Veliko farbanje

Nije lako raditi za praznik, ali ponekad se isplati. Makedonski carinici i policajci na graničnom prelazu Blace prema Kosovu dobili su 7. januara lep božićni poklon: u kamionu skopskih registarskih oznaka kojim je upravljao Alija Azirović pronašli su gotovo pola tone čistog kokaina skrivenog u kantama sa farbom, najveću količinu ove droge ikad zaplenjenu na prostoru bivše Jugoslavije. I ne samo to: makedonska vlada je celu smenu častila sa 5000 evra po čoveku, što i nije tako mnogo ako se zna da je ulična vrednost zaplenjenog tovara oko pedeset miliona dolara. Nerećni Azirović, kome je odmah određen pritvor, navodno je trebalo da primi hiljadu i sto evra za prevoz dragocenog tereta od crnogorske luke Bar do industrijske zone Sindos kod Soluna. Šoferska je tuga pregolema: ako se dokaže da je znao šta vozi, mogao bi da zaglavi do petnaest godina robije. U ekstradicionom pritvoru u Beogradu nalazi se i Stanislava Čočorovski-Poletan, vlasnica preduzeća koje je naručilo farbu, na osnovu poternice makedonskih vlasti. Ukoliko se ona odluči da ispriča sve što zna, narko-mafija na Balkanu pretrpeće težak udarac.

Krenimo od početka: kokain je prema našim krajevima krenuo 17. novembra prošle godine hrvatskim brodom „Lošinj“ iz venecuelanske luke La Gvajara. U kontejneru su bile 882 kante sa polikolorom, zapremine po osamnaest litara, ali je u četrdesetak kanti bio kokain: ukupno 486 kilograma i sedamsto grama. U tovarnom listu je pisalo da je izvoznik venecuelanska firma Kromas, za koju se naknadno ispostavilo da ne postoji, dok je kao primalac bila navedena takođe nepostojeća firma Searose Company LTD iz Soluna. Preplovivši Atlantik, „Lošinj“ je glatko prošao kroz prvu kontrolu u španskoj luci Algersiras, a zatim i drugu, u luci Đoja Tauru u južnoj Italiji. Konačno, pristao je u Baru, gde je kontejner natovaren na Azirovićev kamion. Crnogorski carinici, kako oni u luci Bar tako i oni na graničnom prelazu Kula sa Kosovom, nisu primetili ništa sumnjivo, ali su ga UNMIK-ovi policajci zadržali kod Peći. Otpečatili su kontejner, izbušili nekoliko kanti, ali nisu našli ništa osim farbe. Tek nakon prelaska u Makedoniju, carinici su skenerom pregledali kontejner i pronašli drogu. Utvrđeno je da je Azirovića angažovala pomenuta Stanislava Čočorovski-Poletan, vlasnica preduzeća Makfut registrovanog u Beogradu, pa su joj makedonske vlasti u odsustvu dosudile trideset dana pritvora i u utorak 9. januara raspisale međunarodnu poternicu. Ljupčo Todorovski, direktor javne bezbednosti u MUP-u Makedonije, javno je prozvao Čočorovsku kao glavnu organizatorku kokainskog transporta. „Ona je 28. decembra 2006. godine za 1100 evra iznajmila vozača kamiona Aliju Azirovića iz Skoplja da prenese kante sa polikolorom od pristaništa u Baru do Soluna“, rekao je Todorovski novinarima i dodao da makedonska policija „ima saznanja da je Azirović 20 godina sarađivao sa Stanislavom“ i da se ona nalazi u Beogradu.

INTERVJU SA POTERNICE: Srpske vlasti bile su, po svemu sudeći, zatečene razvojem događaja, pa je direktor policije Milorad Veljović 11. januara izjavio da njegova služba odlično sarađuje sa makedonskim kolegama i da „obavljaju sve provere“, ali o samoj Čočorovskoj nije imao ništa da kaže. Istog dana, međutim, neimenovani policijski izvor rekao je agenciji Beta da će oni „vlasnicu firme tražiti ovde“, ali da još nisu dobili međunarodnu poternicu koju je makedonska policija raspisala za njom. „Kad je dobijemo, reagovaćemo“, izjavio je on. Brže od policije reagovali su novinari, tako da je „Politika“ još prethodnog dana uzela izjavu Stanislave Čočorovske a već u petak 12. januara objavila je i obiman intervju. Tek u subotu, nakon što joj je kroz stan prošla vojska novinara, po Stanislavu Čočorovsku je došla i policija, pa joj je nakon dvosatnog razgovora sa istražnim sudijom određen pritvor.

Ispostavilo se da je reč o zanimljivoj osobi, odranije poznatoj pravosudnim organima i široj javnosti, kako u Srbiji tako i u Makedoniji. Ova korpulentna tridesetsedmogodišnja plavuša bila je, naime, dugogodišnja prijateljica i poslovna saradnica pokojnog Željka Ražnatovića Arkana i supruge mu Cece. Zajedno sa mužem Rankom Poletanom, Arkanovim telohraniteljem, dugo je vodila Arkanovu benzinsku pumpu u Erdutu i, kako je sama rekla, trgovala cigaretama i drugom luksuznom robom „u tranzitu“, naročito u vreme sankcija. Nakon što su se Tigrovi povukli iz Slavonije, Čočorovska je za račun bračnog para Ražnatović vodila fudbalski klub „Obilić“ gde su je se, kako se priča, bojali više nego Cece i Arkana. Nakon što se Ceca 2003. godine našla pod istragom zbog nelegalne prodaje igrača, Čočorovska je označena kao glavni operativac u tom poslu i kao vlasnica nekih deviznih računa u Mađarskoj; Ceca je oslobođena krivice, ali istraga protiv Čočorovske iz nekog razloga nikada nije pokrenuta.

Njeno ime poznato je i u Makedoniji, gde su je u štampi više puta optuživali zbog šverca, navodno u saradnji sa Slobodanom Blagoevskim, bivšim šefom makedonske tajne policije, ali i za račun srpskih tajnih službi. Čočorovska je to demantovala, mada nije krila da se druži sa Blagoevskim (oboje potiču iz čuvenog sela Vevčani), a u jednom intervjuu iz 2000. zapretila je da će obelodaniti neke video-trake na kojima se neki poznati Makedonci druže sa Markom Miloševićem u požarevačkoj „Madoni“. Čočorovska se pominje i u knjizi Miloša Vasića Atentat na Zorana, zbog čega je našeg kolegu tužila sudu i dobila na prvostepenom procesu. Predmet je trenutno na razmatranju u Okružnom sudu.

Što se kokaina tiče, Čočorovska je za nekoliko beogradskih novina izjavila da je nevina i da je žrtva zavere makedonskih vlasti koje su joj aferu podmetnule „zato što joj je porodica prosrpski orijentisana“. Farbu iz Venecuele je, kako je rekla, dobila od grčkog prijatelja Janisa (prezime nije navela), koji joj je odranije dugovao neke pare, a on joj je našao i kupca u Grčkoj. Zanimljivo je da je tovar zaplenjen u Blacu bio treći kontejner sa farbom koji joj je Janis poslao iz Venecuele: prva dva su stigla u Beograd, a šta je posle s njima bilo, ne zna se.

SUVIŠE SLUČAJNOSTI: Advokat Čočorovske Svetozar Pavlović je u prvi mah tvrdio da njegova klijentkinja ne može biti izručena Makedoniji jer pored makedonskog ima i srpsko državljanstvo, ali se naknadno ispostavilo da ga ipak nema. Sada tvrdi da ga ima po automatizmu, jer više od pet godina ima prebivalište u Srbiji, ali je to prilično klimav osnov za sprečavanje izručenja.

Dok se čeka na konačnu odluku o ekstradiciji i eventualan početak sudskog procesa u kome će se možda još ponešto zanimljivo čuti, nije zgoreg analizirati dosad poznate činjenice. Kokain u Venecueli (prema podacima Ujedinjenih nacija) košta oko 1500 dolara kada se kupuje na kilo; to znači da je, ne računajući troškove transporta, neko izgubio bar 750.000 dolara uloženog novca i bar dvadeset puta toliko očekivanog profita (dobar deo ulične vrednosti navedene na početku teksta sliva se u džepove raznih posrednika i sitnijih dilera). Zanimljivo je da je ovo treća velika pošiljka kokaina namenjenog evropskom tržištu uzapćena u kratkom vremenskom roku: istog pravoslavnog Božića kada je Azirović „pao“ u Blacu, španska policija je u svojim teritorijalnim vodama zaplenila brod sa 1,8 tona kolumbijskog kokaina, dok je švedska carina u Geteborgu samo nekoliko dana ranije otkrila tonu iste droge u kontejneru. Ovako velike zaplene retko se dešavaju na Starom kontinentu, pa neće biti da je reč o čistoj slučajnosti. Zna se da američka Agencija za suzbijanje droge (DEA) već godinama veoma aktivno radi na presecanju kokainskih kanala i usko sarađuje sa nacionalnim policijama širom sveta. Pomenute tri zaplene presekle su sva tri glavna pomorska kraka kojim južnoamerički heroin dospeva u Evropu: španski (preko Maroka), severni (preko Baltika) i balkanski. Ovaj poslednji nas, naravno, najviše zanima.

Balkan – naročito Albanija, Kosovo, Makedonija i Crna Gora – postao je ulazna tačka za kokain relativno nedavno, otkad su u većini zapadnoevropskih atlantskih luka uvedene savremene mašine za kontrolu kontejnera. Takvu opremu jadranske luke uglavnom nemaju, a Kosovo i Makedonija su zbog svog geografskog položaja i uglavnom neefikasne policije idealne raskrsnice za rasturanje velikih tovara na manje komade i dalju distribuciju kokaina za zapadnoevropsko, ali i rusko tržište. Veoma je verovatno da je kontejner sa farbom bio praćen još od polazne luke, a zašto je uzapćen baš u Blacu stvar je operativne procene: verovatno je neko zaključio da postoji opasnost da se dragoceni tovar na putu kroz Makedoniju nekako izgubi. Makedonske vlasti su do sada dale tri verzije kako su otkrile drogu: carinici tvrde da su im kolege iz UNMIK-a dojavile da im je kamion sumnjiv; policija tvrdi da je imala infiltriranog čoveka u krijumčarskom lancu, ali i da je sve rađeno u koordinaciji sa DEA; pominju se i neki presretnuti telefonski razgovori između Skoplja i Venecuele. Ove se verzije, uostalom, ne isključuju, ali jedno je sigurno: neko je debelo na gubitku a nekom će, kao što kaže advokat Čočorovske, Pavlović – zbog toga verovatno odleteti glava.

Uz sve prijateljske i poslovne veze Stanislave Čočorovske teško je pretpostaviti da je ona sama organizovala transport ovolike količine kokaina direktno sa izvora: izvesno je da iza nje stoje neki malo jači igrači. Ni pokojni Arkan, a ni pokojni Dušan Spasojević (koji je takođe petljao sa kokainom) nisu radili samo za sebe. U Beogradu trenutno žive bar trojica regionalnih dilera kokaina sa direktnim vezama sa južnoameričkim kartelima i dugom istorijom saradnje sa ovdašnjim tajnim službama: imena im nećemo objavljivati iz razloga utuživosti, ali dvojica se trenutno brane sa slobode zbog dva odvojena ubistva (sa velikim izgledima da budu oslobođeni) dok je treći, tražen u vreme Sablje zbog trgovine drogom na veliko, neobjašnjivo skinut sa poternice nedugo posle ukidanja vanrednog stanja. Država se tako našla u delikatnoj situaciji: ako odbije da izruči Čočorovsku, navući će na sebe gnev Amerikanaca i sumnju da je upletena u šverc; a ako je izruči, i Čočorovska odluči da propeva, neki moćni ljudi sa debelim vezama mogli bi se naći na tapetu. Ovim bi se mogla objasniti neobična sporost koju je policija ispoljila u hapšenju Čočorovske, kao i neprikrivena blagonaklonost nekih policijski bliskih medija prema vlasnici Makfuta. I Čočorovska je izvesno svesna krhkosti svoje pozicije, ali izgleda da veruje da ima čime da se cenjka: njen poslednji objavljeni intervju, za „Reviju 92“, završava se rečima: „Kad dođe vreme, progovoriću.“ Neobična izjava za osobu koja tvrdi da je potpuno nedužna.