Velike dileme malih akcionara

Početkom septembra Beogradska berza otkazala je aukcije akcija Apatinske pivare zakazane za taj mesec zbog „objavljenih informacija koje znatno mogu da utiču na cenu“. Menadžment Pivare je, naime, uz saglasnost skupštine akcionara, sklopio ugovor o dokapitalizaciji i strateškom partnerstvu sa belgijskom firmom Interbru. Ta firma je jedan od najvećih proizvođača piva u svetu, sa ukupnim obrtom od skoro sedam milijardi evra i već je vlasnik desetak odsto akcija proizvođača Jelen piva, kupljenih krajem aprila prošle godine uz čudnu oscilaciju cena u zavisnosti od toga ko je bio prodavac: država ili mali akcionari. Tom kupovinom Interbru je postao najveći pojedinačni akcionar Apatinske pivare.

Samom dokapitalizacijom od približno 65 miliona evra, tako je dogovoreno, belgijski partner će postati većinski vlasnik Pivare i kao takav će u narednih šest meseci otkupiti svaku ponuđenu akciju malih akcionara po fiksnoj ceni od 167,64 evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti. Ponuda za otkup akcija po ceni skoro četvorostruko većoj od nominalne, a neizračunljivo većoj nego što je za njih tokom privatizacije plaćeno, primljena je u zavisnosti od toga koliko ko akcija ima: nekima je otvorila nove perspektive, ostvarenje sna o promeni socijalnog statusa, porasli su apetiti, ali i sumnje u regularnost upisa akcija, strahovi od velikog novca, međusobno nepoverenje, kajanje zbog ovog ili onog ranijeg postupka… Zbog opšte napetosti ili zbog nečeg drugog retko ko je hteo da za novine bilo šta kaže, a ako i pristane na razgovor, sem jednog časnog izuzetka, anonimnost je bila prvi uslov.

PARE S NEBA: Apatinska pivara danas ukupno vredi, takva je procena, 262 miliona evra i ima oko sedam hiljada akcionara. Po tome, prosečni akcionar poseduje akcije u vrednosti od blizu četrdeset hiljada evra. Najveći, sa dva promila akcija, težak je bar 524, a najmanji tek koju hiljadu evra. U samom Apatinu živi preko 1200 akcionara sa podosta „kapitalaca“ i znatnim brojem porodica akcionara. Kad bi svi akcije prodali, kao što neće, i kad bi svi bili prosečni, kao što nisu, u Apatin bi se odjednom slilo najmanje 50 miliona evra.

Privatizacija Pivare počela je 1991. godine po tadašnjem zakonu o društvenom kapitalu, popularno nazvanom „Antinim zakonom“, po kome zaposleni u preduzeću koje se privatizuje, potom i svi građani, imaju pravo da otkupe deonice. Vrednost deonica koju je pojedinac mogao da otkupi bila je ograničena radnim stažom upisanim u radnu knjižicu. Tranzicija vlasništva nad Pivarom zaokružena je 1998. godine, kada je definisana nominalna vrednost akcije na magičnih 100 tadašnjih nemačkih maraka, koje su akcionari otplaćivali u dinarima po zvaničnom kursu, višestruko nižim od realnog. U međuvremenu su obavljene još dve dokapitalizacije. Ostvarena dobit u prethodne dve godine, odnosno „neraspoređena dobit“, kako glasi stavka u završnom računu preduzeća, u dva navrata podeljena je, pored dividendi, kroz novu emisiju akcija. Te akcije nisu linearno podeljene akcionarima, već su trenutno zaposleni imali prednost i to je dodatno uzburkalo duhove u maloj varoši.

KO SUZA: Sa stanovišta menadžmenta Pivare, privatizacija je sprovedena u okviru propisa i sa maksimalnim trudom da niko ne bude oštećen. „Celokupan proces privatizacije i dokapitalizacije sproveden je u skladu sa zakonima koji su važili ranije ili važe sada i za sve što je urađeno postoje odluke Upravnog odbora i, gde je bilo potrebno, Skupštine akcionara“, izjavio je sagovornik „Vremena“, obrazlažući insistiranje na anonimnosti ugovornom obavezom prema strateškom partneru po kojoj, sem zvaničnih saopštenja, nikakvih kontakata sa medijima ne sme biti dok strateški partner ne obezbedi polovinu sredstava potrebnih za otkup preostalih deonica i dok otkup ne počne. „Akcije su prvo bile ponuđene zaposlenima i penzionerima Pivare, posle toga svim građanima Srbije, tako da naših akcionara ima u Apatinu, Somboru, Rumi, Novom Sadu, Šapcu, Valjevu, Beogradu… „Dokapitalizacija je, veli, takođe bila čista ko suza: „Odluka da se dobit pretvori u akcije je bila mudra i uticala je na berzansku vrednost preduzeća i, samim tim, na cenu deonica, što se sada i vidi“. Što se tiče raspodele akcija iz dokapitalizacije, logično je – nastavlja – da oni koji su dobit ostvarili imaju prednost u raspodeli.

O strateškom partneru ima samo reči hvale: to je jedna od dve najjače evropske kompanije koje se bave pivom, u svetu je među prvima, prisutna je u više od dvadeset zemalja… Ističe veliku zaslugu menadžmenta za postizanje ovako dobre cene akcija i svih ostalih, po radnike povoljnih, ugovornih klauzula. Po ugovoru, naime, pored dokapitalizacije i otkupa svih na prodaju ponuđenih deonica malih akcionara, strateški partner se obavezao da će u sledećih sedam godina, u obostrano usaglašen investicioni program, plasirati 66 miliona evra, u marketing program još 34 miliona i to u narednih pet godina, da će zadržati sve stalno zaposlene u navedenom periodu, da će zadržati sadašnji nivo plata, bonusa i svih davanja uz obavezu korekcije u skladu sa porastom troškova života i rezultata poslovanja, da će poštovati postojeći pojedinačni kolektivni ugovor i da ga neće jednostrano menjati, te da će obezbediti sredstva za stambenu izgradnju, profesionalnu obuku zaposlenih, socijalni fond za pomoć i uslove za rad sindikata.

SEZONCI I PENZIONERI: Kolike su sadašnje plate na koje se budući poslodavac obavezao, sagovornik nije hteo da kaže uz objašnjenje da su takvi podaci službena tajna, ali uz konstataciju da „sigurno nisu onolike kako po raznim novinama ovih dana piše“. Kako prosečna plata ipak nije tajna jer je u nju, tajnu, upućeno bar hiljadu ljudi, a i nije podatak za skrivanje već za hvaljenje, odgovor nije trebalo dugo tražiti: administrativni službenik sa 20 godina radnog staža prima oko 30.000 dinara, KV rukovalac mašina u smenskom radu i sa prekovremenim i nedeljnim šihtama oko 45.000 dinara.

Pivara trenutno ima oko hiljadu zaposlenih, od toga njih 660 na neodređeno vreme. Ostali zaposleni su takozvani sezonci. Njihov ugovor o zasnivanju radnog odnosa obnavlja se svakih devet meseci i sudbina im je neizvesna, jer „produktivnost u Pivari je na visokom nivou, ali prostora za racionalizaciju svakako ima“. Za utehu, sezonci su, baš kao i stalno zaposleni, imali prednost u dokapitalizacijama.

„Ceo radni vek sam provela u pivari, a imam manje akcija od nekoga ko se tek nedavno zaposlio“, uvređeno je rekla za „Vreme“ penzionisana službenica insistirajući da joj se ime ne pominje jer „Apatin je malo mesto, svi se znaju“ i ne bi da se bilo kome zamera. „Ovako je, ipak, bolje“, dodaje jetko. „Bar ne moram da razmišljan kako ću novac potrošiti.“

Koliko ko akcija ima i šta će sa njima učiniti svakodnevna je apatinska tema, ali i nedokučiva tajna. Uvređena penzionerka je poverila da zna bračni par koji ima akcija za skoro milion evra. „Ima takvih još mnogo, već zidaju sebi grobnice i merkaju stanove u Beogradu“, završila je.

BERZANSKE IGRE: Prva trgovina akcijama Apatinske pivare zbila se prošle godine u aprilu i neslavno je prošla: deonice koje je na prodaju ponudila grupa akcionara, iako skromne početne cene, na licitaciji je dosegla astronomske visine. Uz obrazloženje da će transakcija po toj ceni imati neprijatne implikacije po tržište, licitacija je poništena da bi, samo malo kasnije, bila održana nova na kojoj su deonice prodate po početnoj ceni, desetostruko nižoj od sadašnje. Nekoliko dana kasnije, Država je na berzi prodala svoj skromni udeo sadašnjem strateškom partneru po ceni koja važi i sada, godinu i po dana kasnije.

Nezadovoljni akcionari organizovani su u nekoliko udruženja, formalnih i neformalnih, u nekoliko gradova u Srbiji. Najbrojnije je ono koje okuplja oko 700 akcionara čijih je, kako kažu, 42.412 deonica ili 4,37 odsto tadašnje vrednosti svih akcija promenilo vlasnika na pomenutoj problematičnoj aukciji. Sastanak sa njima je dogovoren u velikoj konspiraciji, a malo zakašnjenje navelo je domaćine na pomisao da je „neko iz Pivare intervenisao“ i sprečio novinare da dođu i sa njima razgovaraju. Ne bi to bilo prvi put, kažu: dolazili su i do sada novinari, ali je objavljivanje njihove priče uvek bilo sprečavano intervencijom „odozgo“. „Čast izuzecima“, koriguju se.

Na stolu hrpa dokumenata, materijalnih dokaza da su prevareni: zapisnika, izveštaja, mišljenja, priznanja, zahteva, odgovora… Izdvajaju rešenje Trgovinskog suda o sopstvenoj nenadležnosti za trgovanje na berzi. „Skandal“, jednoglasni su u oceni. Prvo pristaju da se fotografišu, jer „nemaju čega da se boje s obzirom na to da govore istinu i da je pravda na njihovoj strani“, malo posle se predomišljaju jer neki od njih platu u pivari još primaju, ko je u penziji obavezno ima nekog svog koji tamo radi a i nije „šutom da se sa rogatim bode“.

Osim što su prevareni i opljačkani, kažu i da su dodatno zakinuti u dokapitalizacijama i isplati dividendi. Dividende se, naime, dele sa zakašnjenjem, tek su dospele one iz perioda dok su oni još bili akcionari, ali nikome od njih nije ništa uplaćeno. Tvrde da imaju dokaz da su njihove dividende isplaćene na ruke, navode kome imenom i prezimenom, iz jedne beogradske advokatske kancelarije, navode adresu, koja zastupa već neku brokersku kuću. „Naše akcije lutaju negde“, kažu.

„Najčudnija stvar u svemu je što meni redovno stiže da platim porez na akcije koje sam, kao, prodala“, ljutito pokazuje uplatnicu Mirjana Došen, častan izuzetak u ovoj reportaži. „Kako porez za nešto što više nije moje?“ Kaže da se ne boji i da neće da odustane sve dok ne istera pravdu, a ovaj porez neće platiti, pa šta bude.

MAMA KOKA: Sagovornik „Vremena“ iz Pivare kaže da, i ako je možda nepravilnosti u toj aukciji ipak bilo, to je problem berze i tek treba da se ustanovi ko je odgovoran, pivara nema sa tim ništa. Ali, dodaje, na berzi tako stvari stoje, cene se menjaju, a svako slobodno raspolaže svojom imovinom. Niko ih, kaže, nije terao da prodaju, ali potpisan nalog za prodaju postoji i transakcija je obavljena. Da se to ne bi ponovo dogodilo, jer većina akcionara ne poznaje berzanska pravila – ali i da bi zauzeli što povoljniji položaj u pregovorima sa strateškim partnerom, objasnio je – menadžment je okupio akcionare koji udruženo poseduju oko 42 odsto akcija, dovoljno da strateški partner njihovim otkupom postane većinski vlasnik.

Samo da bi i drugi akcionari bili zaštićeni, napominje, u ugovoru i piše da će strateški partner otkupiti svaku ponuđenu deonicu u sledećih šest meseci po ovoj ceni. „Posle toga trgovaće se isključivo na berzi po cenama utvrđenim tržišnim mehanizmima. Ta cena može biti viša od ove, ali može biti i niža.“

Ispred restorana Apatinske pivare, tik uz upravnu zgradu, otegao se red u tihom mrmoru. Niko od čekača nije hteo da objasni šta se događa i šta toliko dugo čekaju na suncu. Čuo se samo jedan jasan odrečan odgovor direktno upitanog, dok su se drugi trudili da gledaju na svaku stranu sem na onu odakle je pitanje stiglo, kao da su se tražili dobrovoljci za obavljanje nekog gadnog posla. „Čekaju da potpišu da će prodati svoje deonice iz famozne C i D serije, one iz dokapitalizacije koja je nas i mnoge druge zaobišla“, objasnio je jedan nezadovoljnik.

Direktor strategije i poslovnog razvoja Interbrua Rene Kumli je posle potpisivanja ugovora o strateškom partnerstvu izjavio da neće biti promena u rukovodstvu fabrike jer je ono pokazalo dobre rezultate u dosadašnjem radu.