Vidovdanska kletva

„Kralj trgova“ se pokušava ponovo. Na Onaj Vidovdan, 1992, kad se pominjalo ime Slobodana Miloševića, publika (po organizatorima 250.000, po RTS-u 23.000) je zviždala, deset, dvanaest minuta, ali se energija za deset dana protesta nekako istopila da bi Vuk Drašković jednog vrelog popodneva ukorevao Beograd što u onakva vremena i pred onakvim zadacima -„liže sladoled“. Sledeće 1993. godine Drašković je najavljivao novi sabor rečenicom: „Iz ove omorine nešto mora da grune“. Uhapsili su ga i pretukli u zatvoru, i njega i suprugu Danicu, 3. juna, i na međunarodni pritisak oslobodili tek kad je prošao Vidovdan…

Vremena su se promenila, Drašković je ove godine izjavljivao kako „Ovo još nije Ono, ali preti da postane Ono“ i uz ukazivanje na bedu, čemer i očaj Srbije počeo je da najavljuje novi Vidovdanski sabor.

Srpski pokret obnove, Vuksanovićeva Narodna demokratska stranka i Obradovićeva Socijaldemokratija zakazali su za 28. jun protest pred Skupštinom Jugoslavije na kome će tražiti da se raspišu vanredni izbori na svim nivoima. Po najavama Vuka Draškovića od prošlog petka, te demonstracije trebalo bi da budu opomena vladi da do sredine septembra raspiše vanredne izbore. U suprotnom Srpski pokret obnove s pridruženim strankama blokiraće krajem septembra glavnu saobraćajnicu u Srbiji i neće prestati s blokadom dok vlada ne popusti.

Protest je najavila i Srpska radikalna stranka na čijim je skupovima prošlih meseci bilo nešto više pristalica nego ranije. Socijalistička partija, koju trese groznica unutrašnjeg razdora, zauzeće onu poziciju na Trgu slobode sa koga je opozicija deset godina skandirala „bando crvena“.

Po nekim najavama sve tri grupe bi mogle završiti pred Vladom Srbije. Odbacuju se kao zlonamerne najave i pretpostavke da će demonstranti upasti u Vladine prostorije.

Kakvi mogu biti dometi tih najavljenih protesta?

OPIPAVANJE BEOGRADA: Što bi bilo večeras neka bude jesenas. Ti protesti verovatno mogu imati neki odloženi efekat, pošto ni organizatori, uostalom, ne oročavaju svoje zahteve za „pola četiri, najdalje četiri popodne“, kao 9. marta 1991. Da se te tri grupacije sada upuste u iscrpljujuću bitku s vladom, kao nekada DEPOS s „bandom crvenom“, malo je verovatno. Kako će ubeđeni ravnogorac da zanoći s komunjarama!

Sociolog Slobodan Cvejić s Filozofskog fakulteta (Pres klub, ponedeljak 24. juna) procenjuje da bi bilo iluzorno pretpostaviti da bi se sve to moglo izroditi u neki novi „peti oktobar“. Politička retorika se doduše polako menja, s nacionalnog i ideološkog većina polako prelazi na socijalni teren. U istraživanjima javnog mnjenja tokom ove godine beleženo je da javnost ne očekuje politički bunt, ali da većina očekuje socijalne sukobe. U nekim anketama nivo tog iščekivanja ravan je onom iz septembra 2000.

Cvejić ne pretpostavlja da bi ispoljavanje socijalnog nezadovoljstva sada moglo proizvesti krupnije promene na političkoj sceni. Najavljeni Vidovdanski sabor, na kojem će organizatori zahtevati prevremene izbore, Cvejić vidi kao pokušaj skupa stranaka s potpuno različitim programskim koncepcijama, koji bi u krajnjoj liniji mogao malo da pomogne svakoj od tih stranaka pojedinačno, ali smatra da one ne mogu računati na neki združeni efekat jer se njihove pristalice ne podnose. U krajnjoj liniji, smatra Cvejić, organizatori ovih skupova možda testiraju kako stoje u Beogradu, koji je za njih sada nepoznanica.

SPO je do sada testiralo raspoloženje u drugim mestima (Kragujevac, Niš, Novi Sad). Radikalska aktivnost zapažena je u Vojvodini. Socijalisti su uz pištaljke, od kojih su nekada bežali, demonstrirali nekoliko puta radi odbrane Slobodana Miloševića, branili svog utamničenog predsednika na nekoliko umereno posećenih skupova, ali su se raspukli u međusobnom konfliktu.

Istraživanja pokazuju da su izborni dometi ovih stranaka skromni. Po svemu sudeći, nema većeg izjašnjavanja za opozicione stranke, a ni izrazitije prednosti glavnim oponentima: DS-u ili DSS-u.

PITANJE IZBORA: Među organizatorima značajnu grupu čine oni koji su izgubili izbore i/ili političke bitke sa Zoranom Đinđićem. SPS i SRS, s druge strane, veoma malo su menjali svoj imidž da bi mogli biti pretnja vlastima. Šanse svih ovih stranaka Cvejić vidi samo u onome što je na decembarskim izborima 2000. učinila Stranka srpskog jedinstva – da dobrim rasporedom snaga i koncentrisanjem samo na određene regione ostvare neki utešni izborni rezultat.

Malo je verovatno da bi DSS, koji traži raspisivanje vanrednih izbora, mogao diskretno da „pozajmi vojsku“ za pritisak na vladu. Ova stranka ne želi izbore sada, nego, kako je prošle nedelje izjavio Koštunica, tek posle donošenja savezne ustavne platforme i promene republičkog ustava. Koštunica stavlja do znanja da koalicioni ugovor DOS-a smatra mrtvim, ali se zasad, osim sudske borbe za vraćanje mandata, odlučuje samo za neodređenu pretnju (u principu jaču od konkretne) – kaže da će DSS znati kako da odgovori ako se predsednički izbori raspišu pre donošenja savezne ustavne platforme. Ova stranka zasad izgrađuje distancu i prema vladi i prema socijalistima, radikalima i vanparlamentarnoj opoziciji. (SPO nije sasvim vanparlamentarna opozicija pošto ima jednog poslanika u saveznom parlamentu.)

Burni ili mlaki, veliki ili mali, ljutiti ili bezvoljni, ti protesti bi trebalo da vladi upale crvenu lampicu na kontrolnom punktu i da je opomenu da je socijalno tlo u Srbiji prilično rovito, a nivo nepoverenja u institucije takav da se istraživači javnog mnjenja pitaju da li s tako velikim stepenom nepoverenja u domaće institucije, u svet, čak i u sunarodnike i rođake društveni sistem uopšte može funkcionisati.

Donji socijalni sloj preživljava na ivici brijača. Istraživanje koje je u martu sproveo Centar za socijalne i demokratske studije na uzorku od 1600 zaposlenih pokazuje da čak 12 odsto građana kuburi i s nabavkom osnovne životne namirnice – hleba. U ovoj grupaciji je šest odsto visokoobrazovanih, podseća Srećko Mihajlović iz Instituta društvenih nauka, smatrajući ipak da socijalne tenzije neće sada proključati jer se praktično ne vidi nikakva alternativa vladajućoj koaliciji.

I Slobodan Cvejić i Srećko Mihajlović, dakle, procenjuju da većih socijalnih nemira ne bi trebalo da bude, uprkos nedefinisanoj političkoj situaciji i socijalnim tenzijama, kao i nezadovoljstvu građana. Naprosto ne postoji jača politička snaga koja bi nezadovoljstvo artikulisala u protest.

Zasad je jasno vidljivo pre svega distanciranje građana od politike koje Srećko Mihajlović opisuje kao specifičan oblik protesta. On procenjuje da 50 odsto građana još očekuje da će biti bolje, mada je, u odnosu na period neposredno posle oktobra 2000. godine, procenat „optimista“ opao za 50 odsto.

LOŠE UPRAVLJANJE: Jedan šumadijski seljak upućuje dvosmislenu rečenicu vašem hroničaru: „Dobro je ovo – ali ne valja…“

Ono što se generalno može zaključiti na osnovu serije istraživanja javnog mnjenja jeste da građani u velikom procentu ne veruju političarima i smatraju da oni „zamajavaju narod nebitnim stvarima, dok važne ostavljaju po strani“. Otuda i velik procenat onih koji izjavljuju da uopšte neće izaći na izbore ili da ne znaju za koga će glasati – 70 odsto.

Čak 71 odsto građana nezadovoljno je kako se upravlja ovom zemljom, a zadovoljno je tek 29 – to je ključni nalaz istraživanja „Građani u susretu sa institucijama u tranziciji“, koje je obavio Centar za proučavanje alternativa u maju 2002. na kvotnom uzorku od 1200 ispitanika. Reč je o istraživanju percepcije vlade, institucija i politike u celini kao delu projekta koji se realizuje u zemljama Jugoistočne Evrope (Slovačka, Rumunija, Bugarska, Srbija).

U interpretaciji istraživanja, predstavljenog javnosti u utorak 25. juna citiran je sociolog Tomas Karoters koji u studiji „Kraj tranzicione paradigme“, govoreći o političkoj sivoj zoni u koju upadaju zemlje u tranziciji, osvetljava njihov veliki demokratski deficit – slabu reprezentaciju interesa građana, nisku političku reprezentaciju izvan izbora, kršenje zakona od strane visokih funkcionera, mali nivo poverenja u državne institucije i konstantno slabe institucionalne performanse države.

Kod nas država nema poverenja u građane, a građani nemaju poverenja u državu i njene institucije. Nepoverenje je dominantan društveni odnos, a kredibilitet je najtraženija roba. Za vladu (zbirno, prosek za vladu, skupštinu i predsednika Republike) 61 odsto građana kaže da ne zadovoljava zahteve od javnog interesa. Političke stranke su bez kredibiliteta za 71 odsto građana; u političku elitu nema poverenja 51 odsto.

Stvar ne olakšava ni to što je u nekim drugim posttranzicijskim zemljama stanje gore nego u Srbiji: procenat zadovoljnih u Rumuniji je tek 15 odsto, u Bugarskoj 16, ali ima i zemalja u kojima je taj procenat nekoliko puta veći, kao što je to u Slovačkoj gde je 87 odsto građana zadovoljno.

IZA TITA, ISPRED SLOBE: Poređenje sadašnjeg života sa onim od pre devedesetih godina porazno je po sadašnjost. Samo 13 odsto građana Srbije smatra da danas živi bolje nego ranije; takođe 13 odsto misli da živi isto; a čak 68 odsto tvrdi da živi gore.

Bolji život i bolja uprava su, dakle, locirani u nešto dalju prošlost (vidi okvir), ali iz toga ne sledi zaključak da su građani opredeljeni za povratak na stari socijalistički sistem, iako ima nešto više ispitanika koji komunizam opažaju kao dobru ideju a lošu praksu (47 odsto), nego onih koji se s tim ne slažu (36 odsto).

U pogledu poželjnog političkog sistema prednost se daje demokratiji (63 odsto ispitanika). Građani se masovo opredeljuju za ekspertsko a ne za političko upravljanje državom (81:9). Oko 70 odsto građana više bi volelo izborni sistem u kome bi se direktno glasalo za određene ljude, a 11 odsto preferira glasanje za stranke.

Aktuelna vlast, njene institucije i institucije u javnom sektoru ocenjuju se kao neefikasne, ne uživaju kredibilitet građana, smatraju se korumpiranim u priličnoj meri. Institucije bliže vladi nepovoljnije su ocenjene od onih za koje građani smatraju da nisu jako povezane s vladom.

Među građanima, dakle, nema ni iole raširene želje za povratkom na stare sisteme upravljanja državom, podrška se daje demokratiji, ekspertima, ali se traži manji upliv političkih stranaka na svekolika društvena događanja.

Sa stavom „Politički događaji imaju mali ili nikakav značaj za moj život“ ne slaže se 57 odsto ispitanika, a slaže se 36 odsto. Međutim, većina (77 odsto) fatalistički prihvata stav: „Ljudi poput mene malo mogu da utiču na političke događaje“.

Dve petine građana (43 odsto) vezano je za političke stranke (10 odsto je u članstvu, 22 odsto simpatiše neku stranku, a 11 odsto njih izjavljuje da ipak postoji neka stranka koja im je bliža od drugih). Tri petine (57 odsto) distancira se od političkih stranaka (38 odsto kaže da je ravnodušno prema strankama, a 19 odsto ih ne podnosi).

Građani Srbije ne prate ovu politiku, a sve manje i ove političare, upozorava Srećko Mihajlović, ističući to da država bez građana ne može nikuda, a kamoli napred.

Srećko Mihajlović u interpretaciji istraživanja dolazi do sarkastičnog zaključka: narcisoidna država kao što je naša hoće sve sama da obavi i kao da joj niko ne treba, ni institucije ni građani. Naša država u odsustvu potrebnog proklamovanog poželjnog a odsutnog tržišta, kapitala, kapitalista… sve to sama nadomešta. Ona ima monopol nad silom, ali ne i kontrolu sile i status najvećeg kapitaliste, mada se stalno zaklinje da je to privremeno.

Najspornije je stvaranje privida da je upravo to „reformski put“, odnosno najoptimalniji put tranzicije. Tvrdi se da ne vidimo ono što vidimo ili, ako baš i vidimo, da je to što vidimo privremeno i da će sve brzo biti drugačije i suprotno od onoga što vidimo. Razvija se uverenje da je vlada jedini agens tranzicije, ostali joj smetaju. Međutim, poentira Mihajlović, „usamljeni jahač na putu boljitka“, kakvim bi naša narcisoidna država želela da se prikaže, kroz dioptriju naše kukavne stvarnosti izgleda nam kao raga koja tetura u magli…“.

Bolji život

Neverovatnih 77 odsto ispitanika smatra da se bolje živelo šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina (prošlog veka); devet odsto misli da se bolje živelo pre šesdesetih; za 4 odsto bolji je bio život tokom devedesetih; za pet odsto u periodu nakon promena u 2000.

Razmišljajući holistički, iz perspektive sećanja na bolji život i aktuelnog doživljaja lošeg života i loše uprave, građani vladu vide kao neodgovornu, a institucije kao neefikasne, nekredibilne i korumpirane, konstatuje Srećko Mihajlović.

U odnosu na političku ekipu koja je vodila zemlju pre devedesetih, sadašnja ekipa lošije prolazi (ili možda s polovičnim rezultatom). Danas su na vlasti oni koji bolje govore, koji su vredniji i koji su podjednako stručni kao oni ranije. U odnosu na njih oni pokazuju manjak brige o ljudima, manjak poštenja, manjak u ljubavi prema zemlji, a i nešto su korumpiraniji i u većoj meri gledaju samo svoj interes. Građani ih opažaju i kao dosta bogatije.

U odnosu na Miloševićevu ekipu, sadašnja vlast viđena je mnogo bolje u svim ispitivanim aspektima. Izrazitu nadmoć oni pokazuju u pogledu stručnosti (da oni „znaju svoj posao više od prethodnika smatra 48 odsto ispitanika, da znaju manje misli 18, da znaju isto 30 odsto). Bolje prolaze i što se tiče vrednoće, a imaju i prednost u oratorstvu.

Sadašnja ekipa na vlasti, po mišljenju građana, znatno je manje korumpirana (za 18 odsto ona je više korumpirana, za 39 odsto manje, za 36 odsto isto). Aktuelna ekipa na vlasti bolje je prošla prilikom poređenja poštenja, potom u slučaju ljubavi prema zemlji, a građani ih vide i kao manje bogate i manje orijentisane samo na svoj interes od pripadnika prošlog režima.

Jedino u pogledu brige za ljude, građani ih ocenjuju isto kao one ranije – 30 odsto misli da ovi sada više brinu, 30 odsto da manje brinu, 30 odsto kaže da brinu u istoj meri kao i oni koje sada jure i optužuju.