Verni vojnik partije

Gašić je bio meta protivnika sadašnje vlasti i pre nego što je postao ministar, iz različitih razloga. Jedan od prvih bio je osporavanje njegovog formalnog obrazovanja, počev od srednje škole. U svojoj zvaničnoj biografiji ministar je napisao da je završio gimnaziju u Kruševcu, gde je i rođen 1967. godine, a da je zvanje diplomiranog ekonomiste stekao na Ekonomskom fakultetu u Nišu, gde je upisao i master. Uz priče da je svojevremeno radio u Trajalu kao keramičar (a da je Gimnaziju video samo u prva dva razreda usmerenog obrazovanja) krenula je i potraga za Gašićevim diplomama, jer ga nije bilo na spisku maturanata koji su završili kruševačku gimnaziju.

MUKE PO DIPLOMAMA I BIZNISU: Dragan Đilas je izneo sumnje kada je reč o Gašićevoj diplomi ekonomiste, da bi Gašić 2013. odgovorio tvrdnjom da je diplomirao 2003. godine (diplomu Ekonomskog fakulteta prijavio je kada je izabran za gradonačelnika Kruševca 2012. godine), ali burleska oko Gašićevih diploma još traje, uz tvrdnje njegovih protivnika da mu je mentor master rada njegova rođaka, profesorka Evica Petrović.

Od kada se aktivno odao politici, pažnju javnosti su privukle i njegove poslovne aktivnosti. Od 1989. godine bavi se privatnim preduzetništvom, sugrađani ga poznaju po nadimku Bata Santos, koji je stekao devedesetih kad se bavio trgovinom kafom, a bio je i suvlasnik „Grand kafe“. Više godina živeo je i radio u Grčkoj. Vlasnik je i direktor preduzeća Saco, u čijem sastavu su Televizija Plus i Santos proizvodnja čaja i kafe, ali je upravljačka prava preneo na Dejana Miladinovića. Pored toga, vlasnik je dve velike benzinske pumpe. Proglašen je za menadžera godine grada Kruševca 1998. godine, dobitnik je Vidovdanske nagrade grada Kruševca 2014, decembra 2012. od NALED-a je dobio specijalno priznanje za ostvarene reforme u gradskoj administraciji i doprinos unapređenju privrednog ambijenta.

Sudeći po podacima objavljenim u štampi, Gašiću poslovi ne idu sjajno u poslednje vreme, računi većine njegovih firmi su više od tri godine u blokadi. I pored toga, nedavno je na Bagdali položen kamen temeljac za Crkvu Svetog Jovana Krstitelja, čiji je ktitor porodica Gašić, koja finansira izgradnju. Na pitanje novinara odakle mu novac, s obzirom na poslovne probleme, Gašić je odgovorio: „Za razliku od drugih, ja sam ušao u politiku sa audijem Q7, a ne sa fićom. Pitanje otkud novac je zapravo za one koji u politiku ulaze sa fićom, a iz nje izlaze sa audijem.“

U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije za period od 2011. do 2014. navedeno je da su pojedini političari, otvoreno ili preko članova porodice, vlasnici mahom lokalnih glasila. Gašićev sin Vladan je vlasnik TV Zone iz Niša, a preko firme Zona plus jedan je od vlasnika sportske TV iz Kruševca. „I moja deca moraju od nečega da žive“, rekao je za „Blic“ upitan o vlasništvu njegovog sina Vladana u nekoliko televizija. Račun TV Plus je u blokadi od decembra 2011, ali ona posluje preko preduzeća ADD produkcija d.o.o. iz Kruševca, koje je u vlasništvu Irene Gašić, ministrove supruge. TV Plus se jednim delom finansira iz budžeta Kruševca. Pomenuta Televizija „Plus“ od 2009. do 2014. godine iz budžeta je dobila 14,3 miliona dinara, najviše novca za pružanje usluga gradskoj upravi Kruševca dobila je u periodu kad je Gašić bio gradonačelnik, ali on kaže da je sve rađeno po konkursu. „Televiziju imam 20 godina, a u politiku sam ušao 2008“, rekao je Gašić.

Osim biznisa, istakao se i kao sportski radnik. Vodio je ženski odbojkaški klub Kruševac Santos do Prve B lige, a četiri godine je bio uspešan direktor fudbalske škole „Napredak“. Kada je u januaru 2014. objavljeno da su se Nebojša Čović i Bratislav Gašić dogovorili da njegov sin Milan dođe na probu u Crvenu zvezdu, digla se graja u javnosti oko navodne protekcije. Vidno uzrujani Gašić sazvao je improvizovanu konferenciju za štampu ispred Marakane na kojoj je rekao da je napravio medveđu uslugu svom sinu, da nije tražio ni novac ni stanarinu, već samo probu, i da je Milan prošao sve omladinske kategorije Napretka i bio reprezentativac. Dodao je da je sve dobilo političku konotaciju, da Aleksandar Vučić o tome nije znao ništa, i da zbog svega odlazi sa sinom kući.

POLITIČKE STAZE I BOGAZE: Politička karijera Bate Gašića počela je brzo da se razvija u okviru SNS-a, čiji je jedan od osnivača u Rasinskom okrugu. U junu 2012. izabran je za gradonačelnika Kruševca, a za potpredsednika SNS-a u septembru te godine. Odrekao se plate gradonačelnika Kruševca u korist mladih bračnih parova kojima je darovao zlatne burme ako bi zaključili brak u gradskoj kući, što su sugrađani pozdravili, ali su sa jedom pričali da je više puta najavio izgradnju sportskog kompleksa sa atletskom stazom, na kome će se organizovati Balkansko prvenstvo u atletici. Stadion nije izgrađen, pa je Kruševcu Balkanski šampionat oduzet.

Pre izbora 2014. godine više puta je isticao da bi bilo bolje da Vučić bude premijer, jer je energičniji od Dačića. Ostala je zapamćena njegova izjava: „Srpski političari moraju da shvate da nisu rođeni da obavljaju baš sve funkcije u državi. A mnogi misle da bi baš oni bili najbolji ministri u svakom resoru“, ali je na glasine da bi on mogao biti Vučićev izbor za ministra odbrane rekao da kao vojnik partije ne bi odbio nijedno zaduženje, pa ni ministarsko. Kada je izabran za ministra odbrane 27. aprila 2014, što je trebalo da bude kruna njegove političke karijere, podneo je ostavku na funkciju gradonačelnika Kruševca.

Podrugljivi komentari da je na mesto ministra odbrane došao keramičar koji ističe da mu je kvalifikacija i to što je bio dobar vojnik na odsluženju vojnog roka, teško bi se mogli uzeti kao osnovna zamerka Gašićevom izboru; i Aleksandar Vučić, pravnik bez radnog iskustva, Dragan Šutanovac, mašinski inženjer bez radnog iskustva, i profesor psihologije Boris Tadić obavljali su tu dužnost po partijskoj direktivi, a iskustva sa vojskom su im bila ista kao Gašićeva.

Mnogo veći problem je to što je Gašić komotno mogao da bude izabran i za ministra policije, pravde, rada i socijalnih pitanja ili nečeg drugog, jer su presudne kvalifikacije za ta ministarska mesta bespogovorna odanost premijeru i partijskom vođi i ponizan stav, koje je i Gašić više puta demonstrirao. Na primer, kada je izjavio da će se truditi da dužnost ministra odbrane obavlja kao i njegov prethodnik Vučić, mada se od Vučićevog rukovođenja vojskom pamti samo obećanje o kupovini novih MIG-ova, koje je odavno iščezlo u moru drugih obećanja. U poniznosti, doduše, nije jedini, i Gašić i njegove stranačke i nestranačke kolege su sledili Vučića na vojnoj paradi u Beogradu prošle godine, kada su poskidali kabanice i pokisli do gole kože pred zapanjenim Vladimirom Putinom.

Rečnik koji Gašić koristi je istovetan kao kod njegovih partijskih drugova. Na svako pitanje koje im se učini nezgodno reaguje nabusito, uz obavezno pominjanje „onih prošlih“. Upitan koliko je koštala vojna parada rekao je da su „danas najžešći kritičari oni koji su vojsku vodili o trošku države na paradu Muamera Gadafija u Libiji, a tada cenu nisu spominjali“ i da, za razliku od perioda do 2012. godine, danas vojska sve pažljivo planira.

ANDREJ VUČIĆ I VOJSKA: Nabusiti stav se samo izoštrio kada su došla teža iskušenja. Na primer, nakon incidenta tokom održavanja Parade ponosa 28. septembra 2014. u Beogradu, u kome je pretučen brat premijera Srbije, Andrej Vučić, koji je tada bio u društvu brata gradonačelnika Beograda Predraga Malog i dvojice pripadnika obezbeđenja premijera, pripadnika vojne jedinice Kobre. Premijer je incident digao na nivo državnog problema, tvrdeći da su žandarmi tukli Andreja zato što je njegov brat, a javnost se ustalasala postavljajući pitanja odakle premijerovom bratu vojno obezbeđenje i ko je incident započeo.

Gašić je prvo tvrdio da su pripadnici Kobri, koji su u tom trenutku bili sa Andrejem Vučićem, obezbeđenje premijera Srbije i da su mu samo pravili društvo, pa da su sa Andrejem pošli do kuće premijerovog oca i majke, ne kao obezbeđenje, već kao pratnja, „da ne bi zbog te situacije (Parade ponosa) došlo do toga (incidenta), a došlo je do toga“; posle više od četiri meseca, u odgovoru zaštitniku građana Saši Jankoviću Gašić je tvrdio da su pripadnici vojne policije bili na zadatku „u svojstvu prethodnice neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije“, što samo po sebi ne znači ništa.

Pritom, Gašić i Ministarstvo odbrane su uporno odbijali da dostave Jankoviću tražena dokumenta o incidentu i konkretno odgovore na njegova pitanja. Ombudsman je konačno u februaru 2015. rekao da je podneo prijave i protiv žandarma i protiv pripadnika Kobri, a Gašić je izjavio da ga je sramota da komentariše ono što je Janković rekao i napisao. Ta sramota se, naravno, nije javila zbog Jankovićevih reči da je količina nekompetentnosti i netačnosti u onome što mu je Gašić slao kao odgovore na njegova pitanja takva da se „mora zaključiti samo jedno: ministar Gašić se podsmeva pravnom poretku Republike Srbije, istini i inteligenciji građana, i time najozbiljnije narušava ugled Ministarstva odbrane“.

Pomenuta sramota odnosila se na aktivnosti i pitanja samog Jankovića, koji je ekspresno proglašen sumnjivim elementom, neprijateljem države itd., u čemu je uzeo učešća i vojni časopis „Odbrana“ tekstom koji je na naslovnoj strani najavljen sa „Vojska na nišanu: Zaštitnik protiv zaštitnika“. Gašić je za „Blic“ povodom pomenutog teksta izjavio da uopšte nije video sporni naslov, da nema vremena da se bavi dokonim tviterašima (Janković je na Tviteru optužio Ministarstvo odbrane za „kukavičku taktiku“ koja je „odraz pogleda na svet koji vidi samo neprijatelje za uništiti, ratove za započeti, kičme za polomiti, umove za zatvoriti, čast za uvrediti“), i da se ne meša u pisanje novinara.

Kuća ljudskih prava i demokratije poslala je apel Skupštini Srbije za smenu ministara koji ruše vladavinu prava, gde su nabrojani Bratislav Gašić, Nebojša Stefanović, Nikola Selaković i Aleksandar Vulin; Demokratska stranka tražila je da se Gašić i direktor VBA smene zbog „srpskog Votergejta“, afere koja se odnosi na prisluškivanje opozicionih lidera, stranačkih aktivista, sindikalnih aktivista i pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija od strane VBA, na koju je ukazao ombudsman Saša Janković. Svi ti zahtevi propraćeni su podrugljivim smehom od strane Gašićeve stranačke baze, a Gašić je tvrdio da je bivši vojni ministar Dragan Šutanovac prisluškivao predsednika Republike, ministre Vlade i druge kolege iz svoje stranke, zbog čega je Šutanovac najavio tužbu.

Od „sporednih“ problema, Gašić je privukao pažnju javnosti i kada je u oktobru prošle godine naredio da se transrodni major Vojske Srbije Helena penzioniše jer joj je „ustanovljena dijagnoza koja može uzrokovati štetne posledice po ugled Vojske Srbije“. Kasnije se izvinjavao zbog administrativne greške u rešenju o penzionisanju koje je u stvari usledilo „zbog činjenica da je navršio 20 godina radnog staža i da su potrebe službe zahtevale njegov prestanak“, ali je i optuživao majora Helenu zbog njenih javnih istupa da je deo orkestrirane kampanje protiv Vojske Srbije, deo interesnih krugova čiji je cilj napad na predsednika Vlade Aleksandra Vučića, pitao da li „to što smo penzionisali osobu koja ima prijave za prostituciju spada u diskriminaciju“.

PAD HELIKOPTERA: Sve što se pre toga dešavalo za vreme Gašićevog ministrovanja palo je trenutno u senku kada se 13. marta u blizini aerodroma u Surčinu srušio vojni helikopter koji je prevozio bolesnu bebu iz Raške, odnoseći u smrt sedam osoba. Branislav Gašić je kao ministar izdao naređenje da helikopter poleti u misiju spasavanja bebe, a oko onoga što se dešavalo posle toga rasprave se ne smiruju ni mesec dana posle tragedije, kako u javnosti tako i unutar vladajućih struktura.

Sam Gašić je dao gomilu konfuznih izjava, od toga da je celu noć učestvovao u potrazi za nestalim helikopterom (Aleksandar Vučić je rekao da je Gašić bio u Kruševcu, Gašić kasnije izjavio da je ka Beogradu krenuo kada je čuo da je helikopter pao), do toga da su meteo-uslovi, po informacijama koje je imao, „u tom trenutku bili apsolutno povoljni“ (izjava za Pink 16. marta). Na pitanje da li je bio u kontaktu sa ministrom zdravlja Lončarom tokom večeri kada je pao helikopter, Gašić je na RTS-u odgovorio: „Prilikom inicijacije same priče, ministar, pošto su iz bolnice zvali i Ministarstvo zdravlja, jesmo razgovarali o tome. Kasnije smo se i čuli posle svih ovih dešavanja. Ali, znate, insinuacije nekoga… Ja sam, mislim, bio jasan malopre, jedino da se teleprontujem iz Kruševca do nekog aerodroma, niti je namera bila, niti sam…“

U intrevjuu „Blicu“, zaštitnik građana Saša Janković je nedavno rekao: „Iako uporno beži od nje i u svemu vidi ‘spregu sa bivšim režimom’, ministar odbrane snosi odgovornost za to što se u organu kojim rukovodi promoviše slepa poslušnost. Neko je na društvenim mrežama napisao da je uzrok pada helikoptera strah. Strah generala da kaže ministru ‘ne’. Ne idem tako daleko da bilo kog političara krivim za pad helikoptera, ali oni jesu odgovorni za atmosferu straha, odgovorni su što strah postoji čak i kod generala i pilota, oficira poznatih po svojoj ‘svojeglavosti’… Eventualnom krivičnom odgovornošću za tragediju bavi se pravosuđe, ali pored krivične postoje i druge vrste odgovornosti za propuste, a čak i vojne komisije su konstatovale ogroman broj propusta.“

Priču o premijerovom bratu, Kobrama i žandarmeriji vlast se trudi da potisne do zaborava (suđenje žandarmima se odlaže unedogled), a o odgovornosti Andreja i Aleksandra Vučića, Gašića i inih umorili su se da govore i najuporniji. Pre nego što je iko postavio pitanje odgovornosti (ili krivice) za tragediju sa helikopterom, da ne govorimo o bilo kakvim izveštajima, Aleksandar Vučić je izjavio da ne dâ ministre Gašića i Lončara, pa se Gašić može na svom mestu osećati bezbedno, bar za sada.

Međutim, pad helikoptera rasplamsao je sukob unutar same vojske između „Tominih“ i „Vučićevih“ ljudi. Gašić slovi kao premijerov čovek, premijer je trenutno najmoćniji čovek u zemlji, ali u toj igri su ljudi kao Gašić potrošne figure, lako zamenljive sličnim i istim, koje se mogu žrtvovati iz nekog interesa.

U svakom slučaju, Bratislav Gašić sigurno neće ostati zapamćen po tome što je bio prvi srpski ministar odbrane koji je učestvovao na samitu NATO-a, već po brojnim aferama, sada već i tragedijama, koje su obeležile njegovo ministrovanje. Moguće je da bi se sve to dešavalo i da je neko drugi bio na njegovom mestu, ali nedostatak znanja i iskustva, poslušnost prema nadređenima i bahatost prema neistomišljenicima kao jedine preporuke za vlast, sigurno povećavaju verovatnoću loših događaja.

foto: boško karanović