Kada mi je u nedelju, nešto pre devet uveče, stigla poruka “Hubert: Studenti 388, SNS 329”, sve mi je bilo jasno i samo me je činjenica da sam bio pred ulaskom u “Vreme odluke”, program našeg nedeljnika na Jutjubu, sprečila da zaurlam od sreće. Koleginica Jovana i još neki videli su moju podignutu pesnicu i širok kez. Ubrzo sam dobio rezultate sa preostala dva biračka mesta u Banatskom Velikom Selu, pa sam gledaocima poručio da mogu slobodno zapevati Aj, veseli se, kućni domaćine, jer je pobeda Studentske liste, i to ubedljiva – neupitna. Dvadesetak minuta kasnije Aleksandar Vučić je priznao poraz.
NAPREDNJAČKI PAŠNJAK
Rezultati iz jednog sela mogu biti dobar lakmus papir za opšte rezultate, naročito kada se odnos snaga drastično promeni, kao što se desilo 25. oktobra. Pobuna studenata i građana okupila je ljude u zborove, koji su potom probudili svoje uspavane komšije i rođake.
Donedavno je za Vučića Banatsko Veliko Selo bilo izvor sigurnih glasova: osvajali su skoro dve trećine, i uz njih odani socijalisti sa desetak postotaka u proseku. Što bi se reklo – nebranjeni pašnjak. Na parlamentarnim izborima u decembru 2023. godine lista pod imenom Aleksandra Vučića ovde je osvojila 57 odsto glasova, a opoziciona lista “Srbija protiv nasilja” tek 14. Sa nepunih osam odsto udenula se tada još neumrla Socijalistička partija Srbije.
Prošle nedelje naprednjaci su spali na 47 odsto, a Studentska lista osvojila skoro 49 odsto glasova. Vučićeva lista pala je i u postocima i u apsolutnim brojkama, ali ne drastično, međutim, studentski talas je podigao izlaznost na 80 odsto i okupio sve oponente režima. Pobeda, doduše tesna, bila je u svakom smislu velika – iako su rezultati studenata u drugim kikindskim selima odlični (svuda je u velikoj meri smanjena razlika koju su naprednjaci kontinuirano imali od 2014), Studentska lista je pobedila samo u Banatskom Velikom Selu.
PROTESTI, STUDENTI I ZBOROVI
Na poslednjim slobodnim izborima, u proleće 2012, naprednjaci su dobili 36 odsto glasova izašlih birača, Demokratska stranka 22 odsto, SPS 13 odsto, Šešeljevi radikali 7 odsto, DSS 5 odsto, LDP 4 odsto, URS 3 odsto… Cvetao je politički pluralizam. A onda su vlast preuzeli naprednjaci i od tada do nedavno u selu su postojale samo dve političke partije – dominantni SNS i marginalizovani, ali još uvek živi SPS. To se jasno videlo već na izborima 2014. godine kada u selu naprednjaci trijumfuju sa 60 odsto osvojenih glasova, a za njima socijalisti sa 14 odsto. To je bio njihov maksimum i od tada, od izbora do izbora, zbirno polako padaju – 2023. godine SNS i SPS imali su 64 odsto. No, njihova dominacija je nastavljena jer je opozicija, uprkos rastu broja glasova, bila nefunkcionalna i rascepkana, i što je najgore – bez organizovanog odbora u selu.
Onda se nakon novosadske tragedije nekoliko ljudi okupilo i pozvalo meštane da odaju poštu žrtvama pada nadstrešnice. Iz tih prvih okupljanja izrodile su se protestne šetnje kroz selo i druge akcije, a potom, nakon poziva studenata, nastao je Zbor Banatskog Velikog Sela. Organizacija je postajala sve ozbiljnija, sve se više ljudi priključivalo, sve su češće organizovane akcije, štampani su leci, pokrenute stranice na društvenim mrežama. Sve je bilo samofinansirajuće. I tako se, prvi put nakon skoro deceniju i po, neko u selu organizovano suprotstavio neprikosnovenim naprednjacima. Reakcija režima jasno je pokazala koliko ih je poremetila nova konkurencija: naprednjaci su postavljali svoje štandove gde god se Zbor okupi, često uz glasnu muziku i uz podršku članstva iz Kikinde. Neinventivno i takoreći besciljno.
To je samo ojačalo zboraše koji su počeli da organizuju, za seoske prilike, masovne skupove i time još više uspaničili i iznervirali naprednjake. Krajem proleća su u centralnom seoskom parku organizovali tribinu na kojoj su, uz prisustvo više od 200 ljudi govorili, novinarke Jelena Obućina i Našata Korlat, te profesor Univerziteta Aleksandar Baucal. Naprednjaci su organizovali kontraskup pedesetak metara dalje, na kojem niko nije govorio, već se njih stotinjak, predvođeni gradonačelnikom Kikinde i drugim visokim funkcionerima lokalne vlasti, gostilo pićem i ićem uz “patriotske” pesme koje su odjekivale sa moćnog razglasa i, naravno, ometale tribinu Zbora.
Kikindska policija je dopustila naknadnu prijavu skupa naprednjaka tik uz tribinu Zbora i potom angažovala pedesetak svojih pripadnika da razdvajaju dve grupe građana. Sve se ponovilo u avgustu kada je Zbor na istom mestu ugostio glumca Radoslava Raleta Milenkovića i njegovu monodramu Naši dani, samo što je gledalaca predstave i policajaca bilo nešto više. Naprednjaci su se okupili u istom sastavu i ponovo glasnom muzikom ometali umetnika koji izgovara tekstove i pesme Radoja Domanovića i Vladislava Petkovića Disa. Na sreću, sve je prošlo bez ijednog incidenta, a i Rale je sve stoički izdržao i furiozno izveo predstavu, tako da je na kraju svima – i našima i njihovima i neutralnima – bilo jasno da je Zbor odneo još jednu pobedu i da su naprednjaci ponovo ispali jadni i bedni.
Takođe, velikoselski zbor je učestvovao u organizaciji triju javnih snimanja emisija nedeljnika “Vreme” – dve “Ove situacije” i jedne predizborne debate.
NE KREĆI NA PLANINU BEZ OPREME
Polovinom osamdesetih moj drugar je dobio batine na žurci. Dok smo sutradan otpadali u kafiću “Desetka” u centru Kikinde i tešili ga, konobar Ćuća, poreklom iz Nakova, obližnjeg, takođe kolonističkog sela, kad je čuo šta se desilo, raširio je ruke i zavapio: “Đe si kreno na planinu bez opreme, bog te jebo!”
Često sam se proteklih meseci služio Ćućinim rečima objašnjavajući kako je opozicija svih proteklih godina na naprednjačku mašineriju kretala bez opreme, odnosno, bez organizacije koja pokriva sva sela, naročito ova naša banatska – velika i sa par hiljada birača. Zato se svaki put otkotrljala niz tu Vučićevu planinu i nije mogla da spreči da režim pravi u ruralnim sredinama ogromnu prednost.
A onda su došle na red pripreme za izbore i potom predizborna kampanja, i tu se pokazala na delu dobra organizacija velikoselskog Zbora. Oni su imali “opremu” za osvajanje naprednjačkog masiva. Sledila su se uputstva studenata i organizacija ozbiljnih obuka za kontrolore i posmatrače. Kontaktirano je sa svim potpisnicima studentskih zahteva, njih nekoliko stotina, formirani mobilni timovi i, naravno, išlo se po selu, od kapije do kapije, širila se poruka Studentske liste i beležili sigurni glasovi. Na izborni dan sva tri biračka mesta u selu bila su pokrivena sa kontrolorima, posmatračima i mobilnim timovima i nijedan sumnjiv detalj nije ostao nezabeležen.
Osim ometanja akcija zborova, naprednjaci su radili po uhodanoj šemi: deljeni su paketi kapilarnim glasačima, drva za ogrev, a kao i do sada, selom su kružile priče o nuđenju pet do deset hiljada dinara za glas.
Izborni dan je, na sreću, protekao u miru i redu, a kad su izbrojani glasovi, jasno se videlo da su zajednički i precizno organizovani rad te sloga i solidarnost studenata i Zbora dali rezultat. Naprednjaci su radili punom parom i sakupili veliki broj glasova, ali ovaj put nedovoljno za pobedu. Izgubili su u odnosu na 2023. godinu skoro 100 glasova i postotak im je pao sa 57 na 47 odsto. Da je izlaznost bila za deset odsto manja, oni bi zasigurno pobedili.
Tu se vidi značaj organizovanog rada zborova i studentske organizacije – izvukli su na izbore nove birače, i one mlade i one što su do sada apstinirali, a istovremeno privukli jedan deo naprednjačkih birača. Tako je Studentska lista došla do pobede u Banatskom Velikom Selu i postigla odlične rezultate u Nakovu, Novim Kozarcima, Iđošu, Vojvodi Stepi… Ključ za ubedljivu pobedu Studentske liste bio je da u gradovima dominira, a da se u selima izravna sa SNS-om i tako održi prednost iz urbanih sredina. Što je zbor bolje radio, to su rezultati bili bolji, pa je tako i Zbor Banatskog Velikog Sela došao do pobede, a i zaslužio ovo svedočenje.
Od Marije Terezije do Osme ofanzive
Odgovor na pitanje šta je to izdvojilo Banatsko Veliko Selo od ostalih nalazi se u organizovanom seoskom zboru, čiji su aktivisti skoro dve godine neumorno radili i informisali i okupljali svoje komšije, a bili su i pokretači povezivanja sa zborovima iz susednih sela – Nakova, Novih Kozaraca, Vojvode Stepe… Rad i odricanje su na kraju pretočeni u pobednički rezultat iako su krenuli iz debelog minusa.
Banatsko Veliko Selo se nalazi na severu Banata, sedam kilometara istočno od Kikinde i nadomak granice sa Rumunijom. Po popisu iz 2022. godine, imalo je 2.008 stanovnika, a u biračkom spisku za nedeljne izbore bilo je 1.909 birača. Nastalo je krajem 1945. godine kada su u poratnoj kolonizaciji doseljene 674 porodice iz Bosanske Krajine, najviše iz okoline Bihaća, Bosanskog Petrovca i Drvara, i smeštene u tri ispražnjena sela – Hubertu, Šarlevilu i Solturu. Ta naselja su planski podignuta i naseljena u XVIII veku za vladavine carice Marije Terezije, a gro novih stanovnika severnog Banata činili su Nemci iz Švabije i Francuzi iz Lotaringije. Oni su sela napustili u oktobru 1944. pri povlačenju okupatorske nacističke vojske. Banatsko Veliko Selo je zvanično imenovano 1947, a izgradnjom objekata tri sela su fizički spojena. Stara imena su danas nazivi rejona. Banatsko Veliko Selo je jedino selo sa otvorenim bazenima, ima i predivno ribolovačko jezero, znameniti fudbalski klub “Kozara”, železničku stanicu iz XIX veka, par priznatih destilerija… I od pre više od deset godina, naprednjačku ekipu koja vedri i oblači.
Autor je od pre nekoliko godina stanovnik Banatskog Velikog Sela
