Da li će narod većinski da se angažuje (na izborima, u protestima i bilo gde) na strani onih koji su na vlasti ili na strani onih koji bi da tu vlast promene? Mislim da je to malo verovatno dok je vlast ovakva kakva je, dok su opozicione partije ovakve kakve su, a organizacije civilnog društva i društvena elita ovakve kakve su
Ovaj naš narod bez vođe ne zna ni šta će ni kuda će. Ne može bez cara, bez kralja, bez gospodara, bez nekoga kome će verovati i nekoga za kim će ići. Evo, čujemo da sada i opozicija traži vođu, kažu “‘oće narod”. Mora da je narod slep kad traži da ga neko vodi.
No, da li je i danas zaista tako, da li je i danas narod toliko zaluđen vođom? Proveravali smo te narodne priče u našem malom istraživanju. Tako smo od naroda tražili da odgovori na jedno prosto pitanje: “Da li je za Srbiju dobro ili loše da postoji tip vladavine u kojoj je sva vlast u rukama jakog vođe koji ume sa narodom i zna svoj posao?” U odgovorima narod se podelio, od njih deset, četvoro je reklo da je to dobro, petoro je reklo da nije dobro, dok jedan nije znao da odgovori na to pitanje.
Malo smo zakomplikovali pa smo postavili i ovakvo pitanje: “Kako ocenjujete mišljenje da je za Srbiju najbolje da postoji tip vladavine u kojoj postoje pošteni izbori i podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?”
Dok je ono prvo pitanje sadržalo indiciju o autokratskom opredeljenju naših ispitanika, ovo drugo je bilo indicija o opredeljenju za demokratski poredak. Sada je od 10 ispitanika osmoro reklo da je demokratija dobra, jedan je rekao da je demokratija loša, a drugi nije znao da odgovori na pitanje.
Da bismo nekako izašli iz ove zavrzlame i rešili se protivrečja, povezao sam odgovore na ta dva pitanja, kako bih dobio čiste odgovore. Za demokratsku opciju u oba pitanja izjasnilo se 44 odsto ispitanika (oni su rekli demokratija je dobra, autokratija je loša), a za autokratsku opciju se izjasnilo samo osam odsto ispitanika (oni su rekli autokratija je dobra, demokratija je loša). Čak 45 odsto ispitanika dalo je nedosledne odgovore (da su dobre i demokratija i autokratija reklo je 41 odsto, a da su loša oba tipa vladavine reklo je tri odsto ispitanika). Na oba ova pitanja ili na jedno od njih nije odgovorilo tri odsto sagovornika.
Izneo sam ovde navedene podatke pred pet svojih sagovornika, uz objašnjenje da sam u istraživanju našao podatke koje ne znam da objasnim i da ih molim za pomoć (bila je to mala fokus-grupa sa muškim učesnicima koji su imali između osam i 12 godina škole). Najviše se priča vodila oko velikog broj nedoslednih odgovora, gotovo polovine. Na kraju razgovora složili smo se da to i nije baš tako kako sam im naveo.
Kaže jedan Milan: “To ti je tako na papiru, u životu to baš i nije tako. Ono što je nemoguće na papiru, moguće je u životu. Šta je tu strašno ako je čovek i za jedno i za drugo? Kao da neko nas pita. Danas je na prestolu Janko, sutra će Marko, pa će se tako izređati. I šta ja tu mogu? Ja jesam i za njih i za demokratiju. Kao da narod neko nešto pita. Narod je tu da trpi i plaća porez i da radi šta mu se kaže. Mi smo uvek golom guzicom na ledini.” Tu je i dodatak na rastanku. “Obrni-okreni, mi smo na gubitku. Znamo mi da je stvar u narodu, u nama. Ali nema se kud. Njima su položaji u pitanju, a nama je život u pitanju. A dođe nekad onaj tren kad nam se smrkne, pa kom opanci kom obojci!”
I to jeste činjenica. Narod je u Srbiji na političkoj sceni sigurno tokom poslednjih 50-60 godina. I to ne samo kao vođeni narod preko organizacija i drugih organizovanih formi, već i spontano i samoorganizovano; ne može se reći da često nije imao odlučujuću ulogu. Upravo u vreme realizacije ovog istraživanja na političku scenu izašli su prosvetari, ekološki protestanti i poljoprivrednici. Novinu predstavljaju ekološki protesti (sve ostalo je u suštini interesna reakcija na ekonomsku frustraciju), te otuda i pažnja koju smo ovoj temi posvetili u istraživanju.
NEĆEŠ KOPATI!
Istraživanja pokazuju da se postepeno širi obaveštenost i svest naroda o planetarnoj ugroženosti i prirode i ljudske civilizacije. U vreme jakih ekonomskih kriza i smanjenih mogućnosti za zadovoljenje elementarnih egzistencijalnih potreba, u fiktivnom sučeljavanju po principu ili-ili, potrebe za zaštitom životne okoline i potrebe za platama koje omogućavaju pristojan život, plate su imale izrazitu prednost. Međutim, sa poboljšavanjem standarda i smanjenjem egistencijalne ugroženost usled malih plata, rasla je svest o zaštiti ljudske okoline.
U našem istraživanju našli smo da negativan odnos prema ekološkim potestima ima nešto više od polovine ispitanika, a pozitivan odnos nepuna trećina ispitanika (videti grafikon 1).
Detaljniji uvid u odgovore na pitanje “Šta mislite o protestima protiv otvaranja rudnika litijuma i protiv izgradnje malih hidroelektrana?” pokazuje da nepuna četvrtina ispitanika (23 odsto) pokazuje potpunu nezainteresovanost za ekološke proteste, dok na drugoj strani šest odsto ispitanika učestvuje u ekološkim protestima. Nepuna trećina misli da se preteruje sa protestima protiv rudnika litijuma i malih hidroelektrana. Dve petine ispitanika je obavešteno o protestima, ali ne učestvuje u njima.
Stav prema protestima značajno je povezan sa zanimanjem ispitanika (koeficijent kontingencije iznosi 0,43). U sastavu zanimanja učesnika protesta najviše je visokoobrazovanih stručnjaka (67 odsto) i srednjeobrazovanih tehničara (19 posto). Shodno ovom nalazu, visoka je i korelacija sa školskom spremom (0,41), a učešće u protestima kreće se od nule kod najmanje obrazovanih do 67 odsto u slučaju visokoobrazovanih.
Treba pomenuti i povezanost sa lokacijom stana/kuće ispitanika (0,27). Među protestantima najviše je učesnika iz centra gradova i šireg centra (59 odsto) i iz sela (21 odsto). Da bi bilo jasnije, to ne znači da iz centra i šireg centra na protestima učestvuje dve trećine, odnosno iz sela jedna petina, već da oni sa navedenim postotkom učestvuju u strukturi protestanata. Dakle drukčiji su postoci kada se računaju u odnosu na ukupan broj pripadnika date kategorije. Tako, od svih stanovnika sela na protestima učestvuje tri posto, od svih onih koji žive na periferiji gradova ili u prigradskim naseljima na protestima učestvuje po pet posto i na kraju, od svih stanovnika centra i šireg centra gradova na protestima učestvuje 10 posto.
S obzirom na karakter još uvek relativno javne diskusije o “kopanju” litijuma i na dva suprotstavljena mišljenja – za i protiv “kopanja” litijuma – bilo je važno da vidimo kome se najviše veruje.
Videli smo da četiri petine ispitanika navodi neke subjekte kojima veruje, dok jedna petina ne veruje nikome. Čak dve trećine ispitanika tvrdi da veruje stručnjacima (65 odsto), predsedniku Srbije veruje sedam odsto, ljudima iz opozicije tri odsto i isto toliko i eko-aktivistima.
Pitanje je kako tumačiti ovo dvotrećinsko poverenje koje se daje stručnjacima. Podatak bi imao smisla kad bi stručnjaci imali jasno i većinsko i narodu razumljivo opredeljenje, odnosno tumačenja raspoloživih podataka: za ili protiv rudnika litijuma. Međutim, do sada je vidljivo da se jedan broj stručnjaka priključio onima koji su za kopanje, a drugi deo protivnicima kopanja litijuma. Kome onda građani da veruju, kojim stručnjacima? Kako se može očekivati jasno opredeljenje naroda, kad ni oni koji su stručni to ne mogu jasno i glasno da kažu i obrazlože na razumljiv način?
U istraživanju Demostata ima dovoljno indicija za tvrdnju da se veliki broj ispitanika odlučuje za ili protiv rudnika litijuma zavisno od svojih generalnih (izbornih, stranačkih) opredeljenja – za partije na vlasti ili za partije u opoziciji. Tako, na primer, oni ispitanici koji kažu da su im bliže partije na vlasti najčešće biraju odgovor “Preteruje se sa protestima protiv otvaranja rudnika litijuma i MHE” – 67 odsto; taj isti odgovor bira samo pet odsto ispitanika koji su rekli da su im bliže partije u opoziciji. S druge strane, ispitanici kojima su bliže opozicione partije najčešće biraju odgovor “Protesti su opravdani ali ne učestvujem u njima”, a taj isti odgovor bira samo pet odsto onih kojima su bliže partije na vlasti. Razlika između ove dve grupe ispitanika još je izrazitija i istosmerna u slučaju postotka onih koji učestvuju na protestima. Skloni opoziciji učestvuju na protestima sa 23 odsto, a oni skloni partijama vlasti sa 0,2 odsto.
Nema sumnje da je odnos prema otvaranju rudnika litijuma prevashodno političko pitanje, iako bi narod hteo da to bude pitanje o kojem će da odlučuje struka. No, pitanje litijuma jeste političko pitanje, bez obzira na distanciranje protestanata od politike i političara, barem doskora. Isto kao što je činjenica da nema poželjne finalizacije protesta bez učešća političkih partija.
Ukupno uzev, poslednji protesti, posebno ekološki, pokazuju da bez aktivnog učešća naroda nema uspešno završenih političkih akcija, bilo da su one “za” bilo da su “protiv” rešavanja nekog izuzetno važnog društvenog problema, rešavao se on institucionalno ili vaninstitucionalno. Oko takvih problema efikasan je angažman ključnih političkih aktera: jednih i drugih partija, organizacija civilnog društva, društvene elite i naravno samog naroda.
POGONSKO GORIVO NARODNOG AKTIVIZMA
Politički aktivizam naroda dolazi do punog izražaja kada narod karakterišu jake frustracije činilaca zadovoljstva životom, potom značajno nezadovoljstvo politikom i političarima u raznim oblastima koje političari organizuju i uređuju i, na kraju, visokim nepoverenjem u rad i rezultate rada političkih i društvenih institucija. Dakle, frustracija faktorom životnog zadovoljstva, nezadovoljstvo politikom i političarima i nepoverenje naroda prema političkim i društvenim institucijama nužni su preduslovi za iole masovniju političku akciju. Sinergetske relacije ova tri sindroma emocija, stavova i eventualno ponašanja po pravilu generišu spremnost za učešće u relevantnim društvenim akcijama. Ali, ova tvrdnja važi samo za narode sa autoritarnom političkom kulturom.
ŽIVOTNO ZADOVOLJSTVO
Od ispitanika smo tražili jedan holistički odgovor na ovako postavljeno pitanje: “Koliko ste zadovoljni a koliko nezadovoljni svojim životom u celini?” Dobili smo odgovore po kojima je svaki deveti ispitanik (11 odsto) nezadovoljan životom, dve trećine ispitanika su zadovoljne životom (66 odsto), dok je nepuna četvrtina (23 odsto) dala odgovore u kojima je pomešano i naknadno nerazlučivo zadovoljstvo i nezadovoljstvo, uz nešto malo neodgovora. Dakle, znatna većina ispitanika je zadovoljna svojim životima. Korelacija sa nekim drugim pitanjima, odnosno odgovorima, pokazala je da u taj nalaz možemo imati poverenje.
Životno zadovoljstvo je značajno povezano sa 10 korelata (koeficijenti kontingencije za prvih sedam korelata kreću se između 0,37 i 0,48. Najveća veza sa zadovoljstvom životom su porodica i porodični život (0,48), potom radno mesto (0,44), posao koji ispitanik obavlja (0,43), standard ispitanika i njegove porodice (0,42) itd. Dva najslabije povezana korelata su uticaj na odlučivanje u opštini i mesnoj zajednici (0,22) i političko stanje, vlast, partije (0,12).
Vidimo da je politika na najvišem nivou najslabije povezana sa životnim zadovoljstvom, a politika na lokalnom nivou u slaboj je korelaciji sa zadovoljstvom životom.
Zanimljivi su podaci o postotku dobrog uticaja korelata na životno zadovoljstvo (videti grafikon 3). U prvoj grupi korelata su stambeni uslovi (81 odsto) i porodica i porodični život (76 odsto). U drugoj grupi su međuljudski odnosi u firmi u kojoj ispitanik radi (ili je radio pre penzionisanja), potom radno mesto, ljudi u ispitanikovoj okolini i njegov društveni život, ispitanikov posao te njegov standard i standard njegove porodice. Postoci u ovoj grupi kreću se od 43 odsto u slučaju standarda do 60 odsto u slučaju međuljudskih odnosa. U trećoj grupi su ispitanikova primanja (plata, penzija i dr.) sa 29 odsto, a potom dva korelata vezana za politiku na lokalnom nivou (19 odsto) i na republičkom nivou (18 odsto). Iz ove grupe podataka bitna su dva nalaza.
Prvi nalaz se odnosi na gotovo isključenost politike iz relevantnih činilaca životnog zadovoljstva, jer je gotovo nevažna statistička povezanost sa životnim zadovoljstvom, a onda i sami ispitanici procenjuju da, od 10 korelata, ova dva iz sfere politike veoma malo utiču na životno zadovoljstvo (to ne znači da su oni sami po sebi beznačajni, već samo to da u kontekstu životnog zadovoljstva malo znače).
Drugi nalaz se odnosi na promenu redosleda po ocenjenoj važnosti za životno zadovoljstvo. Dok su ranije na rang listi činilaca dominirali oni koji govore o materijalnom statusu pojedinca, sada vidimo da je iz te grupe na prvom mestu stan, standard se nalazi na sedmom mestu, a primanja, plata i sl. na osmom. Tako da u novom redosledu, ako je verovati nalazima ovog istraživanja, imamo stambene uslove, porodicu i porodični život, kao i međuljudske odnose u firmi u kojoj ispitanik radi ili je radio (ako je u penziji) – kao tri najvažnija činioca životnog zadovoljstva.
NEZADOVOLJSTVO RADOM VLASTI U DESET OBLASTI
Ispitivali smo zadovoljstvo i nezadovoljstvo radom vlasti u deset oblasti. Prosečne vrednosti za svih deset oblasti izgledaju ovako: gotovo polovina ispitanika (46 odsto) je nezadovoljna, zadovoljna je jedna četvrtina (25 odsto), dok je 29 odsto dalo odgovore koji predstavljaju mešavinu zadovoljstva i nezadovoljstva. Možemo reći da je radom vlasti gotovo dva puta više nezadovoljnih nego zadovoljnih (46 odsto nezadovoljnih prema 25 odsto zadovoljnih).
Kada gledamo nezadovoljstvo i zadovoljstvo radom vlasti u 10 oblasti političkog rada, prvo što upada u oči jeste nalaz da je, od deset oblasti, samo u jednoj zadovoljstvo veće (i to veoma malo, razlika iznosi tri procenta, 35 posto) od nezadovoljstva (32 posto). – Videti grafikon 4.
Po najvećem nezadovoljstvu izdvaja se borba protiv korupcije i kriminala, i to sa čak 67 odsto, što je za 14 postotaka veće nezadovoljstvo od onoga koje je drugo na rang listi. Drugo i treće mesto po obimu nezadovoljstva, sa po 53 odsto, zauzimaju pravosuđe i školstvo. I dok se za vrh liste ne može reći da je neočekivan, to se može reći za njeno dno, odnosno za oblasti u kojima je nezadovoljnih manje nego u drugim oblastima. Tu se nalaze javne usluge (struja, voda, saobraćaj i drugo) sa 32 odsto nezadovoljnih, stanje privrede sa 36 odsto, političke slobode i poštovanje ljudskih prava sa 42 odsto nezadovoljnih (prema 27 odsto zadovoljnih), zaštita životne sredine sa 42 odsto nezadovoljnih i 27 odsto zadovoljnih…
NEPOVERENJE U POLITIČKE I DRUŠTVENE INSTITUCIJE
Sumiranje nepoverenja i poverenja u deset političkih i društvenih institucija daje nam prosečno nepoverenje – 49 odsto – i prosečno poverenje – 22 odsto – za sve institucije. Nepoverenje u institucije duplo je veće od poverenja (49 odsto prema 22 odsto). Nepoverenje u političke institucije u proseku je nešto malo veće (49 odsto) nego nezadovoljstvo u deset oblasti rada vlasti (46 odsto)
Najveće nepoverenje je prema sindikatima (61 odsto) i prema nevladinim organizacijama i političkim partijama u opoziciji (po 69 odsto). Uz ove podatke treba reći da su jedino ove tri institucije imale natpolovično nepoverenje.
Najmanje je nepoverenje u policiju (28 odsto) i predsednika Srbije (36 odsto), potom u Vladu Srbije (40 odsto) i političke partije na vlasti (43 odsto). Najveće poverenje je u predsednika Srbije (49 odsto) i u policiju (47 odsto), potom u predsednike opština (31odsto) i u Skupštinu Srbije (28 odsto). Najmanje je poverenje u političke partije opozicije (šest odsto), nevladine organizacije i vlast na nivou opštine – po 10 odsto.
ŽIVOT: ZADOVOLJSTVO – VLAST: NEZADOVOLJSTVO – INSTITUCIJE: NEPOVERENJE
Narod Srbije je uveren da dobro živi. Čak 66 odsto iskazuje zadovoljstvo životom u celini, a 11 odsto je nezadovoljno; natpolovična većina naroda (54 odsto) izjavljuje da dobro živi, a 11 odsto kaže da loše živi; čak 70 odsto ispitanika kaže da je zadovoljno ukupnim kvalitetom svog života i života svoje porodice, a osam odsto kaže da je nezadovoljno.
Narod Srbije je nezadovoljan radom vlasti u deset oblasti koje vlast uređuje i organizuje. U proseku, radom vlasti je nezadovoljno 46 odsto ispitanika, a 25 odsto je zadovoljno.
Narod Srbije nema poverenja u deset političkih i društvenih institucija. U proseku nepoverenje obeležava 49 odsto ispitanika, dok poverenje ima 22 odsto.
Da li će narod koji je zadovoljan životom, nezadovoljan radom vlasti i nema poverenja u političke institucije, većinski da se angažuje (na izborima, u protestima i bilo gde) na strani onih koji su na vlasti ili na strani onih koji bi da tu vlast promene? Mislim da je to malo verovatno dok je vlast ovakva kakva je, dok su opozicione partije ovakve kakve su, a organizacije civilnog društva i društvena elita ovakve kakve su.
Do društvenih promena dolazi ako partije opozicije odustanu od fragmentacije opozicionog polja delovanja, a njihovi lideri od svoje narcisoidne poliitke, i ako potom nadmaše partije vlasti u neposrednom radu sa potencijalnim pristalicama. Do društvenih promena takođe dolazi ako partije vlasti ne zaustave trend opadanja broja svojih pristalica i ako odustanu od svoje politike tržišnog tretmana političkih i društvenih institucija i od svake partokratije.
Naravno, postoji još jedna mogućnost. Do društvenih promena može da dođe ukoliko dođe do radikalne promene životnog zadovoljstva naroda i njegovog sklizavanja u nezadovoljstvo – a u tom pravcu ide rad aktuelnih vlasnika države. U takvom slučaju, ako se nezadovoljstvo naroda životom pridruži postojećem nezadovoljstvu naroda radom vlasti i postojećem nepoverenju naroda u političke institucije – masovni politički aktivitet naroda postaje izvestan bez obzira na jedne i druge partije.
Autor je sociolog
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
