Vojvodina ne može bez Evrope

Sada, kada je okončan i drugi izborni krug u kome se po većinskom sistemu birala druga polovina od ukupno 120 poslanika Skupštine AP Vojvodine, lavovska izborna pobeda proevropskih snaga, koje su (sa socijalistička četiri mesta) ukupno osvojile 90 mandata, deluje nekako sasvim logično, ali se, očigledno, i to što je logično, moralo svojski odraditi. Ključni posao je obavljen kada je glavna izborna tema postalo pitanje „Evropske Vojvodine“ (kako je glasio slogan koalicije DS i G17 plus) i kada su se Vojvođani, okruženi članicama EU-a (Mađarska i Rumunija) i kandidatom za EU (Hrvatska) uplašili da će postati slepo crevo „kosovske orijentacije“ Srbije.

Zapravo, galama radikala, narodnjaka i socijalista da su blizu dogovora o novoj vladi Srbije – dotukla je njihovu poziciju u Vojvodini. Kada su se uoči pokrajinskih izbora pred tv-kamerama zajedno, rame uz rame, pojavili Milorad Mirčić i Zoran Lončar, nacionalni „hardlajneri“ SRS i DSS, da najave pokrajinsku postizbornu koaliciju i javnosti predstave sliku neke moguće skupštinske većine u Srbiji (sa socijalistima) – to se ispostavilo kao kontraproduktivno u Vojvodini, a očigledno nije lepo primljeno ni u Srbiji, mada je upravo njoj bilo namenjeno.

U suštini „evropski“ slogan DS i G17 plus, koji je dao dobre rezultate u Srbiji, u Vojvodini je dao još bolje. Druge stranke su se mučile sa izbornim republičkim sloganima koji su navodno odgovarali Srbiji, ali nisu pasovali za Vojvodinu. Tako da u Pokrajini nismo imali parole „Napred Vojvodina“, „Podrži Vojvodinu“, „Ustani Vojvodino“. Da su SRS, DSS i SPS bili u tom smislu dosledni, možda bi prošli bolje. Ali ta doslednost bi išla potpuno nasuprot suštini njihove antivojvođanske, to jest antievropske politike.

Čini se da je Demokratska stranka, koja je u Pokrajini tek na ovim izborima (11. i 25. maj) ponovo postala (posle izbora 2000. godine) ubedljivo najjača politička snaga, ovoga puta uspela da sabere sve povoljne političke okolnosti u Srbiji i logične interese vojvođanskih birača i da ju je to dovelo do uspeha, da u koaliciji sa G17 plus, sa 64 mandata, osvoji apsolutnu većinu u Skupštini APV. Jednostavno, blok koji je ona vukla uspeo je da do nogu potuče radikale (a, usput, dakako i narodnjake), koji su u Vojvodini, tokom ratnih vremena i poratne nestabilnosti, imali najjače uporište. Radikali su u prošlom sazivu pokrajinske skupštine imali 37 poslanika, tri više od DS-a, a sada su pali na 25, dok se DSS smanjio na šest mandata. Radikali su, što je gotovo neverovatno, u odnosu na zimske rezultate predsedničkih izbora (dakle, prema broju glasova za Nikolića), na pokrajinskim izborima praktično „izgubili“ više od pola miliona glasova. Da li je to napokon Vojvodina počela da „vari“ i njihovo tradicionalno biračko telo među „novim“ kolonistima i izbeglicama? Da li su i ti birači napokon shvatili da su postali „i Srbi i Vojvođani“ – da parafraziramo čuvenu izjavu Svetozara Miletića („Mi smo i Srbi i građani“).

Neko zakeralo možda će primetiti da u pobedničkoj koaliciji DS i G17 plus (po predizbornom sporazumu) čak 23 odsto mandata pripada Dinkićevim pristalicama, a da se nekadašnji Karićev PSS, sa nekadašnjih sedam mandata u Skupštini APV, praktično utopio kod demokrata. Ako se, dakle, tako podele spomenuta 64 mandata, pojedinačni napredak DS-a izgleda nešto manji, ali to istovremeno ne objašnjava krah radikala, kao što ga ne objašnjava ni naizgled mala izlaznost birača u drugom krugu vojvođanskih izbora od 35 odsto (slična je, u drugom krugu, bila i pre četiri godine).

Stranke koje imaju i sedište u Vojvodini, Pastorova Mađarska koalicija i Čankov LSV, uglavnom su zadržale svoje prethodne pozicije (devet i šest mandata ovoga puta), ali je njihova politička težina u Skupštini APV bitno smanjena, jer praktično nisu neophodni Pajtićevom proevropskom bloku (kao što su do juče to bili – da održe njegovu tanku većinu u Skupštini APV). Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić je, međutim, već galantno izjavio da veruje da će pokrajinsku vlast formirati sa strankama koje su i dosad bile partneri DS-a „jer smatramo da rezultati koje smo postigli u prethodnom sazivu nisu samo naši“. Videćemo da li će današnji pobednici nešto krupnije doista punuditi i ovim strankama – jer, možda ih je bolje i dalje imati za saveznike nego ih gurati u opoziciju, pa makar i onu koja se naziva „konstruktivnom“.

Stagnacija (sa tendencijom opadanja) „autohtonih“ vojvođanskih stranaka može se objašnjavati na različite načine, ali se većina tih objašnjenja može podvesti pod generalnu ocenu da takve stranke objektivno imaju male šanse dok se Srbija klati između toliko udaljenih i suprotstavljenih alternativa kao što su evropska perspektiva i kosovski ćorsokak. Kad prilike postanu normalnije – možda će i vojvođansko, i manjinsko pitanje imati normalniji kontekst.

Uspeh lidera DS i G17 plus u Vojvodini, Bojana Pajtića i Ivane Dulić-Marković, ostvaren je uprkos tome što su oni doskora preko novina međusobno razmenjivali gorke prekore. Taj uspeh, ma koliko delimično ostvaren i uz podgurkivanje tandema Tadić – Dinkić, sa državnog nivoa cele Srbije, sigurno će imati i značajno povratno dejstvo u samom Beogradu. Naime, u novijoj političkoj istoriji Srbije samo naizgled je sve počinjalo na Kosovu. U stvari, sve ono što je bilo loše isprobavano je prvo u Vojvodini – sada je red da se stvari obrnu, a to omogućavaju rezultati pokrajinskih izbora 2008. godine.