Velika subota

Prilično apsurdna pozicija – pisati tekst o događaju koji će se odigrati tek za nekoliko dana u zemlji u kojoj ne znaš šta će se zbiti za pola sata. Pritom je 15. mart u Beogradu zapravo već počeo sedam dana ranije, u subotu, i nastavio se blokadom i događajima ispred RTS u ponedeljak uveče i na dan nastanka ovog teksta (utorak). Predviđati razmere i posledice očekivano velikog, možda “najvećeg u istoriji” svegrađanskog bunta dodatno je otežan posao zbog naznaka da ni studenti, kao nedvosmisleni frontmeni protesta, a ni vlast nemaju razrađen scenario za subotu. Doduše, društvenim mrežama kruži nekakva verzija plana bunta, ali studenti tvrde da on nije usaglašen.

Sasvim razumljiv oprez, jer se situacija menja iz minuta u minut. Neki čak kažu da će Vučić odluku o režimskom odgovoru na protest doneti tek u petak uveče – čekaće do poslednjeg trenutka, veliki ulozi su u igri. U dramatičnoj situaciji, u kojoj vlast pokazuje sve zube koji su joj preostali, uz slike policijskog nasilja i neprikrivene bezočnosti i lažljivosti prvog čoveka Srbije, studentima ne ponestaje duha. Taj duh je ogromna snaga. Već su neke naše kolege počele da prikupljaju bezbrojne kreativne poruke sa višemesečnih protesta, praveći svojevrsnu antologiju koja će i budućim generacijama veoma dobro pokazivati da se trenutno u Srbiji ne vodi samo borba između građana i “odnarođene” kleptomanske vlasti, između dobra i zla, normalnosti i nenormalnosti, već i bitka kreativnosti protiv banalnosti.

Tako su, recimo, na društvenim mrežama osvanule šale akademaca iz “unutrašnjosti” koji su već krenuli ili planiraju da krenu za Beograd: Beograđani su ranije započeli 15. mart kako bi imali izliku da ih ne dočekaju sa obiljem hrane, onako kako su ih dočekivali i kako studente dočekuju diljem države.

Osim što imaju duha, imaju i odlučnost i onu već mnogo puta spominjanu kolektivnu inteligenciju koju im donosi plenumski način menadžerisanja protesta. Nekada možda i pogreše, kao sa onim čudnim saopštenjem da narod treba da svoje ideje i interese ostvaruje kroz građanske zborove. Deluje to pomalo detinjasto. Nešto što funkcioniše kao “direktna demokratija” na visokoškolskim ustanovama ne mora po difoltu da bude primenjivo u svim drugim situacijama.

Ipak, studenti u ogromnom broju slučajeva donose dobre i promišljene odluke. Nisu, kako to neki kažu, zatvoreni. Vole da saslušaju mišljenje starijih i iskusnijih, onih koje cene, ali sve to provuku kroz mašineriju vlastitog promišljanja i sistema vrednosti. Nekada se njihove odluke ne sviđaju svima buntovnima, ali fakat je da ferceraju.

STAVIMO NA STO TO ŠTO IMAMO!

Bez obzira na posvemašnju nepredvidljivost petnaestomartovskog skupa, bez obzira na to što ne znamo da li će ovaj datum biti zabeležen u istorijske knjige ili će biti promptno zaboravljen – hajde da stavimo na sto to što imamo i da pokušamo analizirati njegove moguće domete i ishode.

Nema nikakve sumnje da će skup biti izuzetno veliki, govori se o stotinama hiljada ljudi. Nije to nerealna prognoza, bez obzira na kampanju zastrašivanja koju režim vodi poslednjih dana i bez obzira na eventualnu blokadu puteva ka Beogradu koju, kako se tvrdi u delu javnosti, režim planira za subotu. Crta je saopštila da je tokom protekle nedelje u Srbiji održano najmanje 410 mitinga. Skoro da nema mesta, pa čak ni sela u kojem građani javno ne pokazuju, bar na neki način, snažan revolt. Ogromna energija će se sliti u glavni grad na protest koji je unapred proglašen za ključni event, posle kojeg ništa više neće biti isto. Sa ovim da posle 15. marta neće biti isto začudo se slažu i demonstranti-građani i predsednik Vučić, te njegovi podložnici papagaji.

Brojni buntovnici poslali su odavno već poruku da će 15. marta u Beogradu “stvar biti rešena”. Nije još jasno šta rešenje znači, koji je model tačno odabran, ali je razumljivo to što su na neki način želeli da oroče dugotrajne proteste, kako oni ne bi fasovali oreol nekakve neefikasne beskonačnosti. Time su odista regenerisali vitalnost bunta. Sasvim sigurno, bar sudeći po društvenoj atmosferi i po tome što se na put za Beograd spremaju čak i najveći pesimisti. S druge strane, velika očekivanja mogu biti kontraproduktivna, ako recimo u nedelju ili u ponedeljak osvane dan kao bilo koji posle nekog od velikih antirežimskih skupova proteklih meseci i godina u Srbiji.

OBNOVLJIVA ENERGIJA

No, ako donekle i iščili, energija bunta će se obnoviti, i to vrlo brzo, možda još snažnija. Biće razloga za to, ne treba sumnjati. Režim ih proizvodi i proizvodiće ih i dalje, u stotinama dnevno. Dugovečnost ovih, ali i drugih antivučićevskih protesta govori tome u prilog. Može se čak reći da protesti u Srbiji traju neprekidno već godinama, uz izvesne pauze.

Aktuelni protesti idu ka tome da budu upamćeni kao jedne od najdugotrajnijih antirežimskih demonstracija u novijoj istoriji. Uglavnom su svi polučili manje ili veće promene, osim onih višemesečnih iz 2020. i 2021. u Belorusiji, koji su nasilno ugušeni i posle kojih je Lukašenko učvrstio vlast. Ali čini se da beloruski scenario u Srbiji ipak nije moguć, ne zato što Vučić nije voljan da takvo što realizuje, već stoga što je po svemu sudeći okasnio. Zeznula ga novosadska nadstrešnica. Teško da ima dostatne odane represivne snage da ga primeni. Lukašenko je priliku da svoju državu ubija imao mnogo duže.

Naprednjaci su društvo pretvorili u pregrejani pretis-lonac, sazdan od socijalne nepravde, laži, otvorene korupcije i kriminala. Baš su ono zakasnili da ispuste paru i snize pritisak, čak i ako su za takvo što bili spremni i/ili sposobni. Posle perioda u kojem su kao povlađivali studentima, pozivali na dijalog i slično, hapsili svoje koji su “padu bili skloni”, shvatili su da se pritisak ne spušta. Odlučili su se da ga ponovo povećaju, pa kom opanci, kom obojci. Sada su povećali represiju, pa su studenti ponovo “nasilnici”, “plenumski anarhisti”, “opozicione sluge”… Lažu i kad ne zinu. A to je još jedan od sigurnih studenaca obnove elana bunta.

Surovo ponižavanje prosvetnih radnika, kojima je isplaćen prvi deo mesečne zarade u iznosu od par hiljada dinara, jeste uneo nemir među profesore i nastavnike, ali je ovaj potez istovremeno povećao i bes u celom društvu. Kao i laži o napadnutom policajcu i slomljenoj nosnici ministra Selakovića. Čak i “sigurica”, upad u “zloglasne” nevladine organizacije, nije bila nešto naročito uspešna. I tako dalje.

SUDIJA SVIRA KRAJ!

Naprednjaci vele da će sudija 15. marta “svirati kraj”, kraj protesta i “povratak u normalu”. Ponavljaju to kao jedan. A ovo što se dešava danas jeste najnormalnija i najlogičnija stvar od 2012. godine.

“Predmetna institucija” je još onomad u Sremskoj Mitrovici (pre bezmalo mesec dana) najavila da će napisati knjigu o tome kako je “pobedio obojenu revoluciju”, koja će, je li, postati transgalaktički bestseler. O knjizi je pričao onima koji tu papirnu pojavu posmatraju kao svojevrsnu Pandorinu kuriju iz koje će, ako se otvori, izaći zmija otrovnica i ujesti ih za nos. Proglasio je pobedu na poluvremenu utakmice, u trenutku kada njegov tim gubi makar 1:0.

Vlastima je potrebno “sviranje kraja” iz prostog razloga što su iscrpljeni više nego demonstranti i što im je jasno da s prolaskom vremena stvar sve manje ide njima u prilog. Ako ništa, dobro znaju kakva je situacija po dubini stranke, koliko ljudi pokazuje spremnost da promeni stranu a koliko je nespremno da svojim plećima brani one koji su zaradili milione i milione, a njima bacali koščice sa stola.

Predsednik sve manje deluje uravnoteženo, kao da mu zuji u glavi. Koliko je daleko stvar otišla dobro govori njegov demonstrativni odlazak, odnosno prekidanje Dačića dok je ovaj, po Vučićevim rečima, pokušavao da se “pravda” za nasilje policije ispred RTS. Jedan je to od retkih predmetnih televizijskih nastupa u kojima je pokazao nedvosmislenu spontanost.

VUČIĆ SE OPREDELIO ZA NASILJE

Nema nikakve sumnje da se opredelio, te da planira nasilni scenario u subotu. Dvoumi se samo dokle ići, zbog toga što zna da batina ima dva kraja. E sada, upozorenje na moguće nasilje koje će biti usmereno protiv insitucija i njega lično, tačnije poziv na nasilje – ima pre svega za cilj da zastraši i obeshrabri građane da dođu na miting. Biće sranja, nemojte dolaziti, ko zna šta će se desiti! Čuvaj glavu, pusti politiku! Ništa zapravo novo, znamo svi tu fintu. Ali dobro obavešteni kažu da nije samo ovo u pitanju i da je moguće da će povući iracionalne poteze, što je dakako opasno, ali je i igra koja mu se, kako rekosmo, može obiti o glavu. Ako na ulicama Beograda bude par stotina hiljada ljudi, državno nasilje ne može ni teorijski da mu ide u prilog.

Dokaz da je vlast spremna za nasilje jeste tragikomični projekat “Studenti 2.0”. Par stotina “lojalista” okupilo se u parku i pokazuje želju da uči. Mnogi od njih nisu završili ni osnovnu školu ili su pak srednju završili preko veze. Sve je precizno dokumentovano na društvenim mrežama, takoreći svaki “ćaci” ima ime i prezime, ali i kratku biografiju koje bi se svaki normalan čovek stideo. A njima su se pridružili i oni odranije poznati organima gonjenja, kao što su veterani zloglasne Jedinice za specijalne operacije. Slikaju se “ćaciji” i sa ultradesničarima i neonacistima.

Veliko je pitanje da li Vučić zapravo ima punu informaciju o podršci koju trenutno ima, odnosno, nema. Možda njegovi baš ne smeju da mu kažu da u parku nema niti jednog koji za to nije plaćen. Osim možda vrhovnog “ćacija”, možda je njemu dovoljna samo slava. Liči na nekog takvog. Možda Vučiću ne govore istinu jer se plaše reakcije vođe. Ne bi to bilo prvi put kada su autoritarci ili diktatori u pitanju. Ako ga lažu, a lažu ga po svemu sudeći, onda on može doneti odluku koja će mu se brzo osvetiti. Verovatno su njegovi savetnici svesni, ali ne smeju da mu kažu da je i svako njegovo pojavljivanje u javnosti čist autogol. Pošto on veruje u magičnu moć svog blebetanja.

Foto: FoNet/Marko Dragoslavić

PROPAST PROJEKTA 2.0?

Projekat 2.0 pokazuje zapravo koliko je naprednjačka snaga u ovom trenutku krhka. Od bezmalo 250000 aktivnih studenata u Srbiji nisu uspeli da, sve uz dobre honorare, dovuku bar par desetina njih, nego su morali da popunjavaju šatore grubijanima i probisvetima.

No, možda se funkcija šatorske “studentarije” ne završava samo jeftinom propagandom. Možda oni predstavljaju “crvenu maramu” za subotnje demonstrante. Dakako da organizatori, studenti, neće pozivati na nasilje, čak će mu se, kao i do sada, snažno protiviti. Biće angažovano bezbroj redara, ali ako skup bude baš masovan, građane neće moći disciplinovati ni tenkovi, a kamoli redari u žutom. A biće, nema sumnje, i “ubačenih elemenata”.

Kada smo kod tenkova, stručnjaci kažu da Vučić ne može baš preterano da računa na vojsku, kao što je to par puta izjavio. Vojska će ga štititi ako ga neko napadne. Ako me ko bude dirao, doći će moj tata, drugim rečima.

Dovukao je u Beograd, kažu dobro obavešteni, 3. bataljon vojne policije. Na raspolaganju ima još dva, koja je moguće aktivirati u međuvremenu. Tu su i “Kobre”. Ali šta oni mogu protiv par stotina hiljada ljudi? Tenkovi bi ipak bili najefikasniji. Ali oni em baš ne izgledaju lepo na ulicama, em podsećaju na razne događaje iz naše novije istorije i istorije drugih. A i ne nalaze se blizu Beograda. Realno, od njih dvestotinak – tek pedesetak može da se dogega u relativno kratkom periodu, ali i njihov dolazak u Beograd više će, čak i njegovim glasačima, delovati kao slabost režima nego kao snaga. A i ne znaju svi “lojalisti” da upravljaju tenkovima. Traktorima je lakše upravljati.

Ono sa Dačićem govori još nešto, isto manje ili više poznato. Jasno je Vučiću da SPS – ako izuzmemo višestruko ucenjenu vrhušku – nije baš spreman da sa naprednjacima podeli odgovornost za sva njihova epohalna nepočinstva. Spremaju izlaznu strategiju, u stranci vri po dubini i širini.

Da ne govorimo o tome što se i drugi koalicioni partneri nalaze u nezgodnoj situaciji pred svojim biračima. Pogotovo oni koji predstavljaju nacionalne manjine. Vučića su mogli trpeti dok je kao pokazivao evropejsko lice i davao im lovu i provijant, ali sada kada se vratio na fabrička podešavanja – pokazao pravo lice starog radikala – to kod manjinaca izaziva ružna sećanja na neka ne baš tako davna vremena. Uglavnom, prema informacijama koje imamo, pojedini članovi stranaka vladajuće koalicije biće u subotu u Beogradu, ne u 2.0 šatorima već na ulici sa građanima. I to sa željom da se vidi da su tu.

TRAKTORI 2.0

Osim projekta Studenti 2.0, u toku je i programski paket Poljoprivrednici 2.0, zapravo Traktori 2.0. Naprednjaci uzajmljuju traktore od “svojih poljopivrednika”, veleposednika koji su se enormno obogatili zahvaljujući povlasticama, pristupu državnom zemljištu i povoljnim kreditnim linijama. Ali ni oni nisu zainteresovani da sednu u traktor i slušaju naredbe šta im je činiti. Čak ni da pošalju svoje uposlenike. Naprednjaci se nerviraju jer im je jasno da informacije iz njihovih redova cure kao da je pukao svaki ventil. Lipti na sve strane. Tako su se na društvenim mrežama već pojavili snimci skladišta u kojima su smešteni prazni traktori, oni koje će voziti “lojalisti” ili pripadnici BIA, ako između te dve pojavnosti postoji neka bitna razlika. Na snimicima se nalazi pedesetak traktora, ali su ostavljena mesta za još par stotina.

Još nije jasno šta se sa tim traktorima tačno planira. Kao ni da li će ti planovi biti ostvareni. Odlučivaće se naknadno. Jedan od scenarija je da će poslužiti da zatvore pristupe Beogradu. Ukoliko se odluče na blokadu puteva, to će neminovno dovesti do sukoba na obodima glavnog grada, a oni će se preneti u centar. Drugi scenario je da će poslužiti tako što će se teatralno jednog trenutka pridružiti “ćacijima”, da zajedno štite institucije ili šta već. Kao, evo i poljoprivrednici podržavaju “studente” i penzionisani JSO. A onda, ako bude nemira, učestvovaće i u nemirima. Nasilje Vučiću može da bude prilika da uvede vanredno stanje. Možda je upravo to “sviranje kraja” o kojem govori, ali stvari se ipak ne rešavaju tako jednostavno – nema kraja dok građani ne kažu da je kraj. Kada smo već kod obojenih revolucija, setimo se da je Ševarnadze u Gruziji pokušao da se nakon ukradenih izbora održi na vlasti uvođenjem vanrednog stanja, ali da su vojska i policija odbili poslušnost. Nedavno je i južnokorejski predsednik Jun Suk Jeol pokušao da zaštiti svoju poziciju uvođenjem vanrednog stanja, ali je na kraju propao.

Uglavnom znamo šta znači Vučićevo “sviranje kraja”. Prestanak protesta, njegov povratak na poziciju svemoćnog i omnipotentnog vladara i slomljeno društvo, bez nade. S druge strane, ne znamo šta znači kraj za građane-demonstrante. Možemo da naslućujemo, ali ne znamo zasigurno.

Ako se i desi kraj koji naslućujemo i priželjkujemo, ne znamo onda da li postoji i šta je plan za dan posle.