Velikom mraku treba dati malo svetlosti

Njegovi dokumentarni filmovi na projekcijama doživljavaju ovacije. Stil mu je autentičan, prepoznat i od kritičara i od publike. Dobitnik je više domaćih i stranih priznanja, a za film Enkel bio je nominovan i za Najbolji evropski dokumentarni film na festivalu u Berlinu 2018. godine. U ovom dokumentarcu protagonist je unuk komandanta nacističkog logora, koji se suočava sa teškim porodičnim nasleđem. Pored ovoga, njegovi amblematski filmovi su i Do daske (priča o čoveku koji je doživeo javnu i sudsku stigmatizaciju za pedofiliju koja to nije bila), Proces Sandžak (u kojem tematizira torturu nad sandžačkim Bošnjacima tokom jugoslovenskih ratova) i, nedavno premijerno prikazan, Mamula All Inclusive (u kojem je pratio tranzicionu transformaciju nekadašnjeg koncentracionog logora u Boki – u monumentalni hotelski kompleks). Verovatno ćemo sledeće godine imati prilike da pogledamo i njegovu dokumentarnu viziju Novosadske racije, film na kojem već dugo radi.

Ime mu je Aleksandar Reljić, dugogodišnji je novinar i nekadašnji član novosadskog benda Generacija bez budućnosti. Iako to nije dobar manir, sa sagovornikom sam na “ti” jer se baš dugo znamo i bilo bi malo glupavo da međusobno persiramo. Rođen je 1974. u Beogradu, živeo je u Kotoru, a kao klinac je doperjao u Novi Sad. Prošle sedmice je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine prikazan ciklus filmova Aleksandra Reljića, koji je pratio i razgovor sa autorom.

Za tebe kažu da se opsesivno vežeš za pojedine teme i ideje, i da si spreman da utrošiš ogromnu energiju i vreme kako bi ih filmski obradio i prezentovao. Možemo li identifikovati šta to tebe kao autora “trigeruje”, privlači, drži te pod adrenalinom sve dok iz toga ne proizađe film sa sada već poznatim, atraktivnim stilom?

Kada pogledam unazad i pokušam da analiziram koje su to teme koje su me privukle i povukle – rekao bih da su to pre svega priče koje niko neće da ispriča. Posebno me ponesu one od kojih drugi strahuju. Recimo, film o Srđanu Švelji. Primetio sam da su se ljudi plašili da o tom slučaju govore na bilo koji način, jer je proizvedena jeziva medijska i moralna panika, od koje su bezmalo svi zazirali. Kada se spomene reč “pedofilija”, ljudi ustuknu. Mnogi su mi savetovali da se držim dalje od toga jer je stvar “vrlo delikatna”. Pošto sam dobro poznavao slučaj, to me je posebno iritiralo i davalo mi energiju da istrajem i da o svemu tome nešto kažem filmskim jezikom.

Taj film govori o nepravdi kojoj su mnogi, kako kažeš, svedočili i okretali glavu. No, čini se da se zapravo svaki tvoj film na neki način bavi nepravdama. Da li je nepravda taj okidač?

Apsolutno. U Šveljinom slučaju, velikom nepravdom smatrao sam i to što su ljudi koji imaju senzibilitet da prepoznaju nepravdu i koji su čak mogli i da pomognu čoveku koji je prošao torturu i stigmatizaciju – okretali glavu. Ka filmu Proces Sandžak, koji obrađuje zločine nad Bošnjacima u Sandžaku tokom ratova devedesetih, vukla me je nepravda jer je sve to što se dešavalo zaboravljeno i namerno prikriveno. Kao da su svi hteli da se jezive priče sakriju, pa čak i međunarodna zajednica, koja nije ništa učinila da se zločini tipa “Sjeverin” i “Štrpci” valjano procesuiraju pred Haškim tribunalom. Niko nije odgovarao za to što su hiljade i hiljade ljudi prošli policijske i sudske torture, koje su u središtu mog filma.

Da, nepravda je nešto što me definitivno privlači, ona je glavni motiv svih mojih filmova. I film Odbačeni jeste priča o nepravdi. On govori o raseljenim Romima, Aškalijama i Egipćanima. Sa Kosova su proterani zbog svoje (nealbanske) etničke pripadnosti i stoga što su smatrani neprijateljima. A onda su došli ovde kod nas, gde ih opet skoro svi smatraju Albancima i, takođe, neprijateljima.

Da li se može reći da je specifičnost tvojih filmova, a možda i tajna njihovog uspeha, to što o velikim i teškim temama progovaraš iz vizure i jezikom tzv. običnog čoveka, pritom tragajući za neobičnim sagovornicima i neočekivanim uglovima?

Običan čovek me i interesuje, on je uvek u središtu mojih filmskih priča. Svojevremeno sam i u novinarstvo ušao verujući da tako mogu da se borim protiv velikih nepravdi koje su se činile malim ljudima, tu oko nas. Mislim, pre svega, na ratove na prostoru bivše Jugoslavije, koji su mi i vremenski i prostorno bili najbliži, ali me generalno interesuju svi ratovi i nepravde koje oni donose. Nikada nije onaj koji povede ratove njima ugrožen – već mali čovek. U tom pogledu su ratovi metafora i drugih kriznih situacija.

Kada je u centru filmske priče običan čovek, vi možete mnogo lakše da kod gledaoca pokrenete empatiju, a istovremeno da izbegnete patetiku. Stoga me možda najviše od svega interesuje fenomen borbe malog čoveka za pravdu, koji od nje ne odustaje čak i ako je svestan da nema šanse da pobedi.

Sa kojim dokumentaristima bi voleo da te upoređuju?

Moj dokumentarno-filmski izraz je proistekao više iz novinarstva nego iz filma. Još uvek sebe doživljavam pre svega kao novinara. Tako da su mi glavni uzori, ljudi od kojih sam najviše naučio – upravo novinari. Prekretnica u mom životu bio je rad u produkciji “Urbans”, krajem devedesetih, gde sam učio televizijski žurnalizam. Upravo insistirajući na pričama o malim ljudima, Marina Fratucan me je nesvesno uvela u filmsku avanturu koja, evo, do danas traje. Sa druge strane, uvek me je privlačio žilnikovski pristup filmu.

Bio si panker, svirao u čuvenom bendu Generacija bez budućnosti, vodio podosta dinamičan život. I onda si se odjednom obreo u novinarstvu. Jednom prilikom si rekao da te je novinarstvo na neki način spaslo: da nije bilo njega, verovatno stvari ne bi išle u nekom sasvim dobrom pravcu. Pa, šta je to u novinarstvu lekovito i toliko privlačno?

Novinarstvo mi je pomoglo da kanališem ogromnu frustraciju koju sam osećao zbog društva u kojem živim i zbog – opet tih – nepravdi kojima smo bili okruženi. Pank je bio odraz bunta, a onda sam shvatio da se taj bunt možda učinkovitije može izraziti kroz novinarstvo. U početku svega toga i nisam bio potpuno svestan svega toga, ali mi se sada čini da je to bilo – to. Novinarstvo me je izlečilo, pre toga sam samo udarao glavom u mrtav ugao.

Da li se možda tajna uspeha tvojih filmova krije i u tome što si u njima na neki način spojio pank, pankerska iskustva, umetnost bunta i profesionalno novinarstvo?

Voleo bih da je to tako. Voleo bih da moj lični pečat u filmovima jeste kombinacija panka i novinarstva. Ali, moram da kažem, ja još uvek učim i filmski jezik me sve više i više zanima. I sve sam više posvećen njemu. Nadam se da će u narednim filmovima to gledaoci moći da primete.

Bilo bi u najmanju ruku nepristojno ne pomenuti i fantastične ljude sa kojima dugo sarađujem, koji takođe daju i ličnu i profesionalnu, možda i pankersku notu filmovima. Mihajlo Obrenov komponuje muziku za njih, tu je dugogodišnja saradnja sa Goranom Velemirom i Zlatkom Zlatkovićem, odnedavno je sa nama Ivana Pejak, sjajna montažerka, i drugi takođe važni ljudi. Oni su u potpunosti uključeni u ono što radimo, ideje se razmenjuju, neki od njih su bukvalno svojim idejama i zapažanjima uspevali da preokrenu tok filma.

Kako stvar stoji sa finansijama, kako pronalaziš novac za svoje projekte?

Naravno da određene teme imaju problem sa finansiranjem. Možda je, međutim, to i moja predrasuda, možda bih sa svakim projektom trebalo da zakucam na vrata Filmskog centra Srbije. Jer, moram da kažem da je ova institucija ozbiljan partner mojih filmova, da je otvorena i da moji projekti prolaze na njenim konkursima i čak su odlično ocenjeni. Od početka do danas, jedan od naših najvećih partnera jeste – Al Džazira Balkans. Ova televizija, pogotovo kada je reč o produkciji dokumentarnih filmova, ima ulogu koju bi trebalo da imaju javni medijski servisi, a nažalost nemaju ih, u celom regionu manje ili više. Da je sreće, javni medijski servisi bili bi koproducenti velikog broja kvalitetnih dokumentarnih filmova koji nastaju na ovim prostorima. I ovako dobra ponuda bila bi još bolja.

Na čemu trenutno radiš, čemu da se radujemo?

Trenutno radim na filmu o Novosadskoj raciji, koji će se zvati Novosadsko sećanje. Radim više od dve godine na njemu. Paralelno snimam i kratki film Maratonac. Postoje još dva projekta o kojima za sada ne bih govorio jer još nisu uobličeni.

Dobio si mnoge nagrade, pljušte pohvale sa svih strana. Hoćeš li da izdvojiš nešto?

Nedavno sam bio gost u privatnoj školi “Tvrđava”, koja se nalazi u Podgrađu i vodi je moja drugarica iz vrtića. Dugo smo se dogovarali da dođem kod njih u goste, da đacima prikažemo film Enkel i o filmu razgovaramo sa njima. Ta deca su prethodno gledala film Hitlerova deca izraelskog reditelja Hanoha Zevija, koji se bavi sličnom temom i ima istog protagonistu. Klinci su mi posle projekcije rekli nešto neverovatno – da je moj film mnogo bolji od Zevijevog jer u sebi ima i pozitivnu notu. U celom mraku najvećeg zločina u istoriji čovečanstva, industrijskog uništavanja ljudskih života, oni su pronašli i tračak svetlosti. Enkel im se dopao jer je katarzičan i jer daje nadu. To je jedan od najvećih komplimenata koje sam ikada dobio. Ne zbog usporedbe sa Zevijevim filmom, naravno, već zbog te nade. Oni su zapravo procenili moj rad bolje nego neki drugi uključujući mene samog. Posle razgovora sa njima shvatio sam da sam se u svakom filmu trudio da u mraku ponudim i malo svetlosti.