Vreme za novu krv

Dosadašnja medijska istraga protiv članova vladajuće stranke i ljudi koji su iz državne uprave – a pretpostavlja se da su članovi organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka – nije odmakla daleko: pored Belivuka i njegovog kuma Marka, označenih kao najveće ubice i glavoseci u istoriji kriminala, u pritvor je za sada dospeo samo Goran Papić, nekadašnji kadar dr Nebojše Stefanovića u SBPOK-u.

Istraga se trenutno bavi dvema grupama osumnjičenih. Prvu čine oni koje je „stvorio“ Vučić, a drugu oni koji su mu bili bliski, nisu uvek i u svemu zavisili od njega, štaviše, pomagali mu na početku i možda zbog toga pomislili da neke stvari mogu da mu rade „iza leđa“.

GLE, NEKO FALI

Goran Papić je prošle nedelje priveden u okviru opsežne istrage pod sumnjom da je sa mesta zamenika načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije pomagao Belivuk ekipi i da je za to bio bogato čašćavan. Saslušavan je i doskorašnji direktor Uprave carine Miloš Tomić, koji takođe važi za „čoveka Nebojše Stefanovića“, a istražni tabloidi objavljuju da je on svojim nedelovanjem omogućio grupi oko Slaviše Kokeze da se basnoslovno obogati na nelegalnoj trgovini uključujući izbegavanje plaćanja poreza i taksi na uvezenu robu. Tomić je protekle zime smenjen ekspresno sa mesta šefa carine, ozloglašene pozicije u Srbiji posebno devedesetih kada ju je vodio Mihalj Kertes, i na njegovo mesto je doveden još jedan preletač iz Demokratske stranke – Branko Radujko, nekada direktor Telekoma Srbija.

Oslanjanje na izveštaje i prozivke tabloida ima poentu samo na nivou praćenja onoga što vlast želi da nam o nekome saopšti, ali kako se to objavljuje na mestima koja nisu kredibilna, sasvim je moguće da se sutra sve zaboravi i da prođe po principu „kako došlo, tako prošlo“.

Slaviša Kokeza, doskora osoba od najvećeg poverenja predsednika Srbije, za sada se našao na najjačem udaru. Njemu je Vučić dao da upravlja fudbalom u Srbiji, što znači da u rukama ima celokupno tržište igrača koji se prodaju svake godine širom Evrope i Azije. Međutim, uprkos tabloidnom prozivanju Kokeze, on je i dalje predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Može li se ovo tumačiti i na način da u realnosti protiv njega ne postoji nikakva stvarna optužba?

Svi ostali koji se pominju ili ih za sada nema na tapetu, posredni su igrači i najviše su se približili Vučiću preko dr Nebojše Stefanovića. On opet – gle čuda – i dalje mudro ćuti, „radi svoj posao“ na mestu ministra odbrane i u lapidarnom obraćanju tabloidu „Informer“ poručuje „da svi iz vlasti koji su umešani u kriminal treba da budu predmet istrage i da budu procesuirani“.

foto: krik

SIVA EMINENCIJA

Pored dr Stefanovića, glasno se ćuti i o Novaku Nediću, generalnom sekretaru Vlade Srbije i sivoj eminenciji u Nemanjinoj. On je čuvar mnogih tajni i brljotina vlade i Vučića u poslednjih devet godina, svedok brojnih sastanaka i događaja. Njegova nedvosmislena povezanost sa grupom Veljka Belivuka, o kojoj je javno najviše govorio Vladimir Vuletić, bivši potpredsednik FK Partizan, za sada nije ostavila neki utisak na istragu, ako tužilac uopšte ima mandat i mogućnost da takvu gromadu iz sistema Vučićeve vlasti odlomi i dovede na saslušanje.

Novak Nedić je poznat i bio bi poznat i da nije ušao u vlast: njegov otac je „poznati beogradski advokat“ Vojislav Nedić, nekadašnji pravni zastupnik Veljka Belivuka kada je ovaj bio optužen u postupku za ubistvo Vojislava Miloševića 2017. godine u Beogradu.

Nedić ne pripada onoj grupi naprednjaka za koje Vučić, kroz javna smatranja Vladimira Đukanovića, govori da im je dao sve u životu. Naprotiv, pre su Nedići pomogli Vučiću da se etablira u nekim krugovima u Beogradu i uđe u malo skuplji i elitniji način života – prosto da se na neki način „zasalonči“.

Novak Nedić je bio je posrednik u formiranju „Janjičara“ i njihovoj instalaciji na južnu tribinu stadiona Partizana. Iako je u upravi Partizana formalno bio u periodu 2013. na 2014, njegov uticaj nikada nije poništen u klubu i to na način da je preko prijateljskih agencija „držao“ najznačajnije igrače Partizana, odnosno, bio njihov agent.

U projektu „sređivanja stanja“ na „Jugu“, koji je pokrenut 2013. godine, Nedić je imao važnu ulogu zajedno sa pripadnikom Žandarmerije Nenadom Vučkovićem Vučkom, još jednom osobom koja je godinama unazad bila pominjana kao deo istog „plana“, a to je pripitomljavanje „Grobara“, sprečavanje da vređaju Vučića na tribini i instaliranje u one poslove koji su njima bilo opredeljeni. Vučko je viđan na tribinama stadiona i u dvorani kada igra KK Partizan sa Saletom Mutavim i Belivukom, ali i u društvu Miloša Vazure, jednog od čelnika FK Partizan i danas. Ako je procenjeno da će „navijači Zvezde“ biti idealni za velike „civilne“ poslove građevinskog tipa, prvenstveno kroz firmu Ultra kop, za „Grobare“ je na neki način ostavljena ulica – droga, obezbeđenje, reketiranje.

Krenulo se od tribine, a završilo na „Principima“ i velikoj priči o tome kako je potrebno braniti srpstvo i obračunavati se s izdajnicima: put grupe „Janjičari“ nalik je onom koji su imale „Delije“ u danima kada ih je „formirao“ Željko Ražnjatović Arkan, kao specijalac srpske Udbe. Čak je izabrano i ime povezano sa „Delijama“ jer su „Janjičari“ neka vrsta elitnih „Delija“, onih koji nemaju milosti, mnogo žešćih i opasnijih, bržih na obaraču…

U toj igri pomenuti žandarm Vučko bio je neka vrsta Arkana, a Nedić bi trebalo da bude umiveni udbaš koji izbegava da na tribini bude zajedno sa pokojnim Saletom Mutavim, Belivukom i drugim vođama. Ipak, Nedić je sebi dozvolio da ode u Pančevo sa „ekipom“ u streljanu, da vežba pucanje, a da za to nije imao nikakvu dozvolu osim što je Vučićev ortak/brat, a to je mnogima u Srbiji najvažnija lična karta. Iako je taj slučaj dokumentovan, postupak nikada nije vođen jer su se „dokazi izgubili“, kako je još u to vreme, pre nekoliko godina, pisao Krik.

Dakle, nedvosmisleno, Vučko i Novak Nedić druguju sa Belivukom i ekipom od ranih dana, to je jedan te isti tim, družina na istom zadatku. Da li je Nedić osoba koja je kontrolisala grupu teško je reći, naročito što su oni s vremenom, uz političku zaštitu, špartali Srbijom i „ujedinjavali“ „Grobare“, postajali sve jači i jači, sve bogatiji i bogatiji i toliko moćni da u leto 2020. organizuju proslavu na stadionu Partizana kada pevaju „Ne može nam niko ništa, jači smo od murije“.

U odbranu Nedića stao je sam Vučić rekavši nedavno kako je sve to koješta i da su priče o povezanosti Nedića sa glavosečama glupost jer on lično ima mnogo više slika sa dokazanim kriminalcima, a sam nije nikakav kriminalac, naprotiv. Nediću sigurno nije svejedno što se dovodi u vezi sa Belivukovom družinom, a teško je verovati da ga raduje i to što ga Vučić „brani“, jer se pokazalo da njegova javno izgovorena reč nema neku vrednost i da je deo širih PR operacija.

On nije nikada važio za nekog „jakog Grobara“, više je to kopija onoga što postoji u Zvezdi gde je Marko Vučković, nekadašnji vođa Ultrasa sa Senjaka, bio najveća faca na tribini i u klubu, a zna se da mu je to ostalo još od oca koji je ranije bio u upravi kluba. Tako je i Nedić bio neka vrsta malog Marka, kao što su „Janjičari“ „odlivak“ „Delija“.

foto: zoran mrđa / fonet

TAKO SISTEM FUNKCIONIŠE

Nedić je putovao i sa Zvezdom na evropske utakmice i to nikako nije shvatano kao da Zvezda vodi sa sobom velikog ljubitelja fudbala koji je, eto, u Partizanu, već je bilo odraz podzemnih veza koje postoje na tržištu zastupanja i trgovine igračima.

U srpskom fudbalu novac je u trgovini igračima i nameštenim utakmicama, a obezbeđenje za taj biznis je tribina – sistem tako funkcioniše unazad nekoliko decenija. Naime, vođama navijača važno je da budu uključeni u posao oko te trgovine i da dobiju političku zaštitu za svoje kriminalne poslove u civilstvu. Upravi je važno da ima podršku tribine kako bi manipulisala snagom kluba, pokazujući da „sve to“ ima smisla jer „ko ima ovakvu podršku ne može da izgubi“ i uz slične fraze kojim se opravdava kriminal i nasilje koje takva tribina generiše. Do pre nekoliko meseci sve je išlo kako treba: igrači su dolazili, prodaja je tekla kako treba, nameštale su se utakmice, prolazili su tiketi, novac je dolazio, ali, kako se čini, nije ga bilo dovoljno za „narasle apetite“ grupe Veljka Belivuka i njegovog osećanja da je on ravnopravan i sa Nedićem i sa Vučićem lično.

I sad, kada je tikva delimično pukla, makar medijski, šta se dešava u nastavku?

Javnost, ona koju to zanima, a veći deo zanima jer je bombardovana pričama da upravo ti tipovi sada planiraju da ubiju Aleksandra Vučića i preuzmu vlast u Srbiji (iz „Principa“), očekuje da vidi ko su ti saradnici glavoseča i šta se sve tu radilo. Zašto se onda ne otvori kompletna priča oko Kokeze, nego se bacaju mrvice tabloidima u danima kada ne znaju šta bi stavili na naslovnu stranu i zašto se ne objasni kakve veze imaju dr Nebojša Stefanović i bivši direktor Uprave carina Tomić?

REŽISER I GLUMCI

O bogatstvu, poslovima i uticaju nekadašnjeg ministra policije opširno je pisano prethodnih godina. Sada se tu i tamo čuje da policija u okviru istrage proverava transakcije kompanije GIM, u kojoj je svoje mesto imao i njegov pokojni otac Branko Stefanović, za koga je Vučić takođe govorio kako je oklevetan i kako je to deo napada na srpsku namensku industriju. Na blagom udaru se našao i Ivan Ristić, nekada šef kabineta Nebojše Stefanovića i čovek koji je vodio Branka u Italiju kada je MUP ugovarao kupovinu oružja za svoje potrebe. Tabloidi pominju njegovu vilu u Vrčinu, a malo dalje u Sopotu već postoji napravljeno carstvo u Nemenikućama, gde su Stefanovićevi prijatelji braća Aleksandar i Goran Papić i nekadašnji direktor JP Koridori Srbija Dmitar Đurović investirali značajan novac.

Sve to, kao i svoju ulogu, direktnu i indirektnu u svemu, zna Vučić i zna jako dugo. Reklo bi se od početka. U svom melodramskom nastupu iz Abu Dabija prošle nedelje govorio je o ljudima koji su mu bili bliski i za koje ne može da veruje da su se toliko obogatili. Mesecima i godinama pre toga, prozivao je novinare i medije koji su o „tim pojavama“ pisali i tražio da mu se pokaže ko je od naprednjaka bilo šta ukrao. Dok je on tako vikao iz televizora, njegovi čauši su se bogatili i formirali novu klasu tajkuna koji u Srbiji „drže“ sve poslove u svim oblastima. Dok su mediji, oni koji su to smeli, izveštavali o tom novom soju koji se mahom obogatio na arčenju budžetskog novca, od Vučića su stizale prozivke za neprijateljsko i plaćeničko delovanje.

Danas on zvuči kao čovek koji se budi iz sna, gleda oko sebe i ne može da veruje. Sve te lepe stvari koje je radio za Srbiju („Dok sam ja gradio autoputeve, otvarao fabrike, spasavao narod od pošasti korone“) njegovi najbliži su koristili da gomilaju bogatstvo koje je na koncu procenjeno i više od onoga za šta optužuju Dragana Đilasa poslednjih nekoliko godina.

Navodno, Kokeza je na carini i drugim poslovima, sa pajtašima, valjda između dva plana za smaknuće Vučića, maznuo više od 640 miliona evra i zaista bismo teško mogli da poverujemo, a teško bi i Vučić sam mogao da poveruje, da je toliki novac „zarađen“, a da ga Kokeza o tome nije obavestio. Inače, Vučić je, kako kaže legenda, Kokezu svojevremeno upoznao u Herceg Novom dok je iznajmljivao magarca turistima. Zato je danas gotovo nemoguće zamisliti situaciju u kojoj bi se Kokezi sudilo – ili Nebojši Stefanoviću ili Novaku Nediću – za nešto što Vučić sam nije znao da se dešava.

Ono što je stvoreno danas u Srbiji, i što je takođe opasno, jeste osećanje da u danima kada neko u državi radi svoj posao, u ovom slučaju hvata kriminalce, veliki broj ljudi ne veruje da je to stvarno, nego im izgleda kao da je sve deo velike predstave. Loše, ali predstave u kojoj je moguće zamisliti i da prijatelji poput Kokeze pristanu da budu prikazani kao ništarije i kriminalci jer inače nemaju neki rejting „u narodu“, a onome kome je rejting sve to može mnogo da znači.

Kakva je režija, gledaćemo narednih dana. Točak se zavrteo, novi izbori dolaze, a narodu treba pokazati ko je kriv za loše stvari u društvu. Stvar sa Đilasom je potrošena, možda je vreme da se „pusti“ nova krv.