Više neće biti povlačenja

U ovom društvu samo se stvarni krivci ne smeju naći pred sudom, a kamoli iza rešetaka. Umesto njih, iza rešetaka u Novom Sadu sada su oni koji su tražili da se krivci za smrt nedužnih ljudi uhapse. U ovom društvu je dopušteno sve – krađa, korupcija, lažne diplome, nesreće i smrti za koje niko nije kriv, ali je vlast preko svega toga bestidno navukla šareni papir opredeljenosti i puta ka Evropskoj uniji.

Zbog 15 svežih humki potpuno nevinih ljudi koji su se slučajno zatekli u isto vreme ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu koja se posle rekonstrukcije svom silinom obrušila na njih, ni tri nedelje kasnije niko nije optužen, osuđen, zatvoren. Baš kao da su sami krivi za svoju smrt. Ovaj potres koji je tragičnog 1. novembra krenuo iz Novog Sada prodrmao je svaku poru društva i mnogi su već rekli da se celokupno društvo sada nalazi pred završnim činom, u pukoj borbi za opstanak.

Sa profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jovom Bakićem, sociologom politike, levičarem, upečatljivim i aktivnim učesnikom u političkoj javnosti Srbije, razgovaramo o stanju društvene nemoći koje ovde već dugo traje. Zašto je tako i kako ćemo dalje? U trenutku ovog razgovora, masovni građanski protesti u Novom Sadu i Beogradu već su uveliko bili održani, a mladi aktivisti pomognuti građanima povremeno su organizovali blokade – mosta, raskrsnice… Dešavanja ispred zgrade suda u Novom Sadu, odnosno akcija blokade tužilaštva u izvođenju pokrajinskih i republičkih poslanika, usledila su kasnije.

“VREME”: Na osnovu sadašnjeg razvoja događaja, šta možemo reći? Da li je ovo početak, uvod u dalju borbu ili njena završna faza, smirivanje?

JOVO BAKIĆ: Ovde moram da govorim iz dva analitički odvojena ugla, kao građanin i kao sociolog. Kao građanin, nadam se da je ovo početak. Nadu mi daje to što od pre nekoliko dana, pa i nedelja, vidim značajne promene u akademskoj zajednici. A akademska zajednica je dugo bila kao pod sedativima i mislim da sada ima razloga za optimizam. Čini mi se da više neće biti pasivni posmatrač onoga što se zbiva u društvu, neće samo trpeti, nego će biti aktivni učesnik i među prvima u protestu.

Filozofski fakultet je prvi, i za sada jedini, iz Beograda uputio apel podrške uhapšenim studentima u Novom Sadu.

Akademska zajednica se budi, bude se njeni najaktivniji delovi – da budem sasvim precizan. Jer i aktivni delovi akademske zajednice za koje pouzdano znam da nisu bili saglasni sa većim delom onoga što se dešavalo tokom protekle decenije i više do sada su ćutali. Prvi put vidim masovnije raspoloženje da se više ne ćuti, prvi put vidim razumevanje ozbiljnosti situacije. Cela prosveta Srbije, od osnovne škole do univerziteta, ugrožena je i ponižena.

Prošle godine, posle užasnih tragedija u “Ribnikaru”, Malom Orašju i Duboni, značajan deo društva takođe je ustao iz očajanja. Međutim, brzo se i vratio u kolotečinu. Sada je nešto slično. Razlika je u akademskoj zajednici. Kada se ona jednom podigne, više ne staje. I mislim da sada uopšte neće biti povlačenja.

Prethodno ste govorili kao građanin, a kao sociolog?

Kao sociolog i dalje sam sumnjičav. Ako ne bude buđenja širih društvenih slojeva, mi ne možemo ništa da uradimo.

Setimo se antilitijumskih protesta širom Srbije krajem 2021, blokiranja Gazele, sve do nesvakidašnje masovnih protesta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. Zar se širi društveni slojevi već nisu probudili?

Nisu. Moraju da ustanu ne samo srednji slojevi i najširi društveni slojevi u Jadru koje to direktno dotiče, nego i najširi društveni slojevi iz svakog dela Srbije, koji moraju da osete solidarnost s ljudima u Jadru. Uostalom, kao što bismo morali da budemo solidarni i s istočnom Srbijom, a ne da deluje kao da je ostatak Srbije žrtvovao zdravlje i živote naših sugrađana u Timočkoj Krajini.

Pa i do sada probuđeni građani već neko vreme postavljaju pitanje o smislu svog aktivizma. Pitaju se, izaći ponovo i šetati ili ne?

To govori da imamo ubačene ljude u opoziciji. I to u vrhu opozicije.

foto: marija janković

Govorite o opoziciji kojoj dobar deo građana veruje, o opoziciji koja oštro kritikuje vlast, poziva na proteste, organizuje ih?

Organizuje šetalice. To je zaluđivanje. Malo šetamo, malo govorimo u parlamentu. Bez ikakvog cilja, bez ikakve svrhe, bez ikakvog efekta. Moramo da raščistimo odnose među nama; drugim rečima, neki među nama nisu naši.

Šta se još može očekivati od opozicije koja je takođe stegnuta ovim sistemom?

Od ove opozicije ne očekujem ništa. Deo njih je režimska opozicija, oni su u službi režima i služe zato da vode narod levo-desno. Deo njih je iskren, ali oni moraju da shvate s kim imaju posla. Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno. Ako vam neko otme prava i vi nećete da se borite za njih, nikad ih nećete ni imati. Da biste imali prava, morate da se borite za njih, a ako ste se pomirili s tim da ih nemate, samo izvolite, bićete kmetovi. Sve zavisi od toga šta mi hoćemo.

Šta konkretno opozicija još može i treba da uradi?

Mora da bude aktivnija. I odmah da kažem nešto kao sociolog politike: konstitutivni, definišući deo politike je moć. A uz moć ide i sila. Ko ne želi da priča o sili, taj neka se ne bavi politikom. Neka se povuče u humanitarne organizacije, centre za socijalni rad, neka radi sve što misli da treba, pomaže starima, nemoćnima, bolesnima, ali neka se ne bavi politikom. Ta liberalna mantra “nećemo nasilje” stalno se ponavlja – a režim neka nas gazi, neka nas urniše. Šta je to? To je opaka bolest koja je razorila opoziciju. Ako vas neko gazi, pa valjda ćete se suprotstaviti, valjda ćete se boriti za svoja prava, za svoje dostojanstvo. Ali ne, mi ćemo pustiti da brišu cipele o nas.

Kako to mislite da će nasilje nešto izlečiti? Zar nismo već videli nasilje na prethodnim protestima i sa kakvim rezultatima?

Ovde ljudi ne razumeju razlikovanje strateškog i taktičkog plana. Strateški, na dugi rok, mi bitku protiv režima bez sile dobiti nećemo. To znači da moramo biti spremni i organizovani kada dođe taj trenutak. Ali taktički, mi ćemo naravno mirno protestovati. Dakle, kao prvo, mi treba da protestujemo sasvim mirno. Sada je najvažnije da narod masovno izađe i pokaže da nas ima. I da se organizuje. Jer u nekom trenutku režim će izgubiti nerve. Drugo, mi moramo da budemo spremni na silu. Jedno drugo uopšte ne isključuje. U ovom trenutku ne odgovara upotreba besciljne sile tek tako, bezveze, sa opozicione strane. Upravo zato opozicija mora da organizuje redarsku službu. Ne sme da dozvoli ubačenim elementima, kojih je na primer u Novom Sadu bilo, da kompromituju skup. A s druge strane, redarska služba treba da obuzda i gnevne mlade ljude, čiji bes potpuno razumem, jer su obespravljeni, jer vide nepravdu, ali moraju da se urazume jer prave štetu, ne zato što hoće nego zato što ne razumeju širu sliku. Naime, ako nakon 12 godina vladavine jednog autoritarnog i duboko kriminalizovanog režima nemate redarsku službu ili, još gore, ako je imate, ali je neprimetna ili neefikasna, šta to o vama govori? To znači da niste organizovani. To znači da ne zaslužujete ni naziv opozicija; vi ste muve bez glave, haotična masa.

Bilo kakav sukob bio je neprihvatljiv, kako smo videli i u Beogradu i u Novom Sadu, najvećem broju demonstranata.

Moramo razumeti društvo u kome živimo i prirodu režima. Mi nismo suočeni s političkim protivnikom, već s organizovanim kriminalom na vlasti. Nepomenik neće otići milom, to se neće dogoditi. Što pre to shvatimo, to bolje po nas. On sada ima svu moguću podršku, svu podršku Zapada, Rusije i Kine; šanse su trenutno na njegovoj strani, ali vreme ne radi za njega. S vremenom će sve više nas razumeti ko je, šta je i kakav je to režim.

Rekli ste nedavno da protesti moraju postati domišljati.

Naravno. Pre novosadskih protesta, ovaj je na televiziji sve ispričao šta će se dogoditi, što znači da je imao svoje ljude u organizaciji protesta. Pošto je sve rekao unapred, neshvatljivo je da organizatori protesta nisu uradili ništa povodom toga. Zar nije sve moglo da se u poslednjem trenutku izmesti na neku drugu lokaciju? Zar nije mogla masovnost, koja je bila ogromna, za novosadske prilike neverovatna, a ni Beograd se uopšte ne bi postideo, da se preusmeri na drugo mesto u poslednjem trenutku, da se promeni plan? Zar nema te ideje da se nadmećeš s nepomenikom? Ne, nego ti njemu ideš na rupu. To znači da nisi preterano razmišljao, da ne umeš, i to je potresno. Dakle, morate da budete kadri stići, uteći i na strašnom mjestu postojati. Ako to niste kadri, nemojte se igrati opozicije.

Ima li opozicija uz sebe i građane spremne na isto?

Mislim da će građani morati da budu spremni. A ako nisu, pa ionako umiremo, odumiremo kao društvo, kao nacija. Mi možemo s tim da se pomirimo, i to je legitimno, da kažemo sve je u redu, zgazite nas, mi ćemo mirno trpeti, vi dovedite vaše investitore, kopajte, od cele Srbije napravite jedan veliki rudnik, u Beogradu na vodi perite pare prljave od droge, rušite, radite nam sve što vam padne napamet. Pa ako na to pristajemo, mi ništa drugo ni zaslužili nismo. Ovaj narod je nekad umeo da se digne, ako ne ume da se digne protiv okupatora, neka trpi pod okupacijom.

Pogledajmo i ka drugoj strani, šta je to čega se vlast, odnosno Vučić najviše plaši?

On se prvenstveno plaši nedostatka podrške sa Zapada. Naučio je lekciju od Slobodana Miloševića i jako dobro zna šta ne sme da radi – ne sme da ulazi u sukob sa Zapadom. I kada je ušao u sukob s odlazećom nemačkom vladom, vrlo brzo je pronašao rešenje. Dakle, kopajte. Vama je potreban litijum za vašu auto-industriju i ja sam spreman da vam to dam. Nijednoj parlamentarnoj stranci u Nemačkoj, s izuzetkom Levice, auto-industrija Nemačke nije dala manje od pola miliona evra. Zeleni su dobili pola miliona, a ostali više od milion ili dva miliona evra. On vrlo dobro zna koje su zakonitosti kapitalističkog društva i poštuje ih. On je agent krupnog kapitala u Srbiji i to radi izvanredno. Nema boljeg agenta krupnog kapitala, i stranog i domaćeg, a naročito stranog. U tom smislu, imaće njihovu podršku.

Kako će bilo koji protestni bunt izaći na kraj s tim?

Mi sad možemo da kažemo, pa ako ima takvu podršku, nama spasa nema. A možemo i da ih opsujemo, kao što je Goran Ješić uradio, pa i još žešće, i da se potrudimo da nešto uradimo povodom toga. Naš je izbor. Ako mi hoćemo da ovo bude zemlja kao što je danas, zemlja depopulacije u kojoj mnogo više ljudi umire nego što se rađa, zemlja iz koje se odlazi, onda je to naša odluka. To znači sigurno izumiranje u roku od stotinak godina. Ako nam je to cilj, ako smo srećni s tim, onda to govori o nama sve najgore.

Imate li utisak da se ovde, uprkos svemu, i dalje najviše živi u bezbednoj zoni sopstvenog okruženja i interesa?

Mislim da je tako bilo i da se sad to polako menja. Još od tragičnih majskih događaja prošle godine, a naročito sada posle pada nadstrešnice, ljudi sve više razumeju da je naša država oteta. Nema države, ovo je organizovani kriminal a ne država. Koliko su samo ozbiljnih tekstova, i to na osnovu dokumenata, objavili i “Vreme” i “Radar” i nekadašnji NIN i Krik, pa je li tužilaštvo ijedanput reagovalo? Nije. Šta nam to govori? To govori da mi nemamo posla s političkim protivnikom, mi imamo posla s organizovanim kriminalom koji je od nas oteo našu republiku. I sad mi možemo s tim da se pomirimo i da kažemo, samo napred, preživeli smo Turke nekoliko vekova, preživećemo i vas. Ali, da li ćemo? Taj koji hoće da nas porobi možda će i uspeti u tome, a možda i neće. U svakom slučaju, platiće i on cenu, platićemo i mi. Bez spremnosti na plaćanje cene slobode, nema slobode. I na pitanje čega se nepomenik plaši osim gubitka podrške Zapada, on se plaši i toga da ima dovoljno ljudi koji će reći – mi ne pristajemo na ovaj kriminalni način vladanja. S druge strane, opoziciji jeste potrebna masovnost nepristajanja, ali to nije dovoljno. Potrebna je spremnost opozicije i dovoljnog broja građana da se preuzme rizik. Ako toga nema, odmah da budemo načisto, ovaj režim će vladati dok traje život nepomenika. I nadživeće društvo, jer će društvo u međuvremenu da odumire.

Vidite li ikakvu mogućnost za institucionalnu borbu?

Ne.

foto: marija janković

Na beogradskom protestu čuli smo da se zahtevi vraćaju u parlament.

Kakav parlament? Da li iko stvarno veruje da je skupština mesto gde se o bilo čemu odlučuje? Ovde očekivati bilo šta od bilo koje institucije nije moguće, jer institucije ne postoje. U svakoj od njih ima savesnih pojedinaca, ali institucije ne postoje jer su kao i cela država zarobljene. Organizovani kriminal je zarobio državu i sve njene institucije, razorio ih je – to je trenutno stanje. To znači da bilo šta što pokušate kroz institucije ne može dati rezultat. Ne možete očekivati da bi osnovana sumnja za kriminalno udruživanje, organizovanu kriminalnu aktivnost predsednika države, predsednika vlade, predsednice skupštine, morala da se utvrđuje i da bi oni morali da daju ostavku kao u bilo kojoj normalnoj i civilizovanoj državi, kako bi se spremili za odbranu na sudu. I da vi sad očekujete da će se ovde kroz institucije nešto promeniti? Neće. Ovde tužilaštvo ćuti. Zato što ne postoji. I to je početak i kraj priče.

Kakva je onda uloga parlamentarne opozicije?

Nikakva. Njihova uloga je, štaviše, u izvesnoj meri štetna. Oni legitimišu takav režim i zato ih i zovem režimskom opozicijom. Sama skupština je danas obesmišljena, to je besmislica.

Da li bi vlast imala štete od bojkota izbora?

Ni to ne znači ništa. Generalno sam protiv bojkota, ali sve ima smisla ako je cilj borba. Mirni protesti imaju svoj smisao, izbori imaju svoj smisao, ako bi se cela opozicija dogovorila da se bojkotuju izbori – u redu, ako nema dogovora kompletne opozicije, onda je bojkot besmislica. Ovo je jedan hibridni sistem, u teoriji se zove izborni autoritarni sistem ili kompetitivni autoritarni sistem. Znači, imate takmičenje više stranaka, ali je potpuno jasno da je to dekor, a da dominantna partija sa autoritarnim vođom ostaje na vlasti posle svakih izbora. Pogledajte Erdogana u Turskoj, Putina u Rusiji, Orbana u Mađarskoj, to su sve slični režimi kao i ovaj ovde, samo što je ovaj, po mom mišljenju, najkriminalizovaniji. Poredio bih ga sa latinoameričkim režimima, krajnje desničarskim autoritarnim režimima u kojima postoji sprega vojske, crkve, organizovanog kriminala i krajnje desnice. Nešto slično je i ovde. Možda nisu sve ustanove u celini angažovane, ali mi smo na putu latinoamerikanizacije. I odmah da kažem, bez podrške SAD takvim režimima, to ne bi postojalo. Sve je u službi, s jedne strane imperijalizma SAD, a s druge krupnog kapitala i, naravno, organizovanih kriminalaca.

Ponovni dolazak Trampa na vlast dočekan je u svetu s velikom zebnjom, a kod nas dobrodošlicom.

U SAD je pobedila radikalna desnica, potpuno uporediva s evropskom krajnjom desnicom. Nadam se najiskrenije da se neće ući u neki koloplet koji bi mogao da vodi do trećeg svetskog rata. U odnosu na nas biće sve isto, samo će ovaj režim imati još veću podršku. Nesrećni srpski nacionalisti misle da će Tramp vratiti nešto od Kosova, ali ništa neće vratiti, biće sve kao što je i bilo. Ipak, biće promena utoliko što će ovaj režim imati carte blanche od SAD da radi s nama šta hoće.

Kakva je onda perspektiva i šansa probuđenih građana?

Perspektiva je, ako smo živi, da se organizujemo. Gramši je, dok je bio u fašističkom zatvoru, u svojim zatvorskim beleškama napisao da je on pesimista intelekta i optimista volje. Drugim rečima, intelekt vam govori da je ovde sve propalo, ali pošto već ovde živite, onda morate da imate pouzdanje u volju, sopstvenu na prvom mestu, a onda i svih ljudi koji razmišljaju na način sličan vašem. Ja sam mnogo veći optimista nego što sam bio pre nekoliko meseci. Vreme će pokazati da li sam u pravu.

Ako se podigne najaktivniji deo BU sa svojim studentima, nastavnicima i saradnicima, to će već biti malo drugačija priča. Mi to nismo imali tokom ovog režima. To smo imali devedesetih i to je činilo kičmu protesta. Bez toga ničega ne bi bilo, kao što ne bi bilo sloma tog režima da se nisu radnici Kolubare priključili u ključnim trenucima. Dakle, prvo mora da se proširi svest koliko mi živimo u jednom nenormalnom društvu, najodvratnijoj mešavini kapitalizma, organizovanog kriminala, autoritarnog i banalnog nacionalizma (srbuje se to glasnije što su nacionalni porazi teži, a kapitalističko izrabljivanje besramnije) i primitivne tabloidiotizacije, što sve božjom voljom pravda institucija koja se bavi poslovanjem, a ne plaća porez. Promene u akademskoj zajednici su nešto što bi moglo da bude zamajac širim društvenim protestima, koji se neće zaustavljati tek tako. Iako privremeno ugasnu, za par meseci će se ponovo javiti zato što je nezadovoljstvo stalno rastuće. Ključna je stvar šta mi hoćemo od sebe. Šta je naša ideja i da li mi imamo ideju.

Pođimo od ideje sadašnjeg društva u kome živimo…

Ako je materijalno jedini smisao života, onda smo ugasili. Ako slatko pravoslavlje pruža jedini smisao života, onda smo isto ugasili. Naročito što prvo i drugo idu lepo jedno s drugim. Crkva blagosilja sve društvene nejednakosti koje su porasle u prethodnih nekoliko decenija. Sve je aminovano sa crkvenog vrha, dok se osveštavaju bircuzi, kockarnice i kupleraji i pravda vlast organizovanog kriminala kao da je legitimna.

Da li mi imamo neke druge vrednosti? Da li mi hoćemo da se borimo da budemo slobodni, međusobno jednaki i braća? To su prosvetiteljski temelji Francuske revolucije. Čoveka treba vratiti u centar interesovanja. Ako bismo izuzeli autoritarnost u političkom sistemu bivše Jugoslavije i nedostatak političkih sloboda, jer to je bio njen osnovni problem kao autoritarnog socijalizma, nivo društvene pravde koji je tada postojao bio je daleko viši nego što je danas. Mi smo u svim segmentima društvenog života (privreda, kultura, politika) za ovih skoro 35 godina nazadovali.

Gledam mlade ljude kako odlaze u crkveno okrilje upravo zbog potrebe za olakšanjem patnje i svakodnevnog poništavanja ljudskog dostojanstva na radnim mestima, u školama, u politici. Razumljivo je to, ali time se dodatno poništava ljudsko dostojanstvo, jer svaki čovek ima dostojanstvo nezavisno od bilo kakvog autoriteta. Budimo slobodne i međusobno jednake ličnosti, budimo braća i sestre, pa ćemo srušiti režim organizovanog kriminala i sistematski organizovanog ­zaglupljivanja.