Vraćaju li se otpisani

Protesti u Beogradu iz nedelje u nedelju obaraju rekorde po masovnosti i već mesec dana drže Aleksandra Vučića i ekipu na vlasti u defanzivi. U isto vreme, građanska i proevropska opozicija deluje organizovanije i homogenije nego ikad u poslednjoj deceniji. Ona je još uvek u drugom planu protesta i u strahu kako će masa reagovati ako neko od lidera izađe na binu.

Taj strah nije bezrazložan jer je režimska propaganda u prethodnoj deceniji od mnogih opozicionara napravila strašila, dok je izvestan broj znamenitih likova iz opozicije od 2012. na ovamo dao povoda građanima da na glavne Vučićeve političke protivnike gledaju sa podozrenjem.

RASPAD I NOVI POČETAK

Ako se osvrnemo i nabrojimo ko je sve bio Vučiću opozicija i na koga su sve opozicioni građani bacali glasove, cinično bismo mogli da zaključimo kako nije ni čudo što Vučić i naprednjaci vladaju od najmanje mesne zajednice do Andrićevog venca u Beogradu. Preuzevši državne resurse, Vučić je “razvalio” opoziciju na mnogo načina, ali i sami opozicionari – i oni pravi koji do sada nisu preleteli u naprednjački tabor, a posebno preletači – doprineli su srozavanju poverenja u opozicione partije. To je naposletku, između ostalih negativnih procesa, dovelo i do urušavanja demokratije i normalnog političkog života.

Slučaj Demokratske stranke najbolje oslikava proces forsiran od Vučićeve vlasti – satanizacije, usitnjavanja i dobrim delom pripitomljavanja opozicije, ali i sa jakom autodestruktivnom podlogom u samoj stranci. Naprednjaci su planski podstrekivali razdore u DS-u preko državnog aparata i medija, ali su se i oni verovatno iznenadili kada je dojučerašnji predsednik države i DS-a neposredno pred izbore u proleće 2014. godine napustio stranku i osnovao Novu demokratsku stranku (kasnije preimenovanu u Socijaldemokratsku stranku).

Taj rascep i nastup u dve kolone dojučerašnjih partijskih kolega doveo je Demokratsku stranku, a i sve kasnije njene derivate, na ivicu izbornog praga ili ispod njega, što su svi izbori do 2020. samo potvrđivali. Usitnjena i međusobno na mnogo načina konfrontirana opozicija nije uspevala da artikuliše niti ozbiljnije materijalizuje nekoliko većih protesta (nakon izbora 2017. i u zimu 2018/19. godine posle fizičkog napada na Borka Stefanovića). Štaviše, nije uspela da se ozbiljno organizuje ni u kontroli izbora čak ni u Beogradu, gde postoji dovoljno informisanih i slobodoumnih građana i potencijala za pobedu. Otud ne čudi što imamo veliki broj nezadovoljnih građana Vučićevom vladavinom, ali bez jasne partijske opredeljenosti i uz mnogo kritika na račun opozicionih vođa.

Za to vreme Vučić je jačao svoju vlast i relativno lako rešavao krize izazvane brojnim aferama i promašajima, sve dok mu agresija Rusije na Ukrajinu nije navukla ogroman pritisak Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država po raznim otvorenim pitanjima, a potom mu globalna ekonomska kriza izazvana tim ratom očas posla srušila predstavu o Srbiji kao “ekonomskom tigru”. Jasno udaljavanje od Evropske unije, ogroman skok cena osnovnih usluga i namirnica, sve brojnije i razornije afere koje i pored čvrste kontrole nad većinom medija isplivavaju u javnost, slabile su Vučića i krunile mu autoritet u poslednjih godinu dana, da bi ga neadekvatna reakcija na dva monstruozna masovna ubistva početkom maja prvi put dovela u krajnje nezavidnu poziciju. I od tada svakim novim danom zapada u nove i veće probleme te sa svojim najbližim saradnicima, počev od Ane Brnabić, samo doprinosi omasovljenju protesta. Zato poslednjih dana i pozivaju opozicione lidere na dijalog iako su ih prethodno nazvali “lešinarima i hijenama”. Ovo je naišlo na odbijanje opozicije, pa je ona uz podršku građana još čvršće stala iza zahteva protesta.

Godine borbe sa autokratskim režimom i čistilište kroz koje su prošli izgleda da su naučili nečemu “preživele” opozicionare. Oni poslednjih nedelja ne prave banalne greške i ne emituju kontradiktorne poruke, a umesto na mnogo načina stigmatizovanih lidera, u prvi plan su isturena najmanje satanizovana lica, a i neka nova. Iako je vođa naprednjaka u Skupštini Srbije Milenko Jovanov najavio i može se reći priželjkivao napade na opozicionare tokom poslednjeg, petog “Protesta protiv nasilja”, niko od prisutnih narodnih poslanika nije doživeo neprijatnosti, naprotiv.

Mimo dela parlamentarnih stranka koje tehnički stoje iza protesta (SSP, NS, DS, PSG i stranke i pokreti sa izborne liste Moramo), okupljanja građana u Beogradu podržava i Srpski pokret Dveri, kao i neki poslanici Nove Demokratske stranke Srbije (Novi DSS), a od vanparlamentarnih stranaka na proteste pozivaju stranke koje predvode Zdravko Ponoš i Boris Tadić, a organizovano su na poslednji protest došli i vojvođanski ligaši, onoliko koliko ih je ostalo nakon godina saradnje sa SNS-om u Novom Sadu.

Na protestima su primetne i grupe raznih desničarskih pokreta, od raznih “litijaša” do ekstremnih huligana, što je poseban izazov za organizatore. A od organizatora – opozicionih partija – očekuje se da pored obezbeđivanja tehničkih uslova i održavanja reda, ponude odgovore i rešenja na brojna pitanja i nedoumice pobunjenih građana.

NIŠTA VIŠE NIJE ISTO

Opozicione stranke koje vode protest za sada deluju uigrano i usaglašeno, ali s obzirom na loša iskustva iz dosadašnjih zajedničkih okupljanja i izlazaka na izbore, stalno je otvoreno pitanje koliko će ostati na okupu i da li mogu u dobroj organizaciji i razumevanju dočekati i izbore. Takođe, pitanje je šta dalje sa protestima i postoje li neki rokovi, s obzirom da vlast za sada ne ispunjava zahteve, a čini se da Vučić priželjkuje zamor građana i rasipanje protesta čim nastupi leto. Otuda i sve više glasova koji traže radikalizaciju okupljanja, iako svesni da se demonstrira protiv nasilja i da vlast već pokušava i sigurno kod dobrog dela svoje publike i uspeva da nametne narativ kako su protesti uvod u nasilnu smenu vlasti.

Srđan Milivojević je jedina spona između poslaničkih klubova Demokratske stranke iz 2012. godine i 2023. godine. Veruje da DS-u ni u drugim političkim strankama nema mesta kompromisu kada su u pitanju zahtevi protesta, niti će bilo ko prihvatiti Vučićev poziv na dijalog.

“Cilj ovih opravdanih građanskih protesta je da se ispune svi zahtevi koje su definisali građani. Ovo nisu protesti političkih stranaka namenjeni bilo kakvom pregrupisavanju na političkoj sceni i verujem da će očuvati svoj nenasilni karakter. Građani su na prva tri protesta demonstrirali brojnost, a sada pokazuju odlučnost i rešenost da zahtevi budu ispunjeni. Režim Aleksandra Vučića se može praviti da to ne vidi i ne čuje, ali da sam na Vučićevom mestu, ne bih ni potcenjivao niti bih se ovako rugao građanima i elementarnoj logici. Mi ćemo ostati uporni i odlučni jer režim na ovakav vid protesta nema odgovor”, kaže Milivojević za “Vreme”.



Slično govori Branko Miljuš, član Predsedništva SSP-a, takođe uveren da će opozicija koja organizuje proteste ostati okupljena dok se ne ispune svi zahteve i ne obezbedi “zaustavljanje spirale nasilje u kojoj živimo”. “Mislim da svi koji licitiraju sa zamorom građana i željno očekuju kraj protesta ne razumeju da Srbija nije ista zemlja posle tragedija koje su nam se desile, a takođe ne razumeju ni posledice koje je ostavio besmisleni Vučićev kontramiting i njegov fijasko. Tragično je što predstavnici vlasti nastavljaju sa uvredama građana i političkih oponenata i vidi se da nisu shvatili ono što je na protestu izrekao glumac Dragan Bjelogrlić: da imamo dug prema deci iz ‘Ribnikara’ i da sve nas taj dug obavezuje da zajedno istrajemo u mirnom i dostojanstvenom protestu na koji ovaj režim nema nikakav odgovor”, objašnjava za naš nedeljnik Miljuš.

Na pitanje kada će neko od političara izaći pred okupljene građane i šta je sve pored usvajanja zahteva protesta potrebno učiniti da bi se izašlo iz političke i društvene krize, Milivojević kratko odgovara da on i njegove kolege iz DS-a i opozicije svakog dana govore u Skupštini Srbije.

“Mislim da je izlišno da bilo šta u ovom trenutku govorimo na protestima pored onoga što iznosimo u parlamentarnoj raspravi, jer režim zna koji su zahtevi protesta i na njemu je da ih ispuni što pre”, kaže Milivojević i naglašava da se o daljim koracima opozicije može razgovarati tek nakon ispunjenja svih zahteva.

Miljuš, pak, napominje da je nezadovoljstvo građana artikulisano u zahtevima protesta, koji zapravo predstavljaju poziv na uspostavljanje otete normalnosti.

“Dokaz da smo uspeli u toj artikulaciji je masovnost protesta, podrška glumaca, kulturnih radnika, sindikata, sportista…. A zahtevi protesta su na neki način sadržani u rezoluciji koju je usvojio Evropski parlament, o čemu je tokom posete Beogradu govorio i član delegacije Odbora za stabilizaciju i pridruživanje EU Matjaž Nemec”, podseća naš sagovornik.

PITANJA BEZ ODGOVORA

A o narednim potezima opozicije kaže da se prvo mora rešiti velika društvena kriza u kojoj se nalazimo, odnosno da se stvore uslovi za zaustavljanje nasilja.

“Režim na zahteve protesta odgovara Šešeljevim rečnikom, a to se najbolje vidi po tome što Mariniki Tepić prebrojavaju krvna zrnca, glumce vređaju i čeprkaju im po novčanicima, novinare targetiraju… Oni planiraju da sprovedu ‘šešeljizaciju’ cele Srbije, ali mi im to nećemo dozvoliti, a dokaz za to sam doživeo pre nekoliko dana na protestu u Zrenjaninu, kada je stotine ljudi na pljusku mirno stajalo i slušalo suspendovanu profesorku Gimnazije Senku Jankov i profesora Čedomira Čupića”, svedoči Miljuš.

Po njegovom mišljenju, nakon što se ispune zahtevi protesta, potrebno je definisati uslove za izbore: “Vlast se menja samo na izborima i to je sledeći korak, jer je i meni, kao i svim dobronamernim ljudima u Srbiji, jasno da nema suštinskih promena dok ne smenimo ovaj režim i ne izvršimo promenu sistema, uz obavezno definisanje osigurača koji će sprečiti da nam se ikada više ponovi ovo u čemu živimo u poslednjoj deceniji”, zaključuje Miljuš u razgovoru za “Vreme”.

A demokrata Milivojević referiše da se “ovih dana i nedelja formira široki front probuđenih, slobodoljubivih i dostojanstvenih ljudi, koji su već iskoračili pred zlo i poručili mu – dosta je”.

“Građani su rekli da mu ne daju više ni sekund svojih života i zato Srbija ovog proleća miriše na slobodu. Svima je jasno već od prvog protesta da ovo više nije privatna država jednog cara, koji je poslednjih dana razgolićen i do kraja će ostati sam”, poruka je poslanika DS-a.

A da li je baš tako, teško je proceniti. Vučić jeste uzdrman kao nikada pre i pravi nove greške u koracima, ali opet, radi se o čoveku koji i dalje kontroliše većinu medija, naročito van Beograda, a i dalje predvodi armiju zavisnih i odanih članova, kojima se u proteklih deset i kusur godina zaista dogodilo “zlatno doba” i koji poput svoga vođe ne znaju za drugačije osim da imaju apsolutnu i neograničenu vlast. Naprenjačka mašinerija jeste zaribala i mučno štekće od neuspešnog kontramitinga, ali to ne znači da neće iskoristiti svaku grešku opozicije i brzo se “popraviti” i konsolidovati.

Kako najavljuju naprednjački mediji, u četvrtak, kada izlazi ovaj broj našeg nedeljnika, Vučić će na sednici Vlade Srbije saopštiti “važne, strateške odluke koje će odrediti budućnost države”, a potom će te odluke usvojiti premijerka Ana Brnabić i ministri. Velike reči su najavljivane i za miting “Srbija nade”, ali su izostale, kao i sam uspeh kontramitinga, tako da i ove najave treba uzeti sa rezervom. Međutim, moguće je da Brnabićkin kabinet podnese ostavku i tako otvori mogućnost za raspisivanje izbora, a to bi bio veliki ispit za opoziciju, i zato mnoga pitanja koja smo potegli u ovom tekstu još uvek nemaju prave odgovore.