Vlast se plaši kreativnosti i duhovitosti

Jedan od najpoznatijih uličnih umetnika, profesor na Arhitektonskom fakultetu Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, uskoro će obeležiti deset godina stvaralaštva. Pažnju šire javnosti privukao je svojim nesvakidšanjim i neko će reći – kontroverznim performansima. Nakon što je ispred Narodne skupštine, decembra prošle godine, ispisao veštačkim snegom koji se skida „Mama, kako to da su konji zajahali ljude?!”, bio je i priveden. Autor je, između ostalog, skulpture Zlatni cvet Katarzis, instalacije Kašika za gladne, portreta Jovana Memedovića od plastičnih flaša i murala Novaka Đokovića na šljaci teniskog terena.

Za „Vreme” govori o ulozi angažovane umetnosti, kako vlast i institucije tretiraju umetnike u našoj zemlji, o odnosu umetnosti i straha, kao i o svojim budućim projektima.

„VREME”: Nedavno ste pozvani da budete ambasador na izložbi Arte Laguna Prize u Veneciji. Kakav značaj za vas ima učešće na ovoj izložbi?

ANDREJ JOSIFOVSKI alias PIJANISTA: U poslednje vreme ovakve izložbe su za mene posebno značajne s obzirom na to da je ovde moj rad sve češće osporavan zbog mog aktivističkog uticaja tj. angažovane umetnosti. Ovo je jedna mala sredina u kojoj šta god da uradiš, a da nije po volji vladajuće strukture, smatra se disidentskim delovanjem i “opoziciono-vandalskim” ponašanjem. A to umetnost ne bi smela da bude. Tako da potvrdu o svom delu koju ovde ne mogu da dobijem, dobijam na izložbama poput te u Veneciji. Kada kažem da ne mogu da je dobijem u Srbiji, ne mislim na nezavisne ljude i organizacije, već na institucije kulture.

Da li ste u Srbiji ikada dobili podršku neke kulturne institucije?

Ni moje delo, ni moje stvaralaštvo, kao ni festival „Runaway” koji se održao već osam puta, nisu imali podršku bilo kakve institucije kulture, Grada ili države. Zbog toga sam i krenuo da tražim svoju sreću po inostranim izložbama, među zaista stručnim nezavisnim žirijima.

Rad koji ćete predstavljati na izložbi o kojoj pričamo jeste portret Jovana Memedovića sačinjen od bačenih plastičnih flaša. Na koji ekološki problem ste želeli da ukažete?

Jovan Memedović je čovek koji verovatno na ovim prostorima ulaže najviše napora u očuvanje životne sredine. Svojim zalaganjem i emisijom „Sasvim prirodno” to svakodnevno i pokazuje, pa je možda naš najbolji ambasador za očuvanje životne sredine. Inspiraciju za rad sam dobio gledajući jednu njegovu emisiju „Sasvim prirodno” gde je sa svojom ekipom tada vozio kanu po reci Drini, kroz plutajuću deponiju. Kasnije sam ga u filmu Borisa Malagurskog Težine lanaca 3 slušao kako priča da je ljude bilo sramota i da su oni organizovali čišćenje reke. To znači samo jedno – do promena može da dođe vrlo lako, samo moramo da o tome glasno govorimo.

Na osnovu onoga što ste videli dok ste sakupljali flaše za ovaj rad, smatrate li da su građani uopšte svesni koliko su zagađene naše reke?

Situacija je kod nas mučna, ali nije bolje ni u nekim drugim zemljama. Tema zagađenja je globalno aktuelna. Ja se u svom stvaralaštvu bavim gradom i društvom u kojem živim, ali ako malo zagrebemo šire, videćemo da se i veliki broj ostalih zemalja trećeg sveta bori sa ogromnim zagađenjem. Te flaše koje sam sakupljao po Savi, one su naše ogledalo. Pokazuju svest ljudi i kako stvari ne funkcionišu. Svuda su divlje deponije, ljudi bacaju u reke neupotrebljive frižidere, veš mašine, šporete… Kao da to nikome neće da šteti. Slično sam video i na festivalu Kotor Art gde se ronioci vadili otpad sekundarnih sirovina iz zaliva.

Kakve su reakcije vlasti na angažovanu umetnost i uopšte nastupe istaknutih ličnosti, intelektualaca, umetnika…?

To je ono čega se vlasti plaše. Plaše se kritike nekih umnih ljudi na koje ne mogu da utiču. Oni nemaju načina da se bore protiv nečijih ideja, kreativnosti i duhovitosti.

Nedavno ste na Trgu Nikole Pašića izveli performans pod nazivom Sahrana. Ko je odgovoran za to ako je Beograd zaista sahranjen?

Svi smo pomalo krivi. Kada sam radio taj performans, ljudi su krenuli da komentarišu ne shvatajući poentu i osnovnu ideju. Svi su se vezivali samo za Trg Nikole Pašića, za fontanu koja je tu bila i razloge njenog rušenja, a ja sam hteo na nešto drugo da ukažem. Opis performansa je „Ja volim Beograd”, jer se sve ovde dešava pod okriljem lažnog patriotizma, kako oni koji se predstavljaju kao velike patriote nas ostale nazivaju velikim izdajnicima i stranim plaćenicima i sebi tako prave prostor da sistemski uništavaju sve pred sobom.

Šta je to što, po Vašem mišljenju, trenutno najviše narušava ugled Beograda?

Mi zaboravljamo da su nam bolnice razrušene, a da decu lečimo SMS porukama. Kada u Beogradu padne kiša, ne možete da pređete ulicu jer voda nema kuda da ode. Ništa ne funkcioniše, a infrastruktura gotovo da ne postoji. Pojedina prigradska naselja, koja su svega nekoliko kilometara od centra Beograda, godinama nemaju kanalizaciju. Ovo je jedan glavni grad koji oni nazivaju metropolom, a u stvari je jedna kasaba, malo veće selo gde gomila stvari ne funkcioniše, ali zato imamo šljašteće trgove i nove, velelepne zgrade koje će se u nekom trenutku verovatno i urušiti.

Na Bežanijskoj kosi ste pre nekoliko godina podigli skulpturu Zlatni cvet Katarzis, kojom ste poručili da je Beogradu potrebno čišćenje. Zašto ste se opredelili baš za ovu lokaciju?

Ova skulptura neodoljivo podseća na jedan element koji svi imamo u našim toaletima. Ideja je bila da ona simbolizuje pročišćenje grada i društva koji je definitivno otišao u pogrešnom smeru. Ta četka je postavljena na Bežanijskoj kosi kao pandan beogradskom Pobedniku, koji su nekada beogradska gospoda prozvala ruglom i nisu dozvolili da se postavi naga Meštrovićeva skulptura muškarca nasred Terazija nego je okrenut ka nekadašnjoj Austrougarskoj sa Kalemegdana. To uzvišenje je za mene pandan Bežanijskoj kosi koja je na drugoj strani grada, lesna zaravan, koja takođe pruža odličnu vizuru na Beograd. S obzirom da na Bežanijskoj kosi već skoro osam godina organizujem Runaway festival ulične umetnosti i da je to postao svojevrsni urban distrikt – muzej na otvorenom, poruka je da je potrebno okrenuti malo kulture ka gradu (antipod nekada Pobedniku), jer je to ono što nam najvište nedostaje.

Koliko publika u Srbiji razume uličnu umetnost i koliko je ona cenjena?

Teško je govoriti o budućnosti ulične umetnosti, jer je ona danas jedina svetla umetnost. Ulica je slobodan prostor, a ovaj vid umetnosti je potpuno slobodan. Tu nije neophodno dodvoravanje galeristima, muzejima, niti vladajućim strankama i privatnim fondovima da bi se nečiji radovi uvrstili za izlaganje. Problem onima koji cenzurišu nastaje kada auditorijum preraste na ceo grad, državu ili region, kao što je bio slučaj sa mojim radovima. Kada slobodni narod da ocenu, onda nema mesta tome da o vrednosti umetnosti neko drugi odlučuje. Ako ljudi za koje se ova umetnost stvara moj rad cene i prihvate, moj posao je završen. To je jedini žiri koji uvažavam.

Najavili ste izložbu i knjigu koje će se simbolično zvati „Pijanista – od ranije poznat policiji”. Šta možemo očekivati od ovih projekata?

Ideja je da to bude zbirka dosadašnjih radova, ali u mojoj selekciji. Pokušaću da ilustrujem ono što je do sada bilo najvažnije u mom radu i da kroz neke propratne tekstove i objašnjenja pružim ljudima uvid u moje stvaranje na ulici tokom proteklih deset godina aktivnog rada. Biće tu i anegdota, pisaću o raznim dešavanja, pa i prvim susretom sa crtanjem.

U decembru ste uhapšeni zbog performansa ispred Narodne skupštine. Kakav je trag taj incident ostavio na vas i vaš rad?

Taj rad je bio samo jedna prosta intervencija koja je ukazivala na konje na skulpturama, koji su zaista zajahali ljude. Zanimljivo je što su sve te akcije napravili oni, a ne ja. Oni su ti koji su uhapsili veštački sneg, da nisu, taj rad bi imao daleko manji efekat. Za mene svakako bi, jer sam sličan performans imao samo nekoliko nedelja ranije na Vukovom spomeniku kada sam sličnim ispisom citirao reči jednog ministra za skupštinskom govornicom, ali je on prošao bez medijske pompe i malo ljudi zna za to. To su situacije u kojima oni sami doprinesu tome da moja poruka bude poslata. Ja za taj slučaj sa konjima i dalje nisam dobio nikakav poziv. Hteli su prvo krivično da me gone, ali su onda uradili uviđaj i videli da nema oštećenja, pa su pokušali prekršajno, ali videćemo šta će na kraju biti.

Osim najskorijeg susreta sa policijom, da li je još neki bio posebno upečatljiv?

Još kada je sve ovo počelo, pre skoro trinaest godina, policajci su mi iz svojih vozila dovikivali: „Pikaso, Pikaso, šta radiš to?”. Bilo je nekoliko zanimljivih situacija, pa sam inspiraciju za naziv izložbe dobio iz raznih susreta sa policijom tokom crtanja i akcija na ulici. Jednom prilikom su me legitimisali i policajac me je dugo gledao, a zatim je gledao ličnu kartu, da bi mi na kraju rekao: „Pijanista, tebe smo tražili da nam crtaš po stanici”. Svestan sam da nakon svih ovih godina aktivnog rada tamo imam dosije.

Da li vas potencijalne pravne posledice vašeg rada plaše ili vas to motiviše da pružate umetnički otpor?

Moram da priznam da šta god da radim, uglavnom ne razmišljam o posledicama. Jer da razmišljam o posledicama, onda ne bih mogao to da radim. Mislim da bismo imali još mnogo uspešnih stvaralaca u ovoj oblasti kada bi oni mogli da savladaju strah koji je ovde veoma prisutan. U umetnosti nema mesta strahu, to su dve stvari koje ne idu zajedno. Odsustvo straha je ono što umetnika razlikuje od običnog dekoratera.