Zakopčaj šlic, dama se šminka

Kad je pre oko mesec dana Ministarstvo zdravlja uputilo zdravstvenim ustanovama u Srbiji predlog poslovnog kodeksa, namera nadležnih bila je da doprinesu unapređenju profesije i radne discipline. Umesto toga, na resornog ministra Tomicu Milosavljevića obrušili su se sindikati i stručna javnost. Predloženim kodeksom zaposlenima u zdravstvu zabranjeno je da kritički ocenjuju rad zdravstvene ustanove i pretpostavljenih bez prethodno obavljenih konsultacija sa rukovodstvom, a propisuje se da afirmativno govore o postignutim rezultatima. Takođe, zdravstvenom osoblju uskraćuje se pravo da se bavi pojedinostima iz privatnog života kolega. Lekari i medicinsko osoblje moraju nositi uniformu koja ne sme biti prekratka i preuska, imati čistu kosu umerene boje i čiste nokte. Propisana je i uljudna telefonska i internet komunikacija i uredan i čist poslovni izgled sa pravilnim izborom odeće i obuće i drugim detaljima.

Razjarene doktorke i medicinske sestre poručile su da neće dozvoliti da im ministar bira boju kose, a pravni eksperti upozoravali su da ministar Milosavljević krši Ustav, odnosno članove koji se odnose na prava zaposlenih da daju izjave u sopstveno ime i da daju izjave u ime delatnosti kojom se bave. Na kraju, pritisak sindikata urodio je plodom, pa je ministar ublažio odredbe kodeksa koje se tiču očekivane lojalnosti zaposlenih. Istovremeno, delovi koji propisuju izgled zaposlenih neće biti menjani. Predlog kodeksa trenutno se nalazi na razmatranju zdravstvenih ustanova koje treba da odluče o njegovom usvajanju.

ODE ŽICA!: Motivi ministra Milosavljevića prilično su jasni, s obzirom na to da u Srbiji tradicionalno postoji problem u odnosu lekar–pacijent. Ako se izuzmu navedeni sporni članovi, sve ostalo sa ovim kodeksom je u redu: zdravstveno osoblje obavezuje se da se ljubazno ophodi prema pacijentima koji moraju biti informisani o svojim pravima, a takođe je nedopustivo da se pacijentima preporučuju usluge u drugim ustanovama ili u privatnoj praksi, ukoliko već postoje u toj instituciji. Međutim, ima primera sličnih kodeksa koji više liče na spisak lepih želja nadređenih, nego na pokušaj da se profesija „upristoji“. Tako je pre dve godine na oglasnoj tabli Novosadskog otvorenog univerziteta (NOU) osvanuo Pravilnik lojalnosti firmi koji je sastavio tadašnji direktor Univerziteta Živko Bingulac. Zaposlenima NOU-a verovatno nije bilo lako da se pridržavaju predloženih pravila, s obzirom na to da je potreban natčovečanski napor da se ona shvate ozbiljno. „Stariji muškarci treba dobro da pripaze da li im je šlic na pantalonama, koje po mogućstvu treba da budu tamne, zakopčan.“ Takođe, muškarci treba redovno da briju brkove „kako im se ne bi lepili za nos i jezik“, i obavezno treba da nose odela sa kravatom „kako ne bi izgledali sirovo“. Kada ulaze u prostoriju u kojoj sede koleginice, obavezno treba da pokucaju na vrata, „jer se one možda u tom trenutku upravo šminkaju“. Dame, s druge strane, treba da usklade boju garderobe i kose, i da uz sebe obavezno imaju rezervni par čarapa za slučaj da na starim „ode žica“, kao i da pripaze da im šav na čarapama bude prav. Mlađe koleginice, ukoliko nose suknje, moraju da povedu računa da one nisu kraće od „tri prsta iznad kolena“, ali opet, da „ne budu baš ni do zemlje“. Poželjno je izbegavati nošenje džinsa i „džipsi odeće“, a ukoliko je to nemoguće, fleke će izvaditi ako „nekom maramom oko vrata ili cvetom na reveru izgled učine malo svečanijim“. Što se ponašanja na radnom mestu tiče, nikako nije dobro doručkovati u kancelarijama, a piće na radnom mestu moguće je popiti samo u posebnim situacijama i to jedan aperitiv pre ručka. Pravilnik čija se sudbina neslavno okončala kada ga je direktor pod pritiskom zaposlenih i javnosti povukao, nije imao kaznene odredbe, jer je, kako je objasnio direktor, reč o preporuci, a ne o naređenju.

Za razliku od NOU-a, gde za nepoštovanje pravilnika nema sankcija, neprikladno obučeni radnici nekih novosadskih javnih preduzeća i škola prema pravilima iz kodeksa mogu biti kažnjeni smanjenjem plate za pet odsto.

I ostali univerziteti u Srbiji redom su usvajali pravilnike o disciplinskoj odgovornosti, ponašanju studenata i etičke kodekse, a ove teme posebno su postale aktuelne nakon „afere indeks“ na kragujevačkom Pravnom fakultetu. Međutim, najrazličitiji kodeksi, iako ne obavezuju, nisu samo karakteristika fakulteta, već i škola. U Osnovnoj školi „Veselin Masleša“ dečacima su zabranjene kratke pantalone, navijačka obeležja i papuče za plažu, kao i nošenje duge neuredne kose i farbanje u „neprirodne boje“, a devojčicama su zabranjene kratke suknje, majice, i takođe papuče za plažu. U Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ zabranjene su neuredne frizure, jarke farbe za kosu, kratke suknje i majice ili one sa dubokim dekolteom, šortsevi, nakit „primeren kulturi kiča“, i posebno pantalone sa niskim strukom ispod kojih vire tanga gaće. Neprikladno obučeni šalju se kući na presvlačenje, a časovi sa kojih zbog toga odsustvuju beleže se kao neopravdani. Devojčice mogu da koriste sjaj za usne i maskaru, a ako se neprimereno našminkaju, nastavnici ih šalju u toalet na umivanje. U ovoj školi i profesori moraju da paze na svoj stil pa ne bi trebalo da se pojavljuju u farmerkama i patikama. Međutim, ovo može da bude mač sa dve oštrice: u jednoj novosadskoj školi mlada profesorka koja se prvog dana na poslu pojavila u „tipično studenskoj garderobi“ objasnila je da trenutno nema novca za drugu.

KAO DEBIL: Zbog pritužbi pojedinih škola da nastavnici veronauke dolaze na posao u bluzama koje otkrivaju pupak, majicama na bretele i „tričetvrt“ pantalonama, Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka donela je pravilnik o oblačenju koji je potpisao episkop hvostanski Atanasije (Rakita). Ženama koje drže versku nastavu u beogradskim školama zabranjeno je da nose mini suknje, uske pantalone, duboki dekolte i garderobu koja otkriva stomak. Ne preporučuju se ekstravagantne frizure, napadna šminka i upadljiv nakit. Pirsing je zabranjen, a prihvatljive su jedino minđuše na ušima i to isključivo ženskim. Kolege veroučitelji treba da dolaze u školu u klasičnim pantalonama, košulji i cipelama. Zabranjene su plave, isprane ili pocepane farmerke, patike, majice i odeća upadljivih boja. Muškarcima nije dozvoljeno da farbaju kosu. Ovaj pravilnik nije naišao na odobravanje beogradskih veroučitelja, pa se jedan od njih anonimno požalio medijima da će odudarati od sredine u kojoj predaje: „Ako se budem oblačio po ovakvim preporukama, biću upadljiv. Ionako nismo ravnopravni sa ostalim nastavnicima, a ovako obučeni ličićemo na debile.“ U vrlo žustrim raspravama na jednom pravoslavnom internet forumu pojedini učesnici predloženi stil oblačenja okarakterisali su kao puritansko-mormonsko-jehovinski. S druge strane, u Beogradskoj arhiepiskopiji branili su se argumentom da u mnogim firmama postoje pravilnici o oblačenju strožiji od ovog, te da on ne propisuje konzervativno oblačenje, već samo minimum pristojnosti.

Predstavnici Beogradske arhiepiskopije zapravo nisu daleko od istine. U većini preduzeća i institucija „dres kodovi“ i ovakvi pravilnici upravo postoje da bi se zadržao minimum pristojnosti. Oni nisu ni blaži ni rigorozniji od ovog koji je propisao episkop Atanasije, tako da ne može biti reči o nameri crkve da veroučitelje „zabradi“, kako su tvrdili protivnici ovog kodeksa. Iako takvi dokumenti na neki način guše individualnost, što je glavni razlog otpora zaposlenih, činjenica je da radni prostor nije primarno namenjen pokazivanju individualnosti, već profesionalnosti. Zato je jedan radnik novosadskog Vodovoda poslat kući na presvlačenje jer je na posao došao u trenerci.

Pravilnika ima i po beogradskim javnim preduzećima, pa tako vozači Gradskog saobraćajnog preduzeća imaju 11 zlatnih pravila i putnicima moraju da se obraćaju učtivo i sa smeškom, što uče na „obuci iz lepog ponašanja“ i kursevima bontona. Prošle godine pripremljen je i novi ilustrovani priručnik, a tokom obuke oni još gledaju dokumentarni film i nakon toga imaju priliku da od stručnjaka „dobiju odgovor na pitanja koja ih muče“. U GSP-u su naveli prilikom promocije „prevaspitanih“ vozača da oni najčešće boluju od visokog krvnog pritiska, povišenog šećera i stresa, te da se nadaju da će uvođenje ovih pravila pozdraviti i putnici i da će biti smireniji i pažljiviji prema vozačima.

DVOSTRUKI ARŠINI: Verovatno nijedna državna institucija i pravila oblačenja u njoj nisu toliko puta izazivali pažnju javnosti kao Skupština Srbije. Jedna od najpoznatijih epizoda odigrala se krajem 2005. kada se skupštinska rasprava o bankama pretvorila u medijski cirkus, a sve zbog tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića i njegovih farmerki. Aleksandar Vučić zamolio je tadašnjeg predsednika Skupštine Predraga Markovića u ime nekoliko predstavnika SRS-a da „izbaci ministra napolje“, pozivajući se na kodeks o odevanju u Skupštini. Marković je Dinkiću naložio da za sat vremena dođe upristojen, ali se ovaj nije vratio na sednicu. Inspirisan događajem, Predrag Marković procenio je da Administrativni odbor treba da donese kodeks koji bi preciznije odredio standarde oblačenja u Skupštini. Inicijativa je urodila plodom pa je ubrzo Administrativni odbor doneo dopunu kodeksa ponašanja i odevanja kojom se propisuje da se prilikom boravka u zgradi parlamenta ne mogu nositi sportska odeća, kratke pantalone, trenerka, odeća od džinsa, patike, papuče, mini suknje, košulje havajke, sandale sa otvorenim prstima…

Otkad je ova dopuna doneta, priličan broj novinara i fotoreportera skupštinsko obezbeđenje poslalo je na presvlačenje. Revoltiran time, novinar „Danasa“ Ivan Radak ušetao je u parlament u srpskoj narodnoj nošnji sa sve šajkačom i opancima. Zapanjenim pripadnicima obezbeđenja objasnio je da su opanci radna obuća, a tako obučen uspeo je da prisustvuje sednici skupštinskog Odbora za rad i socijalnu politiku. Ipak, skupštinsko obezbeđenje često primenjuje dvostruke standarde, pa poslanice mogu da ulaze u minićima i sandalama sa otvorenim prstima, dok novinarkama to nije dozvoljeno. Snalažljivije među njima dovijaju se tako što otvorene pete prekrivaju nogavicama pantalona, a gola ramena kamufliraju ešarpama ili maramama. Obezbeđenje Skupštine kaže da se jedna od njih, koja je stalni izveštač, obavezno preobuva kod portira iz sandala sa par tankih kaišića u „pristojnu obuću“. Pojedinim fotoreporterima dešavalo se da ih prepodnevna smena obezbeđenja pusti da uđu u parlament neobavezno obučeni, a da im popodnevna zabrani ulazak u istoj garderobi.

Iako pripadnici obezbeđenja parlamenta kažu da imaju razumevanja tokom vrelih letnjih meseci, ponekad ga nemaju za zdravstvene probleme posetilaca. Novinarki koja ima problema sa kičmom i mora da nosi patike sa anatomskim ulošcima ulaz je zabranjen dok ne dođe u propisnoj obući, uprkos tome što je u „pristojne“ cipele nemoguće ugraditi takve uloške. Slično je prošla njena koleginica sa nogom u gipsu, preko kog je navukla sandalu, jer je to jedino i mogla da obuje. Pošto je na „zdravoj“ nozi imala istu takvu, obezbeđenje joj je saopštilo da mora da ima bar jednu cipelu na nogama da bi je pustili da uđe.

Konačno, nedavno je potegnuta rasprava o još jednom pravilniku, jer pojedini krugovi u društvu smatraju da političari svojim ponašanjem gube na ozbiljnosti i integritetu. U novembru prošle godine, nakon otvaranja Delta sitija, Savet za borbu protiv korupcije zatražio je donošenje kodeksa ponašanja za ministre, objašnjavajući da oni ne mogu danas da otvaraju tržni centra jednog tajkuna, a da sutra brane Savet od tog istog vlasnika tržnog centra. Savet je preporučio ministrima da u javnim istupima ne komentarišu rad nezavisnih institucija jer time mogu uticati na njih, ali i urušavati ugled njihovim članovima, kao i da ministri ne smeju favorizovati pojedina privredna društva jer time narušavaju uslove za odvijanje slobodne konkurencije. Naravno, ukoliko bi kodeks i bio donet, on bi verovatno uključio i modna pravila. Da je to važno za rad državnih organa tvrdio je poslanik radikala Momir Marković, kada je letos postavio poslaničko pitanje o tome da li vlada uopšte ima neka pravila o oblačenju jer, kako je rekao, tih dana „u vladi niko nije mogao da radi zato što svi službenici trče da vide goli stomak ministarke za dijasporu“.

Supermenu zabranjen ulaz

Dok u Srbiji pravilnici o oblačenju postoje u školama i na fakultetima, u Australiji je regulisano čak i oblačenje dece u obdaništima. Mali Australijanci ne mogu da dolaze u školu ili u vrtić u majicama sa likovima Supermena, Spajdermena, Betmena, i drugih superheroja. Iako imaju misiju da spasu svet, ovim likovima „zabranjen je ulaz“ u obdaništa, dečje centre i druge predškolske ustanove, jer po mišljenju tamošnjih školskih vlasti „poistovećivanje dece sa tim likovima izaziva agresivnost“.

Seks i smrt na Marsu

Nacionalna agencija za istraživanje kosmosa (NASA) već je uveliko počela da razmatra kako formulisati etički kodeks astronauta koji će za nekoliko decenija putovati na Mars, a najviše pažnje javnosti privukla su pitanja vezana za eventualnu smrt nekog od saputnika. Budući kodeks sastavljaće narednih nekoliko godina razni eksperti i specijalisti za bioetiku. On treba da odgovori na pitanja: šta uraditi s posmrtnim ostacima astronauta ako premine tokom trogodišnje misije, da li bi trebalo prekinuti dovod kiseonika smrtno bolesnom astronautu ako ima manjak rezerve gasa i na taj način dovesti u pitanje živote preostalih članova posade, da li uzimati DNK astronauta da bi se ispitala mogućnost oboljevanja tokom dugog putovanja…

Ovaj kodeks će doneti još jednu novinu veoma važnu za astronaute. Naime, pitanjem seksa NASA se dosad nije bavila, jer se on“odnosi na ljudsko ponašanje, a ne zdravlje“, ali će sada svakako i ovo ući u novi pravilnik, isto kao i pitanje „uzdržavanja u kosmosu“: formiranje posade različitog pola, teme koja će, pretpostavlja se, izazvati žestoku raspravu među ekspertima.