Vreme je za odbranu

„Vreme je za sve naše države, u doba multilateralne saradnje, da odbrane naša prava i zaštite naše lokalitete kulturnog nasleđa“, izjavio je ove nedelje predsednik Srbije Aleksandar Vučić na zasedanju 40. Unesko generalne konferencije, iznenadivši sve nas koji se posvećeno bavimo odbrani kulturne raznolikosti i zaštiti kulturnog nasleđa u Srbiji. Ova izjava došla je samo par nedelja nakon što je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić ponosno objavio da je Grad Beograd u budžetu za 2020. predvideo sredstva za dalji nastavak radova na planiranju i gradnji gondole na Beogradskoj tvrđavi – lokalitetu koji je Srbija stavila upravo na tentativnu listu UNESKO za upis na Listu svetske baštine. Vučić je ovo izjavio i samo dva dana nakon što su građani Subotice, umorni od konstantnog uništavanja graditeljskog nasleđa njihovog grada, pokrenuli javni Apel protiv uništavanja kulturnog nasleđa Subotice od strane političkih elita, investitora i okupiranih rukovodstava zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Vreme je da branimo naše kulturno nasleđe. Ako „naše države“ u predsednikovoj izjavi označavaju nas građane i stručnjake koji ih činimo, a ne političke elite koje nas zastupaju, Vučićeva izjava može da se čita kao manje licemerna i lažna. Da, došlo je vreme da branimo naša Ustavom zagarantovana prava i zaštitimo kulturno nasleđe.

PROGRAM „7 NAJUGROŽENIJIH“

U toj borbi nismo sami, niti smo sami u vremenu u kome građani i stručnjaci širom sveta moraju da brane kulturno i prirodno nasleđe prostora na kojima žive. Samo dan nakon Vučićeve izjave osvanula je vest da je Beogradska tvrđava sa okruženjem ušla na listu 14 lokaliteta Evrope koji su u užem krugu za izbor u program „7 najugroženijih“, panevropsku podršku u borbi za očuvanje nasleđa, a zbog ugroženosti projektom gradnje gondole.

Program „7 najugroženijih“ nudi međunarodnu mrežu stručne podrške i građanske solidarnosti u često usamljenim lokalnim borbama za očuvanje nasleđa širom Evrope. Pokrenuli su ga 2013. Evropa Nostra, najveća panevropska organizacija posvećena kulturnom nasleđu, i Institut Evropske investicione banke, uz podršku Evropske komisije. Iako je Evropa Nostra od svog osnivanja 1953. posvećena očuvanju ugroženog nasleđa širom Evrope, program „7 najugroženijih“ omogućio je sistemski i vidljiviji okvir za odbranu nasleđa, u deceniji u kojoj je sve manje ulaganja javnih sredstava u obnovu kulturnog nasleđa, a sve veći pritisak investicija i kapitala na istorijske predele i nepokretna kulturna dobra. Lokaliteti kulturnog nasleđa biraju se na osnovu tri kriterijuma: vrednosti i značaj lokaliteta u evropskom kontekstu, nivo ugroženosti lokaliteta i urgentnosti reakcije, kao i spremnost lokalnih uprava, lokalnih zajednica i stručne javnosti za revitalizaciju i odbranu lokaliteta.

Ovogodišnjih 14 kandidata u užem izboru za „7 najugroženijih“ oslikava ne samo raznovrsnost nasleđa Evrope već i raznovrsnost razloga zbog kojih je nasleđe ugroženo. Ove godine, više je nego ikada lokaliteta kojima preti rušenje od strane investitora ili vlasti, a za koje se bore stručnjaci i građani. Narodno pozorište građeno 30-ih prošlog veka u centru Tirane, Y-blok Vlade Norveške građen 60-ih prošlog veka u Oslu, modernistički Tapiola plivački centar u Espou u Finskoj, na listi su planova za rušenje od strane lokalnih i državnih vlasti. Plečnikov stadion u Ljubljani građen početkom 20. veka, iz 18. veka Ivike palata blizu Haga, kao i eklektična Egipatska tržnica u Glazgovu predmet su špekulantskih investitorskih šema, u kojima su kulturna dobra ostavljena da propadnu kako bi se profitiralo od centralne lokacije. Za razliku od ovoga, neki lokaliteti propadaju zbog nedostatka sredstava i plana revitalizacije, kao što je to slučaj sa zamkom Samecano u Toskani, zamkom Jezeri u Češkoj ili elektrani Zombijerki u Poljskoj, koja je biser industrijskog nasleđa. U slučaju nekih spomenika ne radi se ni o namernom uništavanju, niti nedostatku sredstava, već okolnostima koje prevazilaze tehničke i stručne mogućnosti nacionalnih država. Takav je slučaj sa arheološkim parkom Siberis na jugu Italije, koji se nalazi na preko metar ispod nivoa mora i stalno plavi, kao i sa srednjovekovnim manastirom Koranašat u konfliktnoj zoni na samoj granici Jermenije sa Azerbejdžanom. Ipak, posmatrajući ovogodišnjih četrnaest lokaliteta, teško je ne primetiti da je Beogradska tvrđava najslojevitiji, najstariji i najznačajniji lokalitet kome preti namerno uništavanje od strane vlasti, omogućeno ulaganjem javnih sredstava.

ŠTA DA OČEKUJEMO?

Do sada, dobra koja su se našla na listi programa „7 najugroženijih“ dobila su značajnu međunarodnu pažnju i vidljivost, i njihova sudbina je preoblikovana ulaskom na ovu listu. U najvećem broju slučajeva, radi se o zapostavljenim spomenicima kojima nedostaju ulaganja, održavanje i pažnja, i koja kroz program dobijaju značajnu međunarodnu stručnu podršku, kontakte, ali neretko i sredstva za obnovu, istraživanja i edukaciju. U Srbiji, već tokom prvog ciklusa programa, nominovano je arheološko nalazište Vinča, koje je izabrano među četrnaest najugroženijih spomenika kulture u 2013. godini, ali zbog nedostatka angažmana i saradnje od strane nadležnih ustanova i lokalne zajednice nije odabrano među sedam finalnih lokaliteta. Tokom 2014. godine nominovana je i izabrana subotička Sinagoga, a poseta evropske delegacije stručnjaka i projekat „Nasleđe pod lupom“, koju je realizovala Evropa Nostra Srbija, u saradnji sa lokalnim i nacionalnim ustanovama i međunarodnim partnerima, značajno su uticali na saradnju prilikom procesa restauracije, na edukaciju stručnjaka i mladih stručnjaka iz regiona, kao i na ključne izbore i odluke u vezi prioriteta i pristupa restauraciji.

Nominacija Beogradske tvrđave za „7 najugroženijih“ predstavlja primer u kome ključna pretnja spomeniku nisu nebriga i nedostatak sredstava za očuvanje, već „razvojne“ ideje i projekti nekompatibilni sa kulturnim dobrom. Iako Beogradskoj tvrđavi nedostaje redovno i sistemsko održavanje, projekat gradnje gondola je trenutno najveća pretnja za ovaj spomenik i širi kulturni predeo Ušća. U ovakvim slučajevima fokus je ne samo na zaustavljanju projekta, već i na izradi dugoročnog plana zaštite i upravljanja koji onemogućava slične projekte u budućnosti. Do sada je u programu „7 najugroženijih“ bilo nekoliko sličnih slučajeva, kojima je ulazak u program imao presudni značaj za očuvanje nasleđa i napuštanje investicionih projekata. Najzanimljiviji je slučaj kulturnog predela Rosia Montana u Rumuniji, gde su rumunske vlasti dale kanadskoj korporaciji pravo na eksploataciju istorijskog rudnika koji je zaštićen kao spomenik kulture, i koji sa planinama i malim naseljima čini izvanrednu istorijsku celinu. Lokalna zajednica i stručna javnost godina su se borili protiv ovog ugovora, a zahvaljujući međunarodnoj kampanji u okviru programa „7 najugroženijih“, ovaj ugovor je raskinut. Napravljen je novi razvojni plan za ovu regiju zasnovan na očuvanju kulturnog nasleđa i održivom kulturnom turizmu, uz nominaciju na Listu svetske baštine UNESKO.

Gotovo je izvesno da će izuzetan značaj Beogradske tvrđave, angažovanje lokalnih stručnjaka i građana, kao i veliki rizik kojem je izložena, biti odlučujući faktori za ulazak među „7 najugroženijih“, što ćemo znati krajem marta 2020. Mehanizmi borbe i podrške samim tim će postati međunarodni. Beogradska tvrđava samo je jedan, simboličan primer borbe za očuvanje našeg okruženja, poštovanje istorijskih i sadašnjih raznolikosti, i građenja smislenije budućnosti. Nažalost, primera ugroženosti i potrebne borbe beskrajno je mnogo – istorijsko jezgro Subotice, reke Stare planine, Spomen-park Slobodište, Memorijal „Boško Buha“, Golija, Petrovaradinska tvrđava, Avala, Staro sajmište… Jer duhovi destrukcije su i dalje budni. Vreme je da odbranimo naša prava i zaštitimo naše kulturno nasleđe.