Vreme straha, pritisaka i paradoksa

Nalazimo se ispred uprave Kliničko-bolničkog centra Kosovska Mitrovica. “Moramo samo brzo da se fotografišemo pa da nastavimo dalje”, govori Srđan Đorđević. U rukama drži transparent sa natpisom “Podrška studentima i đacima sa Kosova i Metohije”, na čijoj poleđini piše – “Pumpaj”. Dodaje: “Od transparenta se ne odvajam.”

foto: milica srejić

Ovaj Mitrovčanin je prvi organizator petnaestominutne tišine u Kosovskoj Mitrovici, za pomen žrtvama u padu nadstrešnice u Novom Sadu.

“Pošto nisam bio u mogućnosti da odem na protest na Slaviji, poslao sam poruku 22. decembra sa Zvečanske tvrđave. Poruka je glasila: ‘Podrška studentima i đacima sa Kosova i Metohije’”, kaže Đorđević u intervjuu za “Vreme”. “Posle toga sam 23. januara odlučio da pozovem svoje sugrađane na skup podrške studentima i đacima koji protestuju širom Srbije. Iskren da budem, mislio sam da ću sam da se pojavim tamo, zbog straha u kome se ovde živi. To je bio period pre kosovskih izbora, gde je sve bilo prepuno policije, pritisci su bili sa svih strana. I sutradan, kad sam se pojavio tamo, bilo je, po nekim procenama, više od sto ljudi. To je stvarno iznenađujuće za Mitrovicu”.

Đorđeviću nije produžen ugovor o radu koji je istekao 31. marta, iako mu je obećano suprotno. Zato je prošle nedelje organizovao dva protesta ispred Uprave Kliničko-bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici. Iako su bili prijavljeni kosovskoj policiji, na prvom protestu su ih zamolili iz Uprave da se pomere u park i tu održe 16 minuta tišine, kao i obraćanje medijima. Nisu uspeli da ih pomere. Već na drugom protestu ispred Uprave bilo je parkirano sanitetsko vozilo Kliničkog centra u Nišu. Međutim, ni to ga nije sprečilo da održi svoj protest ispred Uprave sa svega nekoliko ljudi podrške. Dve patrole policije bile su na terenu i sve je prošlo bez incidenata.

SRĐAN ĐORĐEVIĆ: Što se tiče mog posla, zakonski su oni u pravu, zato što mi je ugovor istekao 31. marta. Tog dana me je pozvala pravnica Doma zdravlja i rekla mi je da od sutra ne dolazim na posao. Ja sam odmah nakon tog poziva otišao do direktora Zlatana Eleka (inače predsednika Srpske liste). Bio je to neljudski postupak sa njegove strane zato što mi je, kada sam počeo da radim, rečeno da njih ne interesuje moja aktivnost oko studenata, nego samo da ne započnem štrajk glađu. To je bilo bukvalno tri ili četiri dana pred kosovske izbore. Inače, na ovim kosovskim izborima učestvovale su i druge stranke iz srpske zajednice. Oni su se uplašili da tim svojim štrajkom glađu ne dovedem u situaciju ljude da svoj glas daju nekim drugim kandidatima, a ne onima sa Srpske liste. Definitivno su me tada primili upravo iz tog razloga.

VREME: Zašto ste hteli da započnete štrajk glađu?

Da bih se vratio na posao, jer nemam posao, a samim tim nemam nikakva primanja. Ima još puno ljudi kao ja, onih koji nemaju primanja. Dok svi oni (iz Srpske liste) imaju astronomska primanja, mogli bi da žive gde god hoće. Pored svih primanja koja imaju u sistemu Republike Srbije, imaće i dodatna, od 1800 evra, kao poslanici u Kosovskoj skupštini. A pored toga imaju i privatne ordinacije. Socijalna nejednakost ovde najviše ljude i boli. Posebno one koji su ugroženi i žive ovde poput mene. Ja nemam nigde ništa u Srbiji.

Šta se dogodilo nakon isteka ugovora?

U toku tog razgovora pitao sam da li hoće da mi pomognu i da li ima rešenja za mene, i rečeno mi je da idem na Kopaonik i da tu rešim problem. Moj odgovor je bio da zbog svojih principa ja to ne mogu nikako da uradim. Tako sam završio razgovor i nagovestio sam im da ću da protestujem ispred Uprave. Rekli su – radi šta god hoćeš.

Istovremeno se na centralnom Kosovu dešavaju protesti zbog sumnji u nepravilnosti i politički pritisak u procesu zapošljavanja u zdravstvenim ustanovama. Kako vi to vidite?

Znate kako, ovo je vreme paradoksa. Ti ljudi koji protestuju uglavnom podržavaju Vučića, ali im je problem egzistencija, zato što nemaju nikakva primanja. Sada im je malo prekipelo. Oni s jedne strane podržavaju Vučića, a s druge se žale na njega.

Kada sam dolazila u Mitrovicu, srela sam i grupu pešaka koja je tog dana krenula na trodnevni skup u Beogradu kako bi podržali predsednika Srbije.

Što se tiče odlaska tih ljudi za Beograd, to je van pameti. Išli su da podrže one koji su ih izdali. Naravno, ne mogu da ne kažem da je tu takođe dosta i pritisaka. U principu, strah je presudan za sve te akcije koje režim u Srbiji, pa i Srpska lista ovde na Kosovu preduzima.

Prema pisanju medija, najmanje 18 autobusa krenulo je u subotu na skup u Beograd.

Mislim da tu 10 odsto ljudi ide iz uverenja i ubeđenja. Oni uglavnom prate prorežimske tabloidne medije, u kojima se promoviše nasilje, razvrat i blud. Preko takvih medija vlast nam je ušla u porodice i unela svađu, netrpeljivost i duboku podelu. I to do te mere da se više veruje medijima nego svojim očima i realnom stanju na terenu. Isto je jako bitno da podsetim javnost, a vezano za ljude koji su išli na skup podrške režimu za Beograd, šta se dogodilo 26. maja 2023. Tada je odavde narod teran na silu da ide i pruži podršku Vučiću. U tom istom trenutku su zauzete četiri opštine na severu Kosova i tada je krenulo masovnije iseljavanje Srba sa KiM.

S kakvim pritisciama se svi suočavate ovde na lokalu?

Nakon prve petnaestominutne tišine komentari su bili izuzetno pozitivni, s tim što ovde ljudi ne smeju o tome javno da govore, nego ovako po kafićima. Mnogi su me podržali, ali i priznali da ne smeju da dođu. U pitanju su različiti pritisci na zaposlene – ukoliko imaju ugovor na određeno vreme, preti im se otkazom, a ukoliko imaju ugovor na neodređeno, premeštajima i slično. Ako imaju decu, govore im da će njihova deca snositi konsekvence. A kada udarite nekom na egzistenciju, to je ta najgora vrsta straha – ostaćete bez primanja, nećete moći da preživite. I, ovo se konstantno dešava.

Pomenuli ste masovno iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije. Kakva je situacija trenutno?

Kada prošetate samim gradom, vidite da je to mnogo manje ljudi nego pre. Mitrovica je ranije uvek vrvila od naroda, posebno od mladih ljudi. Uvek je bilo puno studenata, možda i više sa teritorije centralne Srbije nego odavde sa područja Kosova i Metohije. Sada se to totalno promenilo, uglavnom studiraju ljudi koji su odavde iz enklava ili iz Mitrovice i sa severa. To je jako tužno.

Da li vi ostajete da živite ovde?

Naravno. Ne idem odavde po cenu života. Imam ogromnu ljubav i prema Kosovu i Metohiji, prema Zvečanskoj tvrđavi jer sam ja svakog dana tamo. Videćemo da li će se dozvati pameti ovi koji su na vlasti ovde. Konkretno – direktor Elek, i da li će me pozvati da reši moj ozbiljan problem. Do sada nisam dobio poziv.

Kao žitelj Kosovske Mitrovice postavljate pitanja, na koja nemate odgovor?

Postavio bih pitanje Aleksandru Vučiću da li je uhapšen neko od funkcionera Srpske liste zbog korupcije, malverzacija, zloupotrebe službenih položaja i raznih drugih krivičnih dela? Naveo bih i razloge za to što bismo mi sa Kosova i Metohije morali da podržimo studente, a ti se razlozi odnose na pravosuđe, policiju, tablice, pasoše, Gazivode, pozivni broj, pošte, banke… To je samo deseti deo onoga što je dao ovaj režim a da pritom nije ništa dobio. Čak ni Zajednicu srpskih opština, koju su nam čestitali.

To svima otežava život, posebno penzionerima. Ali opet još jedan paradoks. Penzioneri su ti koji su spremni život da daju za Aleksandra Vučića. I ako vi njih pitate: “A gde sada idete za penziju?”, kažu nema veze. Važno im je samo da ne dođu ovi iz opozicije. Ovde su penzioneri ubeđeni da ako Vučić “padne”, oni ostaju bez penzije.

U subotu ste bili i na protestu u Novom Pazaru…

Bio sam i u Novom Sadu. Tu sam nosio transparent “Podrška studentima i đacima sa Kosova i Metohije”, i kud god sam prošao, studenti su me pozdravljali.

Šta biste poručili studentima?

Pozvao bih sve studente u blokadi, naše uspešne sportiste, glumce, muzičare i druge umetnike, profesore i sve dobre ljude da dođu makar na jedan dan kod nas u Kosovsku Mitrovicu i da nam svojim prisustvom pruže podršku, da ovaj narod vidi da nismo zaboravljeni.