Vera ne sme da se nameće

U Jevanđelju po Luki stoji kako je neki pravni stručnjak onog vremena upitao Hrista: „Učitelju, ko je moj bližnji?“ Priču o dobrom Samarićaninu koja stiže kao odgovor verovatno znaju mnogi (i to ne samo među vernicima), ali je izgleda češće i zaboravljaju: Nekog čoveka, Jevrejina, koji je išao iz Jerusalima za Jerihon presreli su razbojnici koji su ga pretukli i ostavili polumrtvog na putu. Slučajno je tuda naišao sveštenik, zatim Levit, i obojica su ga samo pogledala i nastavila dalje ne obazirući se. Nešto kasnije, istim putem prošao je i Samarićanin koji je ranjenome pomogao koliko je mogao, odneo ga do obližnje gostionice i platio gostioničaru da se oko nesretnika dalje pobrine.

Jasan je odgovor na pitanje ko je od one trojice bio bližnji povređenom čoveku. Iako priča ima više tumačenja i slojeva, jedan je vrlo očigledan. Samarićani su bili narod srodan jevrejskom, ali su po judejskom učenju bili otpadnici od vere koji su izvitoperili učenje i udaljili se od saveza sa Bogom. Jevreji su ih do te mere prezirali da nisu hteli da ulaze u mesta gde su bili naseljeni Samarićani. Današnjim rečnikom, Samarićanin je za Jevrejina bio tipičan Drugi – neprijatelj, strano telo, a opet komšija, sličan, a opet drugačiji. Zvuči poznato, zar ne?

Međutim, šta hrišćanstvo poručuje: upravo je taj Samarićanin, jeretik i stranac, u stvari Bližnji.

Tokom prve u nizu međureligijskih tribina nedavno održane u Beogradu pod nazivom „Ono šta nas povezuje, ono šta nas spaja: Međureligijski dijalog kao šansa“, na ovo je između ostalog prisutne podsetio mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (SPC). Osim njega, u razgovoru su učestvovali nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar (RC) kao i reis-ul-ulema Islamske zajednice u Srbiji (IS) Sead Nasufović. Sama tribina deo je projekta „Sviđalište a ne svađalište“, čiji su organizatori Islamska zajednica Srbije i Fondacija „Konrad Adenauer“.

Prethodnih decenija, a pogotovo devedesetih godina prošlog veka, ovdašnje crkve i verske zajednice su neretko zaboravljale na osnovne postulate sopstvene vere, pa su se tako, na primer, pojedini verski velikodostojnici za vreme rata ponašali pre kao generali nego kao pastiri. I mnogi su se prioriteti, čini se, prevrnuli naglavačke. Zašto je neophodno za vernike, ali i za čitavo društvo, da religije odnosno njihovi pripadnici međusobno razgovaraju? Zašto religija ne sme da se nameće? Šta znači autentični dijalog? Koliko smo od njega daleko? Lakše je razumeti da „ja“ ne može bez „mi“, ali nešto teže da je to „mi“ grupa onih koji nam nisu slični.

AKO JE JEDAN SUDIJA…: Sead Nasufović govorio je kako ljudi plivajući u moru neznanja, a uvereni da mnogo znaju, zatrpani informacijama koje im ne daju da dođu do sebe, čak i kada se sete Boga naučeni su da ga se pogrešno sećaju i veličaju: „Mi, kao verujući, gledamo kako oni koji bi želeli da budu vernici druge odvraćaju od vere zato što bi želeli da nametnu svoj osećaj i svoje mišljenje.“ Istakao je da nema razloga da čovek čoveku bude neprijatelj, jer svi delimo istu prirodu, udišemo isti vazduh, tragamo, patimo, molimo… a najpre ne postoje razlozi da se vernici sukobljavaju i da žele da drugog nema kada svi već veruju da je konačan sud na onom svetu i da će taj sudija biti Bog.

Poruka koju ljudi šalju treba da inspiriše i da bude iznad onih koji čine zlo: „Ne tako davno, naša džamija je gorela i tad su starog muftiju Hamdiju Jusufspahića pitali novinari da li zna ko je zapalio džamiju, a on im je odgovorio: ‘Ne znam ko je palio, znam ko je gasio.’ Vidite šta znači reč produhovljenog čoveka, koja smiruje i pomaže.“

Međutim, današnje vreme Nasufović je opisao kao vreme u kojem niko nikoga ne sluša, već svi hoće sebe da istaknu u prvi plan, i dodao da tu autentična vera mora da nastupi kao zaštitnik dobra: „Da li istorija vere pamti da je ijedan od božijih poslanika odbio razgovor bilo kome? Pa sam Bog nije đavolu odbio razgovor… a mi danas odbijamo i oca i majku i sestru…“ Ali ta vera ne sme da bude prazna ljuštura, a reis-ul-ulema se setio reči jednog profesora koji je poručivao studentima: „Ako budete učili, a ne budete moralno sebe popravljali, vi ćete biti najveće zlo koje će se vratiti svom narodu. Ako budete samo pamtili teološke misli, obrede i molitve, a pritom se ne budete usavršavali i moralno postojali bolji, vi ćete biti, ponavljam, najveće zlo koje će se vratiti svom narodu i svom gradu.“

IMATI NEPRIJATELJA JE IZBOR: Mitropolit Porfirije je, govoreći o svom odlasku u Hrvatsku, kazao kako je otišao sa pretpostavkama, pa i izvesnim predrasudama: „Ali brzo sam shvatio da su predrasude moja lična stvar, kao i to da li ću ja doživeti nekoga kao stranca, neku zemlju, narod kao sebi stran, a nadalje ih možda idući tragom nepoverenja videti i kao neprijatelje, to isključivo i samo zavisi od mene… I ako je neko prema meni grub i nepravedan i vidi me kao neprijatelja, od mene zavisi da li je on meni neprijatelj… Ako u našem srcu nema mesta za takozvanog daljnjeg, onda sam potpuno siguran da nema mesta i za one koje zovemo prijateljima.“

Mitropolit je takođe naglasio da odnos sa drugim zavisi i od odnosa u porodici, društvu, u javnosti, ali kod vernika je uvek u taj odnos uključena i vertikala. Ako je vernik u dijalogu i ljubavi sa Bogom, onda je neminovna posledica toga da je i u dijalogu sa svakim čovekom. „To podrazumeva da drugoga prihvatamo kakav on jeste jer dijalog nije razmena informacija gde svi sede za stolom i ostaju pri svome. Mogu ostati pri svome u nekom stavu, ali ako u ljubavi ostaješ pri svome i ne menjaš se, onda taj dijalog nema smisla. Ja te prihvatam kakav jesi i volim te kao brata jer si ikona Božija i Bog te je postavio da se kroz tebe spašavam, kao što se i ti spašavaš kroz mene.“

Boraveći ovog septembra u Asiziju, gde su prisustvovale stotine hiljada predstavnika najrazličitijih religija iz celoga sveta, mitropolit kaže da je odatle otišao sa osećajem i mišlju: činjenica da se ti moliš Bogu i da to radiš na svoj način mene treba da raduje.

„Kada govorimo o međureligijskom dijalogu, sigurno je da vera može biti ideologija, ali to znači da veru ili crkvu stavljamo u službu nekih drugih ciljeva, stranih samom biću crkve, koji mogu biti socijalni, politički, državni, psihološki. Ako od vere pravimo ideologiju, onda je zaista i namećemo drugome a ne kažemo ‘hajde dođi i vidi kakav je moj način života, i ako sebe pronalaziš, onda je to to’. Ako mi autentično živimo svoju veru, a jevanđelje ne vidimo kao ideološku knjigu, onda ne samo da nam je dijalog sa drugim moguć, već naše postojanje nije moguće bez dijaloga, jer naše postojanje nije moguće bez ljubavi. A tamo gde je ljubav, tu je apsolutna sloboda“, naglasio je mitropolit.

DIJALOG SA SAMIM SOBOM: Nadbiskup Hočevar je već na početku kazao kako se kaže da „gde vidite zajedništvo, tamo više ne treba propovedati jer je jevanđelje realizovano i samo po sebi već propoveda“. Dodao je kako se plaši da se dijalog kod mnogih shvata kao moda, nešto što je natureno od strane zahteva novog doba, jer ako se tako prihvati, on će biti jalov.

Čovek je dijaloško biće, neprestano mora da bude u relaciji sa svim postojećim. Da bi živeo, mora udisati vazduh. „Čak ni samoga sebe ne mogu da vidim ako se ne pogledam u ogledalo, iako imam oči“, naglasio je nadbiskup kazavši da ipak niko sebe ne može upoznati ni otkriti, niti doći do sopstvenog identiteta, ako se nije najpre susreo sa drugim.

Međutim, u svom izlaganju nadbiskup se dotakao još jednog važnog mesta kada je u pitanju dijalog – dijaloga sa samim sobom, razmišljanja i sposobnosti samorefleksije: „Kada govorimo o dijalogu, danas je najdublji vapaj ljudskog društva i bića – daj bože da ponovo sami sa sobom razgovaramo… Zato je ovaj naš dijalog poziv da ne prestanemo da razmišljamo i da ne dozvolimo da javno mišljenje manipuliše nama, da u ovom svetu tolikih zvukova, glasova i informacija ipak svako od nas može da živi slobodno. Ako svako od nas vodi taj unutarnji dijalog sa samim sobom i vrši refleksiju, preispituje se, tek tada živi u slobodi. I samo tamo gde se rađaju i žive takve slobodne ličnosti, postoji čežnja za susretima sa drugim. I kao što to važi na antropološkom nivou – ne mogu upoznati sebe ako ne znam bližnjeg – isto važi i za veru, jer ne mogu svoju veru otkriti bez susreta sa ostalim vernicima, sa njihovim učenjem, doktrinom, istorijom…“

Konačno, nadbiskup Hočevar je govorio da je dijalog najpre potreban u konfliktnim vremenima, koja nužno dolaze jer živimo sa različitim iskustvima i tradicijom, kao i da su ti susreti sa drugačijim najbolji test za samog sebe, da li stvarno volimo, prihvatamo i da li izgrađujemo svoju ličnost. Na pitanje zašto on lično veruje u važnost dijaloga, praštanja i odnosa ljubavi prema drugom, nadbiskup Hočevar je objasnio da je to dar njegove majke. Dva meseca nakon što se završio Drugi svetski rat, njegova majka je bila u sedmom mesecu trudnoće sa njim. Njegovog oca su odveli i više ga nikada porodica nije videla: „Kasnije, kada sam malo odrastao, svakoga dana kada smo se molili, moja majka bi jedan Očenaš izmolila za ubicu našega oca. Ona, jednostavna žena, govorila je: ‘Mi jako patimo, ali još više pati ubica našeg oca. Mi samo patimo i moramo ljubavlju pobediti njegov zločin i greh, a on je stvarno siromah jer je uništio ljudsko biće. Kako li je tek njemu? Ako bismo još i mi mrzeli, šta bi bilo sa nama?’“