Moric M. DafingerNarodni Muzej ,Beograd

Najfrapantnije epizode u tom očevidno krajnje disfunkcionalnom antagonizovanju Zapada jesu one u kojima se PR obraća najmoćnijim akterima iz te skupine – reč je o tzv. Kvinti – rečima koje su na samoj granici vulgarnih psovki: Sram vas bilo; Sram da vas bude… i sl. Teško je čak i poverovati da jedan šef države pribegne takvom rečniku koji podseća na temperamentnu svađu dveju neobrazovanih domaćica. Suvišno je, ali neka bude rečeno – takav rečnik i ton štetni su po korisnika tih zaprepašćujućih usklika a i po samu Srbiju. Oni istovremeno otkrivaju zaprepašćujuću nemoć Srbije da na Kosovu učini išta učinkovito na planu zaštite tamošnjih Srba. To je isto toliko indikator posebno zabrinjavajuće nemoći beogradske politike koliko i činjenica da nije u stanju da najzad ishodi osnivanje Zajednice srpskih opština, tj. da osigura realizaciju onoga što je obostrano potpisano i čak garantovano od strane EU. Zar nema nikog u toj njegovoj brojno nadutoj stranci ko bi ga posavetovao da od tih negativnih verbalnih izliva može očekivati samo neuspeh i štetu?!

Teško je te vehementne nastupe logički pomiriti sa strateškom orijentacijom Srbije prema EU i sa toliko puta isticanim ciljem pridruženja toj organizaciji. Ima li PR na umu pri takvim toliko snažnim emotivnim i agresivnim izlivima da se još nismo odrekli opredeljenja da postanemo članica EU? Kako da se čovek ne seti mudrog i mudro pragmatičnog knjaza Miloša i koliko je njegovo “ljubljenje sultanove papuče” u kontrastu sa ovom dečački raspaljenom erupcijom nemuštog i nekontrolisanog gneva? Po svemu sudeći, ovakvi ekscesi događaju se PR-u samo na domaćoj sceni, on verovatno samo tu olakšava svoju gnevom impregniranu dušu.

Treba ga ipak podsetiti da domaća pozornica nije izolovana od sveta i da mreža raznih stranih predstavništava, od ambasada pa dalje, prenosi verbatim sve što se iz službenih krugova verbalno i na sve druge načine uputi; to se prenosi ne samo Zapadu nego i urbi et orbi. Je li moguće da PR veruje da te eksplozije njegovog osujećenja stižu samo do domaće javnosti i da na njenim granicama mirakulozno iščezavaju?

Opisano ponašanje prema moćnicima koje je moliti a ne grditi ima svoj analogon u ponašanju prema vlastima na Kosovu i prema običnom svetu u toj “našoj južnoj pokrajini”. Prvo, treba dobro odvagnuti da li je ta pokrajina doista naša. Ako PR ne može do Gazivoda jer mu to onemogućava “privremena” tamošnja vlast i ako patrijarh iz istih razloga ne može da učini bogoslužbeno zamišljenu posetu Pećkoj patrijaršiji, koliko je ta pokrajina doista “naša”? Da li je ono što je nakon ratnog sukoba otkinuto od Srbije, i to od strane daleko jačih od nje, doista “naše”? Prisvojna zamenica “naše” implicira vlasništvo, a šta mi to od tri definišuća atributa vlasništva – fruendi, utendi, abutendi – možemo ostvariti na Kosovu? Ništa!

DISFUNKCIONALNE CRTE POLITIKE

Krajnje je vreme da beogradska garnitura, ali bogme i Srbi na Kosovu, shvate da Srbima nema bezbednog i spokojnog opstanka na Kosovu bez pomirenja i osiguranja trajne osnove za suživot sa kosovskim Albancima. A Beograd sve čini da od svekolikog albanskog stanovništva načini svoje zaklete neprijatelje i, dakako, neprijatelje samih kosovskih Srba. Beogradska politika sve čini da maksimizuje neprijateljstvo prema kosovskim Albancima: nema nijednog akta dobre volje koji je bio učinjen prema tom narodu. Brojni ustupci, Briselski sporazum ali i ono ostvareno pre i posle njega, načinjeni su pod pritiskom Zapada, a nikako kao akt dobre volje ovdašnjih vlasti. Tako odbojna i destruktivna politika prema kosovskim vlastima ne može a da se velikim delom ne prelije i na stanovništvo, pa je ona jedan od ključnih činilaca kontinuiranog pogoršavanja položaja Srba na Kosovu. Krajnje je vreme da kosovski Srbi odmore i počnu da se oporavljaju od te politike. Utoliko pre i utoliko važnije što beogradska vlast ne može učiniti baš ništa na liniji njihove zaštite. Kako bi i mogla kad ni sam PR ne može da ode do Gazivoda?

Nije poznat nijedan slučaj spasavanja nekog Srbina sa Kosova od lokalnog nasilja u izvedbi ovdašnje vlasti. Kad su se odnosi nedavno jače zategli, tražena je dozvola za onih hiljadu naoružanih Srba da pređu na Kosovo, ali dozvola nije dobijena i od tog prelaska ne bi ništa. Rezime svega ovoga kratak je i jednostavan: politika prema Kosovu nema instrumente i nema moć da tim stradalnicima bilo kako konkretno i delotvorno pomogne, ali svojom praznom agresivnom retorikom trajno i sistematski pogoršava odnose sa albanskom većinom. Ta politika, istrajno produbljujući napetosti i neprijateljstvo između dve zajednice, generiše štete bez koristi i, onemogućujući pomirenje, trajno otežava položaj kosovskih Srba i na dugi rok njihov opstanak na Kosovu čini više nego upitnim. Krajnje je vreme da se i kosovski Srbi dozovu pameti i Beogradu upute poruku: Nemojte, zaboga, više da nas štitite, tu zaštitu više ne možemo da podnesemo!

Razlog je u tome što je ta politika prosto kontraindikovana – produbljuje već preduboki jaz nepoverenja između dve etničke zajednice, time neprestano uvećava rizike lokalnog nasilja protiv Srba preostalih na Kosovu, a nema moći i nema instrumenata za njihovu zaštitu od pogubnih etnički inspirisanih ekscesa. Vredi reinterpretirati: ova politika ništa nije učinila na planu zbližavanja dveju zajednica; nije čak primenjeno nešto što bi ličilo na Pašićev recept – da se bar deo sredstava koja se rastrošno harče po Kosovu iskoristi za osnivanje i jačanje jedne albanske prosrpske partije koja bi bila protagonista i oslonac zbližavanja dveju zajednica, te tako i činilac dugoročnog opstanka srpske manjine u toj pokrajini. Ništa od onoga što bi bilo u duhu racionalnog u mudrog dugoročnog delovanja nije u toj politici preduzeto. Sve što bi bilo na toj liniji moralo bi po logici stvari biti i na liniji izgradnje održivih, a možda čak i prijateljskih odnosa sa albanskim stanovništvom. No, ta je politika – sva u znaku uvredljivih napomena jednog ovdašnjeg ministra koji Albance pominje samo kao Šiptare, obeležena neizbrisivim pečatom interesa samo za teritoriju, a ne i za stanovništvo. Kreatorima te politike valja ostaviti odmeravanje stepena u kome se ona našla s one strane dopustivih etičkih merila.

U našoj politici mnogo je toga što je iracionalno i kontraindikovano. Ta činjenica otkriva tipičnu slabost autoritarne strukture vlasti. Disfunkcionalne crte politike otkrivene su takoreći na oba njena kraja. Na segmentu interakcija sa Zapadom otkrivene su kontraidikovane i emotivno izazvane – umesto racionalno oblikovane – izjave koje su na samoj granici uvredljivosti. One evidentno štete zemlji i, posebno, otežavaju ili čak onemogućavaju delotvornu politiku ka Kosovu. Posebno su škodljive na planu zaštite i osiguranja dugoročno održivog opstanka Srba na Kosovu. Na planu odnosa prema lokalnom kosovskom stanovništvu identifikovano je odsustvo napora da se sa albanskom populacijom na Kosovu izgrade odnosi miroljubive i trajno održive saradnje. Umesto toga, kako je upravo istaknuto, preovladava antagonistička politika prema kosovskoj vlasti i albanskom narodu. Uz takvu politiku trajnog i rastućeg neprijateljstva opstanak Srba na Kosovu malo je verovatan i reklo bi se trajnije neodrživ.