PRODAJA DRŽAVNIH OBVEZNICA U POSLEDNJEM TRENUTKU: Mirko Cvetković / fotografije: tanjug
Godina za nama, 2011, protekla je u znaku svetskih finansijskih stresova i strahova, koje su pratile domaća stagnacija i konfuzija, što je krunisano odlaganjem evropske odluke o odobravanju Srbiji statusa kandidata za ulazak u EU (9. decembar). Godine u takvom sivom tonu će se malo koji naš privrednik rado sećati, a građani bi je najradije zaboravili. Dovoljno je samo reći da je u proseku više od 100 ljudi dnevno gubilo posao. Na domaće stresove nadovezale su se još sumornije svetske prognoze, da celoj Evropi sledi "decenija bez razvoja"
Katastrofične igre počele su sa američkim natezanjem oko obnavljanja i povećanja limita državnog zaduživanja, koje je razrešeno samo 24 sata uoči očekivanog „tehničkog bankrota“ SAD, famoznog 2. avgusta. Tada je, u poslednji čas, postignut politički kompromis demokrata i republikanaca da se Vladi SAD podigne plafon zaduženja za 2400 milijardi dolara, uz njenu obavezu da u narednim mesecima donese plan budžetskih ušteda za 2700 milijardi dolara u narednih deset godina, kako ne bi bili povećani porezi bogatijim slojevima. Tako se navodno veselo, kao „istorijski dogovor“, kako se izrazio sam predsednik Barak Obama, završilo kockanje sa finansijskom stabilnošću čitavog sveta, jer čak 4125 milijardi dolara, od trenutno ukupnog javnog duga SAD, od oko 14.000 milijardi dolara, Amerika uzajmljuje iz sveta – a sukob oko zakona o povećanju tog duga mogao je oboriti rejting najveće ekonomske sile na planeti, povećati kamate, oslabiti dolar, povećati cene nafte i gurnuti ceo svet u novi ciklus recesije.
Nastavilo se, takođe neveselo, u Evropi. U centru pažnje je bila Grčka kriza, ali je evropska briga eksplodirala tek kada je nelikvidnost zapretila Italiji, u kojoj je kriza bila na vrhuncu u vreme jesenje napetosti oko rebalansa državnog budžeta. Tome su pridružena već poznata strahovanja oko finansijske budućnosti Španije, Portugala i Irske. Već je mnogo puta naglašeno da su njihovi problemi prilično različiti, ali da je po pravilu reč o državama sa visokim odnosom javnog duga i BDP-a. Grčki javni dugovi su 143 odsto njenog BDP-a, italijanski 119 odsto, irski 96 odsto, portugalski 93 odsto – ali španski tek 50 odsto. Pa ipak, Španija se, posle Grčke, smatra najugroženijom, zbog privredne stagnacije, niskog tempa oporavka ekonomije (ispod jedan odsto rasta BDP-a) i visoke i rastuće nezaposlenosti (21 odsto). A to liči i na situaciji u Srbiji.
U tom svetskom i domaćem kontekstu izložićemo hipotezu o pet ključnih privrednih događaja u Srbiji 2011. godine.
1. Ekspanzija javnog duga
Pokušavajući da srpsku privredu i stanovništvo zaštiti od pada svetske konjunkture, Vlada Srbije je tokom 2011. godine povećala javni dug države za 2,5 milijardi evra, a prvi put posle mnogo, mnogo vremena prodala je i svoje obveznice na međunarodnom tržištu.
Preciznije rečeno, javni dug Srbije je sa 12,2 milijarde, 1. januara protekle godine, do kraja novembra povećan na 14,74 milijarde evra. Problem je što se tako došlo na korak, a možda i dalje, do zakonom pripisanog limita učešća javnog duga u domaćem BDP-u od 45 odsto. Još veći je problem što dostignuti nivo zaduženja već podrazumeva godišnje otplate koje iznose preko 10 odsto BDP-a Srbije. Dakle, na „kreditne rate“ već odlazi više nego duplo više novca od visine budžetskog deficita koji nam je od MMF-a odobren iduće godine (4,25 odsto).
Ključni trenutak u ovoj ekspanziji državnog zaduživanja se, izgleda, dogodio 21. septembra, kada je Vlada Srbije, uz pomoć konsultanata JP Morgana i Dojče banke, tiho i munjevito realizovala dugo pripremani veliki posao prodaje srpskih evro-obveznica za milijardu dolara. Premijer i ministar finansija Mirko Cvetković je tim povodom istakao da je tražnja za našim papirima bila „duplo veća od ponude“, odnosno od dogovorene emisije, te da je tako država dobila „dugoročne izvore finansiranja likvidnosti budžeta“ (Beta).
Čini se da je Srbija s ovom prodajom svojih vrednosnih papira umakla, u poslednji čas, plimi erozije tržišta državnih obveznica u Evropi, koja je nastupila već početkom oktobra. To bi trebalo da znači da bi ugovorena kamata za naše evro-obveznice (sa rokom otplate od deset godina) od 7,25 odsto godišnje bila i daleko viša da se s ovim poslom zakasnilo samo nekoliko dana.
Nešto ranije, u finansijskim krugovima prognoziralo se da Srbija može očekivati kamatu između 6 i 8 odsto, s obzirom da su Crna Gora i Albanija svoje papire prodavale sa prinosom od 7,5 odsto. Mi smo prošli bolje, pa se može oceniti da je Vlada Srbije ovim potezom ostvarila možda i najznačajniji posao tokom protekle godine, mada mnogi smatraju da se nikakvo zaduživanje u jednoj već prilično zaduženoj zemlji ne može okvalifikovati kao uspeh.
Ipak, kada se pogleda učešće javnog duga Srbije u očekivanom BDP-u ove godine – stiče se utisak da je ona i dalje umereno zadužena država, jer svetski je prosek državne zaduženosti veći od 100 odsto BDP-a. Glavni problem Srbije ostaje veoma nisko učešće izvoza u njenom BDP-u (27 odsto), pa je njen javni dug skoro dvostruko veći od prošlogodišnjeg izvoza, nešto manjeg od 7,5 milijardi evra, što izaziva brigu o perspektivi servisiranja javnog duga Srbije u budućnosti, jer 80 odsto tog duga je u devizama.
2. Delez platio Maksi
Početkom marta 2011. godine finalizovan je i jedan od najvećih kupoprodajnih ugovora u ekonomskoj istoriji Srbije. Belgijska kompanija Delez kupila je domaći trgovinski lanac Delta Maksi – za ukupnu sumu od 932,5 miliona evra. Prema rečima predsednika i generalnog direktora Deleza, Olivija Bekersa, unutar ove sume je 300 miliona evra duga dobavljačima srpske kompanije.
Vlasnik i prvi čovek Delta Maksija, Miroslav Mišković, na konferenciji za novinare nakon zaključenja prodaje u Beogradu, 3. marta, izjavio je da je i to jedan veliki korak Srbije ka Evropskoj uniji i da će najveći deo prodajne cene uložiti u domaći agrar. Pritom je dodao da dobavljači Delta Maksija ovim poslom dobijaju veće tržište, jer Delez ima značajne trgovačke kapacitete u Rumuniji, Grčkoj i Belgiji.
Kao što to obično biva u Srbiji, realizaciju ovog posla je jedno vreme činilo neizvesnom otezanje Vladinih komisija za zaštitu konkurencije i za hartije od vrednosti da izdaju tražena mišljenja – ali su sve formalnosti uredno završene do početka avgusta. Zvanična statistika sada ovaj Miškovićev posao knjiži kao realizovano strano ulaganje, što je Srbiju statistički izguralo u vrh zemalja regiona po prilivu stranog kapitala i tokom 2011. godine.
3. Naš Nektar kupio slovenački Fruktal
Srbija se usred leta protekle godine podičila još jednim uspehom našeg privatnog biznisa. Naime, 25. jula u Sloveniji je srpska kompanija za proizvodnju i distribuciju voćnih pića Nektar iz Bačke Palanke zaključila ugovor sa Pivovarom Laško (odnosno njenom firmom Union) o kupovini poznatog slovenačkog proizvođača sokova Fruktala iz Ajdovščine za 50 miliona evra. To je jedna od najvećih srpskih investicija u inostranstvu, a najveća u Sloveniju.
Kako je naglasio Bojan Radun, izvršni direktor Nektara, spajanjem sa Fruktalom stvorena je firma koja je „u regionu apsolutni rekorder u proizvodnji negaziranih i bezalkoholnih pića“, koja spada u 20 najvećih evropskih proizvođača, sa ukupno 1300 zaposlenih i sa godišnjom prodajom vrednom oko 150 miliona evra.
Ovaj posao je u srpskoj javnosti dobio gotovo simbolički značaj ne samo zbog toga što je jedna naša kompanija prodrla u Sloveniju, nego što je ovaj posao znatnim delom kreditirala i Evropska banka za obnovu i razvoj. Uostalom, od Fruktala je svojevremeno učila čitava privredna branša SFRJ šta je to biznis sa bezalkoholnim pićima i vodom – i da se na tom poslu može dobro zaraditi.
4. Kupovina 100 odsto Telekoma Srbija
I nezavršena priča o prodaji Telekoma Srbija, započeta još 2010. godine, zaslužuje da uđe u krupne događaje 2011. – ne samo zbog proletošnjeg neuspelog tendera nego i zbog odluke s početka ovog decembra, da se od grčke kompanije OTE otkupi njenih 20 odsto akcija za 380 miliona evra – što je verovatno odlučujući korak ka novom tenderu za prodaju.
Naime, u proleće protekle godine velike nade su polagane u pare koje bi se mogle dobiti od privatizacije Telekoma Srbija, pa je Vlada Srbije kao minimalnu odredila cenu od 1,5 milijardi evra za većinski paket akcija u ovoj vrlo profitnoj kompaniji. Nažalost, kada je otvorena tenderska dokumentacija, ispostavilo se da ni jedina zainteresovana kompanija, Telekom Austrija, nije dobacila do te cene, pa je krajem marta objavljeno da posao nije uspeo. Čini se da je glavni kamen spoticanja bilo to što je Dojče Telekom, vlasnik grčke kompanije OTE, koji je u vlasništvu Telekoma Srbija držao 20 odsto akcija, postavljao posebne uslove. Sada, kada je uglavljen posao o otkupu OTE-a, verovatno je to učinjeno „za poznatog kupca“ cele kompanije. No, ne bi trebalo opet unapred deliti celu cenu i množiti ono što će biti „plaćeno“ Dojče Telekomu sa pet (samo teorijski bi nova „minimalna cena“ Telekoma Srbija mogla biti – pet puta 380 miliona, dakle 1,9 milijardi evra).
5. Mostovi
Ono što je od ekonomskih dobiti za građane Srbije najvidljivije, a možda i najkorisnije – to je da su izgrađena dva važna mosta – jedan preko Dunava, kod Beške, paralelan mostu na autoputu na Koridoru 10, a drugi preko Save u Beogradu, a ugovorena je i započeta izgradnja još jednog mosta preko Dunava u Zemunu. Po novinama se mnogo diskutuje o „netransparentnosti“ cena ovih velikih građevinskih poduhvata, što je dakako legitimno. No, čak i ako su ti mostovi „preplaćeni“, oni će mnogo vredeti, jer mnoge druge „preplaćene stvari“ već je odnela prašina zaborava, a i njihovi dugovi i repovi su ostali.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
