Prve večeri posle cele drame buđenja nakon operacije, temeljno naspavan, ležao sam nesposoban da govorim ili se čak pomerim. Mozak mi je prosto tražio nešto o čemu bi mislio umesto o raznim bolovima i žuljanjima. Šta bih drugo radio, posmatrao sam šta se događa na intenzivnoj. Sestre su se upravo bacile na poslednji niz zadataka pred gašenje svetla, čistačica je, jureći kako bi “pokrila” sve što treba očistiti, izvodila svoj precizni ples mokrom krpom među krevetima, a lekari promicali pred odlazak kući sa poslednjim uputstvima i pitanjima.
Odmah sam je primetio. Nehajno obučena u trenerku ispod uniforme, u iznošenim patikama, neočešljane kose ošišane za lako održavanje, ušla je na intenzivnu kao u svoju učionicu. Pitala je sestre za svakog drugog pacijenta po nešto, čitala kartone, zagledala mašine na koje smo priključeni i generalno bila tačno tamo gde treba da bude, srećna i potpuno uronjena u posao bolnice. Sestre je slušala gledajući ih fokusirano plavim očima iz bliza, prisno i autentično zainteresovana, tretirajući ih kao potpuno ravnopravne i važne sagovornice. Iz onoga što sam mogao da čujem, razumeo sam da je lekarka, verovatno hirurškinja, iako veoma mlada. Kada je i sa čistačicom popričala kao sa svojom majkom, samo što sam pomislio “Kakvo dete”, okrete se na petama, u tri koraka priđe mom krevetu i bez razmišljanja reče: “Vi mene ne znate, ali ja vas znam sa televizije. To što radite, radite divno i molim vas da nastavite. Drago mi je što ste baš kod nas došli, dobro ste i bićete na kraju odlično. Hvala vam”. Zatim se opet onako okrete na petama i – ode.
Nisam još mogao da govorim, a ne znam ni šta bih joj rekao, osim: “Hvala”, koje se ni ne sećam da li sam pokušao da prošištim. Ali sam mogao da osećam. Rasplaka me dete. Opet. Nisam znao da ću tako često brisati suze u bolnici. Kakvo dete.
“NEĆE ME BOG”
Novinari retko saznaju da li njihov rad ima ikakvog efekta na ljude kojima je to namenjeno. Ponekad te koleginice i kolege pohvale, tu i tamo i građanke i građani, ali retko. Strovalio sam se u ruke srpske kardiologije ne samo, ali i zbog neprekidnog stresa, borbe i trauma profesije. Ta mlada žena mi je prišla prirodno i spontano, kako radi i sve drugo i “overila” moj angažman ličnim stavom, tako neuporedivo važnijim i impresivnijim od, recimo, poniženja koje mi je neki dan kasnije priredio jedan od njenih kolega. Ne znam joj ime, ni ko je, ali bih voleo da zna da teško nalazim reči da opišem koliko je time učinila za mene. Kakva žena. Kakva lekarka. Kakvo dete.
Fizioterapeut i ja smo se jako dobro razumeli. Nije imao vremena zbog broja pacijenata, a meni se žurilo napolje. Delili smo potrebu da vidimo gde su granice trenutnih mogućnosti. Ustajanje i hodanje sa isečenom grudnom kosti i nogom imobilisanom zavojem do iznad kolena već je bio više ili manje sportski problem, koji smo rešili sve zezajući se usput. Onda bih ja vežbao, naduvavao hiruršku rukavicu, kašljao, ustajao, legao, sve dok mi neka od sestara ne pripreti da se smirim.
Neki dan kasnije, sedeo sam u kolicima u liftu sa dokumentacijom i privatnim stvarima u krilu, srećan kao dete. Izveli su me iz intenzivne, pa pravo na deveti sprat Kliničkog centra, “na odeljenje”, odakle ću jednog dana otići kući. Mislim, ako ne zakačim bolničku infekciju, sepsu ili nešto od tih postoperativnih komplikacija. Iako će mi zauvek u najlepšoj uspomeni ostati “moja” soba na Drugoj hirurškoj, sa gospođa Micom, iglom u kvaki i koaksijalnim kablom, iako me je Gradska bolnica na Zvezdari poučila u oblasti ozbiljne kliničke medicine, želim svakome da, ako već mora da leži u bolnici, leži u takvoj kakav je novi Klinički centar. Sve je novo, čisto, savremeno, na zidu sobe je TV (doduše sa samo dva RTS kanala, što je ponekad ekvivalentno mučenju, ali niko te ne tera da gledaš), kupatilo u svakoj sobi prilagođeno pacijentima, čak i onima u kolicima, kreveti su prilagodljivi sa specijalnim dušecima. Na samom odleljenju je sve što je potrebno za oporavak, uključujući ultrazvuk i slične stvari. Dostojanstveno mesto da se boluje.
Osim što, za razliku od Intenzivne, sestre pokrivaju nehumano veliki broj pacijenata. To sam uvideo tek kada sam dobio cimera. Stari Vukadin iz Prijepolja, osamdeset i neka mu je, operisao je srce i u bolnici je bio mnogo duže od mene. Nije dobro izgledao. Trebala mu je pomoć. Često. Jedna od sestara, vrlo mlada i potpuno ophrvana poslom, na kraju je pokušala da mu objasni: “Nas je danas samo tri na celom odeljenju, a jednom čoveku je jako, jako loše. Čujem vas, ali ne mogu da stignem da dođem”.
Vukadina je, srećom, dnevno obilazila sestra koja radi baš sa doktorom Putnikom. Bili su porodično povezani. Ona bi ga, posle svoje smene, kao furija, oprala, presvukla, nahranila, razgovarala s njim, koliko se moglo. Objasnila mi je da su ga u Prijepolju lečili od upale pluća sve dok umalo nije umro, a da je, u stvari, imao neku vrstu infekcije srca. Radije ne bih prenosio opis onoga što su videli kada su mu otvorili grudi, ali su mu doktor Putnik i njegov tim sve to očistili. Mesecima je trajalo dok ga nisu prebacili kod mene na odeljenje, izlečenog. Fizički. Vukadina, čoveka iz planina, koji je lovio divlje svinje po šumama i kuvao nekakav riblji gulaš o kojem se priča na daleko, možda je satrla bolnica, možda borba i bolovi. A možda i to što nije u planini, ni na svojim nogama. “Neće me Bog, drugar, neće pa neće”, tužno je pričao, kao dete kojem ne daju da jede slatko. Njegova bitka bila je neuporedivo teža od moje.
RAD NA ODMENI
Meni je, opet, bivalo bolje svakog dana, pa sam počeo krišom da odmenjujem prezaposlene sestre i fizioterapeute. Vukadin je imao problem sa stolicom, a neko mora da mu donese “lopatu”. Ustanem, izađem iz sobe, pa krenem da, vukući nogu, tražim neku lopatu. Nađem ih negde, osvrnem se oko sebe, maznem i jednu gusku, za svaki slučaj. Sad treba da brzo zbrišem sa plenom, da me neko ne vidi, a krećem se kao kornjača. Komedija. Fizioterapeut je s njim radio na sedenju na ivici kreveta i ustajanju. Smislio sam da mu podmetnem sto od natkasne koja ima točkiće sa kočnicama ispred njega, pa sednem iza njega na njegov krevet i podmetnem leđa pod njegova. “Ajmo sad, Vukadine, na noge”.
Bivši bokser, ali i fudbaler amaterske reprezentacije Srbije, prepoznao je zadatak koji ume da obavi, ustao i stajao, ponosan, dok mu znoj nije izbio na čelo. Sutra uveče sam pomerio malo nameštaj, kad je već sve na točkićima, pribio moj krevet uz njegov da nema gde da padne. Hodao je po tri koraka. Jačao je na moje oči. Ali, ne psihički.
Saznao sam, međutim, kako je život sredio da baš tada snajka legne na GAK, na koji gleda naša soba, u očekivanju da Vukadinu rodi unuka. “Vukadine, ti si u stvari zdrav. Srce ti se oporavilo. Samo si se umorio i ja te razumem. I meni je svega dosta. Ali unuk treba da ima dedu. Ja nisam upoznao svoje dedove i to nije lepo”. Nisam ga ja vratio u život, naravno. Nije ni njegov sin koji je dolazio i koga je Vukadin stalno zvao telefonom. Čak ni ta neverovatna žena koja se brinula o njemu, da ne pričam o lekarima. Spasao se Vukadin sam, ogromnom snagom duha, uz našu zajedničku pomoć. A iz bolnice ga je izveo mali Aleksandar, ako sam dobro upamtio ime, koji se trijumfalno rodio tu, preko puta, i tako i on spasao dedu. Tek rođen, a već junak. Takva je to porodica.
Na intenzivnoj nisam ni hteo da gledam ranu na grudima kada su je previjali. Gotovo da sam je ignorisao. Hirurzi su je stalno pažljivo zagledali i bili vrlo zadovoljni što je sve kako treba. Jer, može i da ne bude. Na kraju krajeva, iako je nastala namerno, to je ekvivalent teškoj povredi nanetoj, recimo, mačem. Na odeljenju sam već bio hrabriji i radoznaliji. To na nozi bilo je dugačko, crveno, sa krastama na tkivu koje je nekako “iskipelo” duž čitavog reza, a koje na dobrom delu grudnog reza imam i danas. Da mi je neko naneo te dve povrede van bolnice, bio bih prvo prestravljen, a potom najverovatnije i mrtav. U kontekstu operacije, doživeo sam ih kao gotovo normalnu stvar. Kasnije sam se plašio da će možda biti odbojne Maji i nisam joj ih pokazivao, dugo. Tek kada se gotovo naljutila što sam poslao fotografije mom radoznalom bratu u Kanadu, a njoj nisam pokazao, poveo sam je u kupatilo na seansu pomalo bizarnog razgledanja. Tako je to postalo deo mog i njenog života. Gotovo da više ne mogu ni da se setim kako sam izgledao bez moja dva “rajsferšlusa”.
IZLAZAK
Nisam slušao muziku u bolnici. Kao da sam zabranjivao sebi da još i to osećam. No, kada mi je Maja napokon došla u regularnu posetu, kada sam je pažljivo zagrlio, mogao sam tako da je držim satima. Mogli smo konačno i da se poljubimo pošto se testirala na kovid. Kada je otišla ostavivši mi odeću za izlazak, kad god da se dogodi, ispratio sam je koliko god sam daleko mogao, vratio se u sobu, stao pored prozora i osetio čitavim bićem koliko mi nedostaje. Zagledan kroz prozor, ni u šta lepo – auto-put, železničku stanicu Prokop, bivši BIP i GAK, depresivno su mirovali pod groznim, hladnim, kišnim novembrom. Gotovo podsvesno sam stavio slušalice i pustio nasumice nešto sa plej-liste. Bouvi je pevao Wild Is The Wind praćen samo genijalnim pijanistom, dramatično ali dostojanstveno. Baš kako mi se činila moja kardiološka avantura. Sve što mi se dogodilo, sve što sam doživeo, pokuljalo je iz mene sliveno u jedno prečišćeno, nedefinisano osećanje. Nisam ni pokušao da ga zaustavim. Radost života, strah od smrti, briga za porodicu, zahvalnost medicinarima, rođacima i prijateljima, krhkost ljudskosti, robustna snaga borbe za opstanak… Konačno sam pustio sebe da reagujem kako mi se reaguje. Ne želim to nikada da zaboravim.
Kasnije istog dana, došao je i Svetozar Putnik. Zapravo smo prvi put mogli da razgovaramo desetak minuta. Nakon što smo obavili medicinski deo razgovora, pitao me par stvari bez direktne veze sa medicinom. Rekao sam mu, još onda, da hoću da pišem o svemu ovome, a on se prisetio svog oca koji je davno dopao bolnice i dan nakon operacije već počeo da se bavi poslom i životom i kako mu je to, kao mladom lekaru, bilo iznenađenje. Uskoro je stavio ruke u džepove, naslonio se na zid, pa smo ćeretali kao dva čoveka koja bi se odlično družila i imala mnogo tema za razgovor u drugačijim okolnostima. U tom jednom jedinom danu, prestao sam da se smatram bolesnim čovekom i počeo užurbano da planiram šta ću kad izađem odatle. Slao sam šaljive i optimistične poruke prijateljima i rodbini, kao i do tada. Samo što su sada bile iskrene.
Iz bolnice sam izašao mršav, sivo-bled, s raznim bolovima, ograničenog kapaciteta pluća, izmožden i – van sebe od sreće. Sačekali su me Maja i naš prijatelj Perica da, na svojim nogama, nekako nađem sebi put iz one nepregledne zgrade, a onda smo se odvezli kući, gde sam zagrlio i decu. Oporavak je išao… Nestabilno i podugo. Napredovao sam, nazadovao, ali ukupno ipak ozdravljao. Srce je radilo sasvim dobro. Samo što sam počeo da radim, ne sasvim oporavljen, desio se novi izazov i nova operacija, mnogo lakša, ali povrh ove teške. Nova grupa lekara, sestara i sapatnika prošla je kroz moj život i moje srce je uspešno prošlo novu totalnu anesteziju i stres. Danas, međutim, pišem ovo nakon što sam jutros standardno istrčao neki kilometar i vežbao, kao nekada, u prethodnom životu. Drugačije jedem, radim i živim, ali jedem, radim i živim. Promenio sam se i psihički. Uvek sam bio vrlo emotivan i živeo s tim kao sa nekom urođenom manom. Sada je to udvostručeno. Plačem kao dete na internet klipove o kucama, macama i maloj deci i lako skliznem u depresiju.
Lako se, međutim, i iskopam. Sa sobom kroz ovaj novi život nosim snažan osećaj da nisam sam i da me je mnogo odličnih ljudi prenelo preko ove nevolje. Neki zato što tako shvataju svoj posao, neki zato što me vole, a neki prosto zbog toga što su pristojna ljudska bića, što više uopšte nije lako biti. Ako sam i izgubio veru u mnogo toga u vezi sa Srbijom, moja ljubav za njene ljude je samo veća i nikada je neću izgubiti. Moja porodica je jača. Moji prijatelji bliži.
Sestrama, lekarima i ostalima u našim bolnicama, međutim, nikada neću moći dovoljno da se zahvalim. Preostaje mi samo da učinim ono što mi najbolje ide. Da ih upamtim kako ginu za nas i da napišem šta sam upamtio.
Kraj
