Vlast, opozicija i »poluopozicionari«

Deset do četrnaest meseci od danas u Srbiji će biti održani važni izbori. Tačnije, više njih. Predsednički i beogradski, koji dolaze u redovnom terminu u prvoj trećini 2022. A najverovatnije i vanredni parlamentarni, koje je Aleksandar Vučić – što je poseban kuriozitet – najavio još pre nego što je aktuelni sastav Skupštine okončao svoje konstituisanje, a druga vlada Ane Brnabić otpočela svoj mandat. (Moguće je da budu i vanredni lokalni, ali to tek treba da bude tema predstojećeg „dijaloga vlasti i opozicije“.)

Termin sam naveo klizno, jer je vrlo moguće da će izbori biti razdvojeni – što je, uostalom, i jedan od važnijih opozicionih zahteva, barem među onima koji su se do sada kristalisali. Naravno, i o terminima će se tek razgovarati. Ali, ako smem da u jednom segmentu prejudiciram ishod dijaloga koji još nije počeo („a ka će, ne zna se“), čini se logičnim da predsednički izbori budu manje-više onda kada i treba da budu, a vanredni parlamentarni, kad su već vanredni, da se održe krajem tekuće godine, barem tri-četiri meseca pre predsedničkih. I tu, zapravo, nema previše prostora za pomeranje.

Naime, s jedne strane, nema smisla da budu manje od tri meseca odvojeni od predsedničkih, a sa druge, svaki eventualni dogovor vlasti i opozicije zahtevao bi – najmanje – šest do devet meseci „implementacije“, da bi se moglo reći da se izbori održavaju u iole normalnoj atmosferi. Naravno, ako kriza eskalira, ovaj logičan vozni red može se poremetiti, i to u oba smera.

Ne treba isključiti ni mogućnost da vanrednih izbora uopšte ne bude. To svoje obećanje Vučić je dao pod utiskom eruptivnog nezadovoljstva koje se letos izlilo na ulicama Beograda, kao i dramatičnih slika iz Belorusije, gde je, posle još jednog „veličanstvenog“ izbornog trijumfa i nikad masovnijih demonstracija koje su usledile nakon toga, Aleksandar Lukašenko krajnjim naporom i najverovatnije samo privremeno sačuvao vlast. Zato je oprezni i malčice uplašeni Vučić požurio da najavom vanrednih izbora predupredi očekivani glavni opozicioni zahtev. No, ukoliko se – bar gledano iz njegovog ugla – situacija „stabilizuje“, ko zna? Ne bi mu to svakako bilo ni prvo ni poslednje lažno ili neispunjeno obećanje.

foto: andrija vukelić / tanjug

NESIGURNI ANTIREŽIMSKI GLASAČI

Bilo kako bilo, ovo je skoro već „tradicionalno“ januarsko istraživanje javnog mnjenja „Nove srpske političke misli“. I praktično prvo političko istraživanje još od junskih „izbora“ 2020. U međuvremenu smo se bavili (prilično uspešno) političkom situacijom i izborima u Crnoj Gori, kao i jednim istraživanjem solidarnosti u Srbiji danas, za potrebe projekta „Vremena“.

Zanimljivo je da su naši anketari pov­ratak na srpske političke teme doživeli prilično traumatično. Ma šta mislili o crnogorskom režimu i državi, tamo ipak postoji relativno stabilna višepartijska politička scena, postoji parlament i postoji medijski pluralizam koji je za Srbiju davno prošlo i – ako bude sreće – možda buduće vreme. Drugim rečima, postoji javno mnjenje, pa i izazov hvatanja i istraživanja njegovog neizvesnog pulsa.

Svega toga u Srbiji trenutno i realno nema. Srpskim javnim mnjenjem danas dominiraju „magnetofonski“ raspričani penzioneri ljuti na Đilasa, željni razgovora (jer su im deca uglavnom raspršena po belom svetu), kao i užurbani, mrzovoljni (polu)opozicionari, podjednako ljuti na Vučića, na sebe i anketara.

Mi smo ih – ove druge – nazvali „poluopozicionarima“, mada je taj izraz, zapravo, dvostruko varljiv i neprecizan. S jedne strane, oni nisu nikakvi „polu“. Naprotiv. Grupacija o kojoj govorimo vrlo je jasno i često vrlo oštro protiv aktuelne vlasti. A sa druge strane, opet, uopšte nije jasno da li će se, mrzovoljni i smoreni, pojaviti na izborima i pokloniti poverenje bilo kojoj od opozicionih lista.

Prorežimski komentatori, ukoliko su se na to uopšte osvrtali, uvek su nastojali da rezultate naših istraživanja što više iskarikiraju i predstave ih kao lažne i apsurdne. S druge strane, ti rezultati nisu previše odgovarali ni opoziciji i njenim liderima, jer su brojke bile prilično niske i uglavnom znatno ispod njihovih očekivanja. Pri čemu, za razliku od onih prorežimskih, naše istraživanje nisu mogli baš diskvalifikovati kao „namešteno“ i „lažno“ (mada nije da nije bilo i takvih pokušaja). I stoga su se hvatali za ovu kategoriju („za opoziciju, ali ne znam za koga“) i automatski je pridodavali opozicionom biračkom korpusu. Ali to je samo uslovno i delimično legitimno.

Dakle, definitivno nisu u pitanju klasični „apstinenti“ – mada nije isključeno da će mnogi od njih to na kraju biti, a vlast će sa svoje strane zdušno i intenzivno raditi na upravo takvom scenariju i nastojati da ih ugura među apstinente – zato, pored ostalog, prorežimska istraživanja uglavnom zaobilaze i ignorišu njihovo postojanje. Nisu ni „neopredeljeni“, pa da ih trpamo u tu kategoriju, jer jesu protiv vlasti, iako u ovom trenutku ne optiraju ni za jednu od ponuđenih i postojećih opozicionih formacija. A nisu ni „sigurni“ opozicioni glasači.

Praktično, polovina svih antirežimskih glasova nalazi se u ovom korpusu. I od njegovog opredeljenja – da li će izaći i za koju se opciju na kraju odlučiti – zavisi hoće li na narednim izborima opozicija u zbiru ostati na skromnih dvadesetak odsto, ili će napraviti ozbiljan iskorak ka nekoj budućoj pobedi. Definitivno su skloniji opoziciji – zapravo, oni JESU opozicija, samo, u principu, izbirljivija i zahtevnija – ali oko njihovog konačnog i većinskog opredeljenja lomiće se glavna politička koplja narednih meseci.

DEFINITIVNO POLARIZOVANO DRUŠTVO

Šta pokazuju naše brojke? Pre svega da Srbija definitivno jeste polarizovano društvo. Ali i da, sticajem raznih okolnosti, srpska politička scena to još uvek nije. I zato Vučić može da govori o opozicionim „tačkicama“ naspram njegovog glasovnog „monolita“ koji se diže maltene do samoga neba. Ali, i on sam vrlo dobro zna da stvari baš ne stoje sasvim tako. Odnosno, tako je samo ukoliko gledamo opredeljene i stranački razvrstane biračke korpuse. No, ako obratimo pažnju na konkretne odgovore na konkretna pitanja (standard, pravac u kom Srbija ide, za ili protiv EU), a pogotovo ako pogledamo odgovore na pitanja poput onog „da li biste Vi lično voleli da u Srbiji dođe do promene vlasti?“ – 39 „za“ i 43 „protiv“ – onda slika postaje znatno manje homogena i daleko se jasnije (i realnije) ocrtavaju obrisi pomenute društvene polarizacije.

I Vučič to veoma dobro zna, nezavisno od toga da li su mu brojke za neki procenat drugačije. I zato sve čini da prikrije taj rascep, odnosno zamagli i zamuti svest o toj temeljnoj polarizaciji. I zato mu, između ostalog, smetaju naša istraživanja, čak i onda kada mu, na prvi pogled, brojke relativno odgovaraju. I zato mu kao hleb trebaju politički sateliti, fikusi, „konstruktivna opozicija“ itd. Ne toliko da bi „pravoj opoziciji“ otkinuli nešto glasova – mada i to, razume se, dobro dođe – već prvenstveno zato da bi širokom paletom i šarenišom kvazipolitičke „ponude“ prikrio i zabašurio činjenicu da u Srbiji pravog političkog života i političkog pluralizma zapravo i nema.

ZABAŠURIVANJE „PREPOBEĐIVANJA“

Nije to preterana novost kada je reč o „Vučićevoj Srbiji“. Ali ponašanje vlasti tokom vanrednog stanja i potonje „korona“ predizborne kampanje – a napokon i parlament koji je iz te i takve kampanje i „izbora“ proistekao – ogolili su to skoro do srži. Zato su Vučiću verovatno ipak potrebni novi izbori, ne baš stvarno demokratski, fer i pošteni, ali ipak takvi koji bi mogli računati na određenu dozu spoljne i unutrašnje legitimnosti, da bi ponovo koliko-toliko zamutio političku vodu i makar malo ublažio efekte junskog „prepobeđivanja“.

I zato treba biti oprezan kada čujete više ili manje dobronamerne savete tipa: „Jao, pa skinite se već jednom sa Vučića i usredsredite se na konkretne probleme. Istraživanja pokazuju da građani ne vole i ne podržavaju konfliktnu politiku i agresivne ličnosti.“ Nije baš tako, na stranu što bi pisac ovih redova, i kao „građanin“ i kao „politička ličnost“, voleo da tako jeste. Ali Aleksandar Vučić je od sebe napravio etalon svih političkih i nepolitičkih pitanja u Srbiji (od korone do vakcina i spomenika), i licemerno je, ili u najboljem slučaju naivno, očekivati da se ignorisanjem njega lično u Srbiji može rešiti bilo koji problem.

Uostalom, da se ne lažemo, doslovno sve svoje lične i političke uspehe, kako u radikalskom tako i u „naprednjačkom“ ruhu, Aleksandar Vučić je postizao upravo „konfliktnom politikom“ i agresijom. Zato će, sviđalo nam se to ili ne – ovo je analitička procena, a ne prizivanje – na tu „ljutu“ političku ranu, pre ili kasnije, morati doći neka ljuta politička trava.

* * *

Na kraju, još samo dve stvari, kao zaključak. Jednu smo već znali i bezbroj puta čuli, zvuči profano i otrcano, ali to ne znači da je zato manje tačna i manje aktuelna: Mediji su ključ! Druga je, priznajem, bila svojevrsno iznenađenje čak i za nas koji, u principu, ništa dobro ne očekujemo i ničemu se (dobrom) ne nadamo.

Na pitanje: Da li mislite da je u Srbiji moguća komunikacija između vlasti i opozicije i da li postoji mogućnost da se oni ujedine oko nekih osnovnih državnih pitanja?, svega 17,9 odsto ispitanika je odgovorilo sa „Da, moguće je“, a čak 60,7 odsto njih – kako sa pozicione, tako i opozicione strane – misli da to „u ovom trenutku nije moguće“. I to je, po mom mišljenju, ubedljivo najvažniji nalaz ovog našeg „novogodišnjeg“ istraživanja. I istovremeno nalaz koji bi apsolutno morao sve da zabrine i uplaši – a naročito one koji iz različitih razloga nisu preterani ljubitelji „ljutih trava“.