Vučićevi politički zatvorenici

Svi – oni koji imaju TV N1, ali i oni što gledaju TV Informer, koji je čitavo veče, tokom trajanja protesta u Novom Sadu prošle nedelje, “krao signal” i tumačio gledaocima ono što vide svojim očima – pratili smo uživo u prenosu: dvojica u sivim jaknama sa kapuljačama odvode nekog mladića; za njima trče reporter TV N1 i snimatelj, mladić govori da su mu napali devojku; potom, neko naskače na jednog od onih u sivim jaknama, stisak popušta, onaj koga su vodili se otrgne, a ova dvojica se bace na tipa koji se nasilno umešao; vidimo – taj koji je hteo da oslobodi mladića je Goran Ješić, dugogodišnji predsednik opštine Inđija i pokrajinski ministar u jednom mandatu.

Ovi u sivim jaknama se deklarišu kao policajci, Ješić im traži da se legitimišu, jedan od njih izvlači ispod jakne sakrivenu značku i maše njome da bi nam pokazao da jeste policajac. Ješića “bacaju” na obližnju ogradu, stavljaju mu lisice, vode do marice koja je parkirana pored i odvoze u nepoznatom pravcu.

Sve je snimljeno, sve se vidi i čuje.

Docnije saznajemo da je Ješić priveden, tereti se za napad na službeno lice, a javnost se pita kako je to moguće jer ni na koji način nije mogao da zna da li su to zaista policajci ili nekakvi batinaši. Bilo ih je te večeri u Novom Sadu na pretek, a i ranije smo ih viđali na brojnim događajima. Drugog dana nakon što je priveden, Ješić je pušten odlukom suda na prvom stepenu.

Njegov govor tada je emotivan ali jasan: policija je te večeri hapsila one koji su se podigli zbog stradanja 14 osoba u Novom Sadu 1. novembra, a za to vreme nije privela nijednu osobu koja bi mogla da bude odgovorna za taj zločin.

foto: dragan gojić / betaphoto

Dakle, nastala je potpuna inverzija: umesto da se hapse odgovorni za smrt ljudi, uhapšeni su oni za koje se tvrdi da su učestvovali u nasilnim protestima. Ješić završava “nastup” masnom psovkom koja ubrzo postaje superviralna, te jedna vrsta amblema protesta građana Novog Sada – “Pička vam materina, da vam pička materina!”

Goranu Ješiću je njegov “poklič”, koji se masovno deli i ponavlja, doneo produžetak pritvora. Iako za to sada nema dokaza, činjenica da je on rekao šta je rekao, da tu frazu “svi koriste”, da se to dogodilo preko društvenih mreža, a vlast, osetljivu na internet dešavanja je, čini se, to posebno iznerviralo i brzo je sledila odmazda. Kao kod Idija Amina – mogao je Ješić slobodno da kaže šta hoće, ali za to se posle ide u zatvor. Dan i po posle puštanja, Apelacioni sud je preinačio odluku i usvojio žalbu tužioca u Novom Sadu, pa se Ješić sam spakovao i otišao u pritvor u pritvorsku jedinicu u novosadsko prigradsko naselje Klisa.

foto: n1 printscreen

IDIAMINIZACIJA SRBIJE

U zatvoru su i dalje, pored Ješića, kako je on sam rekao, i deca, odnosno aktivisti koje je pohapsila Dačićeva policija pod upravom Aleksandra Vučića, pa imamo jedinstvenu pravosudnu situaciju: 14 mrtvih na Železničkoj stanici – niko priveden, niko zadržan i niko osumnjičen, naspram protesta u Novom Sadu i tuce zadržanih u pritvoru zbog “nasilničkog ponašanja” i narušavanja javnog reda i mira.

“Inverzno perverzno”, kako sam Vučić opisuje različite situacije u Srbiji i svetu, ali na najbolji način pokazuje ključni paradoks njegovog režima – stradaju samo oni koji mu se suprotstavljaju, dok su kriminal i korupcija “ozakonjeni”. I to je stanje koje nije samo ocena onih koji se usude da progovore na dve TV stanice ili na još desetak drugih medija u Srbiji – to je stanje koje je opisano u Izveštaju o napretku Srbije ka EU, to je stanje koje je opisano u godišnjim izveštajima brojnih međunarodnih organizacija.

“Idiaminizacija Srbije” izgleda kao strateško ponašanje Vučića i njegove vlade i za sada, niti oni koji rade u pravosuđu i policiji, niti javnost kao takva ne uspevaju da nađu način da taj proces zaustave i vrate Srbiju na staze vladavine prava.

VERNI RAB DAČIĆ

Vučiću se, kao i prethodnih godina, mnogo toga “namestilo” u najkritičnijim trenucima: ovoga puta je od prvog trenutka prepustio sve Dačiću, ministru unutrašnjih poslova, vođi socijalista, koji su se netom pre toga našli na udaru naprednjaka i tabloida zato što je Branko Ružić, visoki funkcioner SPS-a govorio u programu TV N1. Dačić je svojski prionuo da sve uradi tako da Vučića zadovolji: kada se dogodila tragedija, bio je prvi u Novom Sadu i izgledao je kao jedina odrasla osoba pored Miloša Vučevića, Milana Đukića i Gorana Vesića. Potom je, posle izvlačenja nastradalih, uklonio dokaze sa lica mesta počistivši čitav plato ispred Železničke stanice, odnevši u nepoznatom pravcu “oružje i metke” – beton i gvožđe, ostavljajući javnost zapitanu da li je pre toga forenzika uradila sve što je potrebno. Nakon toga, Dačić je organizovao “odbranu Novog Sada” od Novosađana i drugih koji su došli sa strane, smestivši policiju po ćoškovima, po zgradama, sklonivši je iz vidokruga onih koji su bili na protestu. Dačić je – jer on je ministar i nadležan je, pogotovo u odsustvu direktora policije – napravio potkovicu u koju su ušli demonstranti, u jednom trenutku ju je zatvorio, a oni koji su ostali u njoj sada su u pritvorskoj jedinici na Klisi. Ako to nije dovoljno da se Vučiću dokaže lojalnost, onda je zaista teško pretpostaviti šta više Dačić može da uradi.

ŠTA SVE JAVNOST NE ZNA

Paralelno, tužilaštvo u Novom Sadu bavilo se aktivistima, Goranom Ješićem i Mišom Bačulovim, odbornikom u Skupštini grada Novog Sada iz Grupe građana Heroji, a ne onima koji su svojim radom i potpisima doveli do pada nadstrešnice koja je ubila 14 osoba u Novom Sadu. Oni su se poslednji put oglasili 6. novembra na okolnosti privođenja posle protesta, a dan ranije na okolnosti novosadske tragedije kada su saopštili da sedam tužilaca i pomoćnika radi na slučaju, da je saslušano više od 50 osoba – za četiri dana. To je sve zasad. Javnost ne zna ko vodi istragu, niti šta je fokus te istrage. Javnost ne zna ko su ti tužioci, niti ih bilo ko pominje poimence, jer bi moglo da se pretpostavi da u Novom Sadu znaju ko su ti ljudi. Dve nedelje posle najvećeg civilnog i mirnodopskog stradanja u istoriji Novog Sada, ne zna se ništa osim onoga što su pravnici Srpske napredne stranke Miloš Vučević i Aleksandar Vučić rekli javno – veliki je to materijal, to su hiljade stranica, ne bili u koži onih koji od svega toga treba da naprave optužnicu ili da odbace svaku sumnju i saopšte nam da niko nije odgovoran i da je sve posledica nesrećnog spleta okolnosti.

“ZAGONETKA” ZAVISNOG TUŽILAŠTVA

Za one koji znaju da čitaju i ne vode se pravilom “inverzno perverzno”, stvari su očevidne: u Srbiji postoji Pravilnik za građevinske konstrukcije u kojem je opisano šta je sve neophodno uraditi na sanaciji i izgradnji bilo kojih konstrukcija, kada se i šta proverava, ko to radi i kome se daju izveštaji. Izgleda jednostavno utvrditi da li su svi radili svoj posao, čak i bez ulaženja u to da li je cena radova napumpana ili ne, odnosno bez istraživanja korupcije. Postoji naručilac posla, postoji izvršilac, postoji nadzor i postoje procedure – teško je poverovati da sedmoro u tužilaštvu u Novom Sadu nije u stanju da rastumači ovu “zagonetku” za 14 dana. Jer ako je tako, onda, verovatno, niko od njih ne bi smeo da ostane i jedan dan na poslu javnog tužioca jer nije sposoban i obučen za taj posao.

Teško da iko može da poveruje, poučen dvanaestogodišnjom Vučićevom vladavinom, da se sve ovo sprovodi van njegovog znanja, ne direktno ali verovatno preko uticajne ministarke Maje Popović, koja je u nekoliko manje značajnih slučajeva odigrala posredničku ulogu između Vučića i “sudske vlasti”.

A zašto bi Vučić lično bio zainteresovan za ovaj slučaj van onoga što sam veli – da želi krivičnu i političku odgovornost?

foto: marko drobnjaković / fonet / ap

LANAC NEODGOVORNOSTI

Možda zbog toga što je teško utvrditi da u ovakvoj Srbiji – u kojoj je on pre mesec dana sa svojom suprugom otvarao nezavršenu prugu na liniji Novi Sad – Subotica, a koju namerava da otvori 24. novembra – i takvom ambijentu baš on nije odlučio da stanicu prvi put otvori 2022. godine u predsedničkoj kampanji, a onda i ovoga leta, da bi najavio brzi voz za Suboticu. Dakle, da se opet ne ulazi u to da li je on odlučio koja kineska firma uzima posao, ko su podizvođači, ko radi nadzor, i da on nikakve veze sa sprovođenjem projekta nije imao, otvaranje teško da je moglo bez njega. Pa ako je on bio taj – ta ultimativna osoba koja je rekla OTVARAJ – da li je onda i on osoba koju tužilac treba da ispita i utvrdi odgovornost za smrt 14 osoba u Novom Sadu?

Linija odgovornosti je očevidna: Vučić, nadležni ministri Tomislav Momirović i Goran Vesić, direktori Infrastrukture Nebojša Šurlan i Jelena Tanasković, kineska kompanija, te konzorcijum zadužen za sprovođenje nadzora – što je ključni element u postupku kontrole sprovedenih radova na jednom građevinskom projektu.

Međutim, osim ostavke Gorana Vesića, koji se slomio zbog nesreće i koji je bio nadomak toga da naredne godine sebe upiše u istoriju kao ministra “pod kojim” je otvoreno najviše kilometara autoputeva i brzih puteva, ništa se nije dogodilo. Svi gore pomenuti nestali su iz javnosti, a njihov vođa, Vučić, pozvao je na sednici GO SNS-a, u petak 8. novembra, da se radi još jače, da se ne dozvoli da neko napada SNS i da se ne podnose ostavke – bukvalno je u svom nastupu sledio pravilo “inverzno perverznog” obraćanja i postupanja.

On je verovatno ogorčen i ljut na sudbinu što mora da se bavi tim slučajem u danima u kojima je Donald Tramp pobedio na izborima u SAD – što je Vučić dočekao sa velikom radošću, ali i strepnjom jer je ulagao i na Trampa i na demokrate. Ipak, nastavio je sa svojom kampanjom izazivanja javnosti: otišao je za vikend na groblje u Kovilj, nadomak Novog Sada, da bi pokazao javnosti kako brine, kako zna da pokaže saosećanje sa porodicama nastradalih, ali, zapravo, da postavi metu i udicu svima koji ga ne podnose. I poprilično je uspeo jer je taj njegov gest i objava postala viralnija od psovke Gorana Ješića, što je i bio cilj odlaska na groblje, slikanja i postovanja na internet. Kada je “poništio” društvene mreže, spakovao se i otišao u Azerbejdžan ne brinući mnogo zbog najavljenog protesta opozicije za ponedeljak 11. novembra.

foto: marko dragoslavić / fonet

RASCEPKANA ZEMLJA

A te večeri ili popodneva, na najgori dan ove godine u Beogradu – po susnežici, kiši i hladnoći, okupilo se nekoliko hiljada ljudi u još jednom pokušaju da se pošalje poruka režimu koji je već unapred znao da će protest biti i u Beogradu baš 11. novembra. I zaista, najpre najavljen za sredu 13. novembra, protest je pomeren na 11/11 u petak 8. novembra, upravo u vreme održavanja GO SNS-a. Protest nije ništa novo doneo: opet je održan skup koji nema nastavak i na kome ne govore politički lideri. Srbija ostaje rascepkana na stotinu malih akcija, pokreta, stranaka, inicijativa, proglasa, grupa građana, koje pojedinačno ne mogu da pobede režim ni u mesnoj zajednici. A kada je reč o onima koje pozivaju da govore na protestima, čak i da je cilj opozicije da širi front, da bude inkluzivna pa da raznim ljudima iz različitih oblasti ustupi binu, političko delovanje zahteva da se oni koji se kandiduju da vode državu pojave pred narodom i da kažu šta je plan i šta je politika, te zašto su zvali narod na ulice.

Dok se to ne dogodi, ako se ikada dogodi, ljudima u Srbiji ostaje da se uzdaju u sebe i da uz pomoć nekoliko desetina novinara i nekoliko medija pritiskaju one u institucijama da rade po zakonu, a ne po volji jedne osobe. Makar ona volela da se poistoveti sa Idijem Aminom i sličnim našim “afričkim prijateljima”.