Jeste li već čuli da… je Opštinski odbor Srpske radikalne stranke u Čačku poklonio tamošnjem vojnom odseku „kompjutersku opremu vrednu preko 100.000 švajcarskih franaka“ (što je, ako radikali radikalno ne preteruju, zaista sva sila kompjuterske opreme!). Blic ovu Betinu vest znakovito naslovljuje: „‘Efikasnije’ do vojnih obveznika“… Dotična skalamerija kupljena je i dopremljena u Čačak zahvaljujući donaciji Rajka Novkovića, „člana SRS iz Švajcarske“. Ti radikalni Srbi iz Švajcarske, Kanade ili Tunguzije oduvek su mi najdraži: to kako oni misle na nas i naš boljitak, to je čudo jedno! Doduše, ima izdajnika, plaćenika i ostalih civila koji će se u čudu pitati kako se dotični cenjeni gospodin-patriota nije opsetio da bi, recimo, čačanskoj gimnaziji taj i takav poklon zaista mnogo značio; ili gradskoj biblioteci, ili bolnici, ili osnovnim školama, da čačanski klinci odmalena budu ravnopravni u virtuelnim web-duelima sa potomcima Mrskih Agresora… Ali, priča o ovome je priča o harmoniji čoveka s vlastitom prirodom: svet bi, vaistinu, iskočio iz svog žleba kada bi jednom pravom radikalu gimnazija ili, sačuvaj me Bože, biblioteka (pu! pu! pu!) bila preča od Vojnog Odseka! Biblioteka može i da sačeka, važno je srediti Kartoteku! Uostalom, možda se i biblioteka usput ovajdi od ove donacije – garnizonska, naravno… Anyway, zvanični predstavnici lokalne filijale VJ nisu bili s raskida da svečano prime donaciju iz inostranstva uvrstivši se tako među prokažene strane plaćenike koje dotiraju iz mrskog prekograničnog Ostatka Čovečanstva. S druge strane, čačanski i okolni vojni obveznici sigurno će zauvek zapamtiti taj svečani dan, i često će u svojim mislima biranim rečima zahvaljivati samozatajnom švajcarskom patrioti i njegovoj najširoj familiji. I sve im suza suzu stiže od ganutosti kad pomisle na vrlog imućnog rodoljupca kako, recimo, tokom nedavnog rata, sve sedeći negde u nekom Nojšatelu, Bazelu ili Ajncvajcurikferbotenpartenkirhenu provodi besane noći brinući brigu da nije slučajno neki Vojni Obveznik – a sve zbog loše opremljenosti Odseka – ostao neuhvaćen, a samim tim i lišen prilike da dâ život (kad već nema pare, da se otkupi!) za Otadžbinu.
Sve bi ovo bilo tek novi prilog maloj enciklopediji bizarnosti kakvima obiluju aktuelne godine raspada, te još jedan detalj za sliku o specifičnom „civilizacijskom“ usmerenju te tužne i žalosne, večite srbijanske palanačke radikalštine, da stvari ovaj put nisu postale krvavo ozbiljne. Samo nekoliko dana nakon obznanjivanja Svečane Donacije, u obližnjoj Požegi jedan je nesrećan i nedužan čovek, Bogoljub Pantović, ubio drugog nesrećnog i nedužnog čoveka, Miluna Lazarevića, referenta u požeškom Vojnom odseku, a sve zato što ga je, odnekud, smatrao krivim za smrt trećeg nesrećnog i nedužnog čoveka, Zorana Pantovića, svog sina. Mlađi Pantović je početkom aprila poginuo na Kosovu, a tamo se našao kao vojnik na odsluženju vojnog roka, tj. pripadnik posebno malerozne generacije vojnika koja je trebalo da se „skine“ dva dana pre početka bombardovanja ali joj to, naravno, nije dozvoljeno. Tako je Pantović junior (dvadeset godina!) našao svoju smrt tamo gde je nije tražio i nije želeo da je nađe, a sve samo zato da bi, valjda, neki naduvani general mogao da se šepuri kako je odbranio Nešto od Nečega, a da niko pri zdravoj svesti ne ume da vidi ni šta je to odbranio, ni kako, ni od koga, ni šta ćemo sad mi s tim. Odnosno, da se ne lažemo – ne zna se zašto je Pantović morao da umre. Još uvek se čeka da režimski hagiografi izmisle neko uverljivo opravdanje, pošto im ovo do sada ne valja baš ništa. Kao ni ona čemerna beda od razloga koje su smislili za one silne smrti po Bosni i Hrvatskoj.
Jedno je, međutim, i sada sigurno – nesrećni Lazarević nije poslao nesrećnog Pantovića u smrt. Ne samo zato što on uopšte i nije radio na toj vrsti poslova, i što je s Pantovićevim odlaskom na Kosovo imao onoliko veze koliko i s pomračenjem sunca ili s padom jena u odnosu na dolar, nego iz posve suštinskih razloga, koji nemaju veze s konkretnim administrativnim zaduženjima jednog sitnog činovnika. Zamislimo, naime, da je lično Lazarević odredio vojnički put Zorana Pantovića: značilo bi to samo da taj čovek radi svoj posao – takav kakav je; da nije poslao po smrt Pantovića, poslao bi nekog drugog, i neki drugi otac bi bio na mestu Bogoljuba Pantovića. Treba, dakle, da vidimo zašto već deset godina živimo u okolnostima u kojima su vojni referenti svojevrsni distributeri smrti; to će reći: da bi oni mogli da („pravedno“ ili „nepravedno“) distribuiraju smrt, prvo neko mora da je proizvede, i to u dovoljnim količinama da je ima za sve (prisilno) zainteresovane. A proizvođač svakako ne stanuje u Požegi. To je ono što bolom sluđeni roditelj nije umeo da sagleda, reprezentujući tako tipičnu srpsku društvenu bolest – nedostatak svesti o istinskim krivcima, nesposobnost da se gnevni pogled Žrtve digne dalje od najneposrednijeg okruženja, naseljenog takođe Žrtvama. I to je depresivna slika dezorijentisane Srbije već celo desetleće: posle splasnuća početnog (patološkog) oduševljenja nakaznim velikodržavnim projektom, suočivši se s prvim posledicama jednog organizovanog zločina, ljudi su se okrenuli međusobnom okrivljavanju. Simbolički, ono što je uradio nesrećni Pantović senior jeste očajnički akt građanskog rata u kojem će se jedne žrtve okrenuti protiv drugih. Kada mu je stradao sin, sve što je izbezumljeni otac nedeljama govorio bilo je da će neko da plati za to. Neko?! Neko je i platio. Ali od toga nikome sada nije bolje, naprotiv. Jer neko nije kriv. Neko je samo jedna obična zamenica. Dok god Srbi budu koristili zamenice kada treba da progovore o vlastitom životu i smrti, ciklus nepojamnih nesreća će se nastavljati.
Mnogo je ljudi u ovoj tužnoj, krvlju zalivenoj zemlji apsurdno izginulo u najsramnijoj eri pisane srpske istorije, eri čiji smo osramoćeni i poniženi savremenici. Za njima su ostali njihovi bližnji, da bez krivice – osim one najopštije, najapstraktnije, one koja se zove: neotpornost na Mesije – lično okajavaju opšti greh. Tragedija Bogoljuba Pantovića, njegovog nedužnog sina i njegove nedužne žrtve društveno je znakovita jer predstavlja simptom mnogo šireg stanja: prekipelo je. Trpilo je puklo, motka je već u ruci, a distribucija smrti počinje da izmiče kontroli. Srbin mlatara tom motkom unaokolo, bijući slučajne prolaznike. Pre ili kasnije, neko će ga uputiti gde da ide s tom motkom, a onda će tek nastati pravi polom i strahota, pošto ni proizvođači ove nesreće uopšte ne oskudevaju u motkama.
A onaj radikalni baja sedi i dalje u svom švajcarskom domu i razmišlja čime bi još mogao da usreći Otečestvo. Možda, o sreće i napretka, i Vojni sud ili Policijska akademija dobiju nove kompjutere?
