Vidio ga ko treba

U video-zapisu o Ratku Mladiću, koji je emitovala Televizija Bosanske federacije – za koji Naši, tj. Ministar Ljajić i drugi što zaduženi, vele da to manipulacija, i da su te snimke, nakon zaplene od Mladićeve supruge Bosiljke, predali Haškom tribunalu početkom ove godine – ima jedna scena gde supruga Bosiljka, uz kaficu, pita muža Ratka kako mu je, a ovaj pod voljno odgovara, Ko u raju. Mesto radnje je identifikovano, radi se o vojnom objektu u Stragarima, koji je nastao pored ustaničke barutane iz 1806. godine. Govoreći na zadatu temu, ministar Ljajić je, ministarskim i pogrešnim akcentom, rekao i da je general Mladić, nakon što je napustio Beograd, boravio u vojnim objektima na Rajcu, u Stragarima, i u Krčmaru, podno Divčibara, kod Valjeva.

KOMANDNO MESTO: To bilo dovoljno da se reporteri „Vremena“ istraživački i pod hitno upute na lice mesta. Dakle, Stragari, za koje se veli da su u srcu Šumadije, jesu selo, varošica, negde na sredini između Topole i Kragujevca. Na skretanju sa magistralnog puta između dva pomenuta grada stoji putokazna kućica na kojoj žutim slovima piše Lovište, Srebrnica, Stragari. Put asvaltni i nizbrdan i obrast’o sa razno rastinje, uglavnom bagrem i drugo brzorastuće šiblje. Prolazi se kroz sela Vlakče i Kotraža, u koju ima trubača, stiže do table Stragari. Levo ogromna brda azbestne jalovine, od jednog od najvećih rudnika azbesta u Evropi, pravo Stragari. Kuće uz put, kafane, samousluga, centralna poluraskrsnica, tu spratna zgrada kojoj je prednja strana ofarbana u plavo, dok je sve ostalo, na tu zgradu i ko što biva, oronulo. Na ofarbanu fasadu veliki platno transparent koji, za početak avgusta, najavljuje Dane šljiva. Na pravom mestu i veliki i bronzani spomenik Tanasku Rajiću, junaku iz Prvog srpskog ustanka koji iz Stragara. Spomenik veliki, Tanasko u levoj ruci drži veliki jatagan, u desnoj i ispruženoj kuburu. I brkovi mu mnogo veliki i junački opušteni i opasni.

Pođemo dalje i pravo tim asvalt putem, s desne strane betonske bandere, sa leve drvene, ima i kuća, još toga oko kuća, drveće uglavnom sa desne strane. Pred jednom od kuća metalna tabla sa sliku, Ovde je živeo Dušan Milošević Dule, član prvog Olimpijskog tima Srbije, učesnik Olimpijade u Štokholmu 1912. Dalje se prođe pored velike škole, velike i nove fiskulturne sale, svako dete koje ide u susret, svako dete koje stoji, naziva Dobar dan, i posle još pravo, stigne do spratne zgrade, ispred koje na jarbolu visi srpska trobojka sa olimpijski krugovi, a u kojoj Gradska kancelarija Stragari. Reporteri se upitaju sa sekretarom koji u poslu, na stolu izborni materijal Demokratske stranke, na stolu izborni materijal Nikolić Tome stranke, idu izbori za mesne zajednice. Reporteri saznaju da na čelu MZ-a čovek iz DSS-a, još saznaju da Stragari nekad, i do 1965, bili opština, da dobili status opštine i 2004, ali da sad nisu opština, samo mesna zajednica. Imaju 4500 stanovnika, u varošici 1000, imaju poljoprivredu, nešto privrede, rudnik azbesta koji ne radi otkad ga je uzeo medijski i svaki drugi magnat Raja Rodić. Reporteri još saznaju da u Stragarima i vojni objekat, koji je vojska uredila oko stare barutane, koja iz 1806. godine. Taj vojni objekat na skoro 40 hektara, ima tamo sve, uređeno kao komandno mesto Prve, ili Beogradske, armijske oblasti u slučaju rata. Šta ima, ima sva infrastruktura, ima heliodrom, ima i bazeni, ima i malu hidrocentralu, zgrade razne za odmor i te druge namene, ima i rezervat jelena lopatara i muflona. O temi, o generalu Ratku, koji sam i po prirodi stvari dođe na red, reporteri saznaju da bio tu, u taj vojni objekat, da se tako pričalo, i da je, pošto je otiš’o iz njega, bila neka velika i tajna akcija bezbednjaka, koji išli po kućama i sve bezbedonosno pitali, Ko je video Ratka. To moglo bude 2003, 2004, otad niko ne pominje generala Ratka, jedino kad nekome dođe baš da ga pominje.

SPORTSKA STRANA: Reporteri nastave pravo onim asvalt putem, i dalje desno betonske bandere, levo drvene, a okolo, a okolo sve samo i poodraslo zelenilo. Posle nekoliko stotina metara znak za zabranjeno fotografisanje, bi i znak Kontrola, tabla Vojni objekat Stragari. Priđemo, kapija metalna, dodatno zaključana lancima, unutra prijavna kućica, dalje, dokle pogled dopire, neki putokazi, dalje objekat ispred koga je nekoliko vojnika. Kapiji priđe komandir straže, reporteri se predstave, Mi smo mladi novinari na zadatku, komandir uze vojnički pita, kako može pomoći, reporteri odgovore da bi malo i istraživački da razgledaju, komandir na to vojnički reče da im tu ne može pomoći, a što se tiče generala Ratka, i on čuo za generala Ratka.

Šta onda urade reporteri, jok se predaju, krenu nazad i krenu dalje i sve istraživački na drugu stranu. Prvo krenu uzvodno uz rečicu, sa druge strane bili hektari vojnog objekta skriveni u velikom drveću i drugom zelen rastinju. Izbroje gdekoji krov, slaba vajda. Onda pođu uzbrdo, prema manastiru Voljavča, gde 1805. zased’o Praviteljstvujušči sovjet, i gde 2005, u povodu dvestogodišnjice toga, Koštunica sa svi svoji članovi održ’o svečanu sednicu Vlade. Popnu se reporteri uzbrdo, nastave uzbrdo seoskim putem, prođu bagrenjak, preskoče neke vrljike, preskoče još toga, i ukaza se taj vojni objekat u svu veličinu. Jeste sve u šumi, u razne breze, u lipe i zimzelen drveće, ali vide se krovovi velikih zgrada, i nešto žuto i kvadratno, reporteri se složiše, mora biti heliodrom. Dok su oni tako istraživali, putem i o’zgo, naiđe traktor. Čovek ustavi, isprve razume pitanje, šta on zna, i on čuo da đeneral tu bio, niko ga nije vidio, vidio ga ko treba. Ima tamo, pokaza rukom, sav komfor, za vreme Tita bio glavni centar za komandu u slučaju rata, ima tamo i jelena, ima i muflona, izlaze iz rezervata, prave štetu. A Ratko, ko će znati ‘de je Ratko, tamo se nije moglo ući, samo bog zna ‘de je Ratko. Javi se i seljak iza živice, koji grabio seno, mnogo te životinje prave štetu, nakotilo se to, dodade i on svoje na temu, kakav Ratko, ko je mog’o vidi Ratka, zna da Stara barutana ne radi još od Velikog rata, čit’o da je tu Tanasko Rajić pravio topove, i da sve to posle uređeno samo za odmor i još ti’ vojni aktivnosti.

Reporteri se vrate do centra sela kod one poluraskrsnice, sa veliki spomenik Tanasku Rajiću, ofarbanu prednju fasadu, transparent za Dane šljiva. Jedan sa brkovi, u dobre godine, sa šajkaču, sedi, uz kafu bistri dnevne novine sa đeneralom Ratkom na prvu stranu. Reporteri istraživački stupe u razgovor, odakle je, kako se živi. Iz Dobrače, sedam kilometara, a živi se, jbg, živi se. Imaju goveda, ovce, ima i svinja. Reč po reč, istraživački se dođe do đenerala Ratka, sagovornik okrete prema sebi zadnju, sportsku stranu novina, Ko, Ratko, ne zna on o tome ništa, sad uz’o novine, priča narod, pokaza rukom, to je gore, nema od toga ništa, ko zna gde je, neko ga drži. Pređu na lakše teme, ima i kod njega u Dobrači srna, dođu sa Ramače, nije mala Ramača, sve do Rudnika, 17 kilometara dugačka, a po širini još šira.