Vedri i nasmejani Slovenci

Ima događaja koji kao da više ne bi trebalo da postoje, i ono što se zbilo u noći između 29. i 30. novembra 1943. godine u Jajcu, sigurno spada među te siročiće istorije. Ne samo što je tada održano baš Drugo zasedanje AVNOJ-a, isti je odnos prema „prvom“ i „trećem“, jer u ovoj sredini više nikoga nije briga za revolucionarne narodne skupštine i nastanak zemlje koje više nema. Većnici, narodnooslobodilački odbori, deklaracije i nacionalni komiteti nisu zaboravljeni samo zbog ideološke natopljenosti koja je izazivala tegobe kod dugogodišnjih konzumenata, već zato što se istorijsko klatno najpre zaljuljalo, a zatim umirilo na desnoj strani. Četnici su u zvaničnoj istoriografiji postali glavna snaga u dizanju ustanka, dok su partizani, organizatori avnojevskih zasedanja, proglašeni za ideološke fanatike koji su tumarali po šumama, zapodevali kavgu sa miroljubivim žandarmima, cepali zemljišne knjige iz obesti i kidisali na bogate domaćine, snevajući o jednoj‚ jedinoj stvari – kako dograbiti vlast. U takvoj atmosferi, utihnuli plamičak avnojevskih buktinja, čuva u Srbiji još samo grupica preživelih boraca i simpatizera partizanskog pokreta, okupljenih u Društvu za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji.

Oni su jedini i obeležili šezdesetogodišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a. Skromno ali radno, kako su to i navikli pre nego što su postali pobednici i oslobodioci, a potom partijski rukovodioci, vojni komandanti, diplomate ili državni funkcioneri. Odbacivanje onoga za šta su se borili, vratilo ih je na mesto koje podseća na ambijent iz koga su krenuli na svoj pobednički pohod: u skrajnutu zgradu Doma ratnih i vojnih invalida, pored radničkih naselja i zanatlijskih radnjica koje su preostale pokraj železničke stanice.

U jednoj od sala tog oronulog zdanja, tokom tri dana zasedalo je šaroliko društvo partizanskih boraca, istraživača Drugog svetskog rata i ostalih. Među njima su se mogli sresti i oni koji su donedavno bili na visokim funkcijama, poput bivšeg saveznog sekretara za narodnu odbranu Branka Mamule, nekadašnjeg komandanta Pete armijske oblasti Konrada Kolšeka ili poslednjeg predsednika Kosova iz vremena socijalističke Jugoslavije, Azema Vlasija. U saglasju sa sastavom onih koji su učestvovali u radu okruglog stola na temu „Antifašistički narodnooslobodilački rat u Jugoslaviji i savremenost“, skup je bio melting pot naučnih izlaganja, publicističkih radova i ličnih impresija, kroz koje su se, poput refrena, provlačili isti pojmovi (antifašistički, narodnooslobodilački, jugoslovenski, komunistički, oslobodilači, narodni, napredni, revolucionarni), nizovi skraćenica već zaboravljenih značenja (NOR, ZAVNOCGB, SKOJ, NOP, POJ, USAOJ, NKOJ, NOO, NOVJ, ZAVNOBIH…), i magična reč – AVNOJ, koju su svi izgovarali s nekom vrstom pijeteta. Učesnicima u razgovoru, od kojih su neki došli iz Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, nije previše smetala stara dvorana, izbledeli stolnjaci iz bifea gde su silazili u pauzama, rumene konobarice u neizbežnim borosanama i repertoar susednog bioskopa Partizan u kome se, ironijom isudbine, neprekidno vrte filmovi koji se otvoreno rugaju nazivu tog mesta, na koje redovno zalazi usamljena muška klijentela. U prijateljskoj i opuštenoj atmosferi skupa, sreli su se oni koji se dobro razumeju, a to je mnogo važnije od buržoaskog komfora i osvetljenih gradskih sala, u kojima se sada okupljaju njihovi bivši ideološki neprijateljinički pohod: u skrajnutu salu Doma ratnih i vojnih invideološki neprijatelji. Prekaljeni ratnici i tako se na tim ušuškanim mestima nikada nisu osećali prijatno.

Pomalo nesiguran u gostoljubivost ulica glavnog grada kojima nije koračao od rata na Kosovu, prištinski advokat Azem Vlasi tokom kratkog razgovora u hodniku zgrade, iznosi svoje viđenje kraja avnojevske Jugoslavije: „Na avnojskim principima bilo je moguće graditi, a kasnije i reformisati bivšu Jugoslaviju. Kada se krajem osamdesetih i početkom devedesetih, nasrnulo na principe AVNOJ-a od strane šovinističko-fašističke harange koju su oličavali Slobodan Milošević i njegov režim, ta državna zajednica više nije mogla opstati.“

Sam Azem Vlasi nije bio prisutan kada su se čuvari partizanske tradicije, pojačani saborcima i simpatizerima, među kojima su bili pomalo zaboravljeni predsednik Skupštine Srbije Dragoslav Draža Marković i republički guverner Kori Udovički, okupili 29. novembra u Muzeju istorije Jugoslavije, koji organizatori obeležavanja godišnjice nepokolebljivo nazivaju starim imenom, „Muzej 25. maj“. U atmosferi nalik posleratnim proslavama pobeda i radnih uspeha, sa vojnim horom na bini i dremljivim harominikašem u pozadini, zvanice je dočekala sala ukrašena trobojkom sa petkokrakom, cvećem i bistom Josipa Broza. Na platnu u pozadini visio je amblem šezdesetogodišnjice AVNOJ-a sa grbom počivše Jugoslavije koji proviruje iza brda, zalazi ili se rađa iza planine, kako je kome već drago da čita ovu roršahovsku zagonetku. Ako je među zvanicama i bilo gospode i gospođa, takve titule ostavljene su još pre ulaska u salu, negde ispod vile Vladislava Ribnikara na padini koja vodi prema muzeju, u kojoj je jednom davno doneta odluka da se krene u borbu. Svi su ponovo bili drugovi i drugarice, na šta ih je i podsetio Ljubo Babić, jedan od većnika Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je izašao za govornicu sa pozdravom, „smrt fašizmu – sloboda narodu“. „Sloboda narodu“, uzvratila je sala ovom svedoku istorije.

Uz podsećanja na značaj ANOJ-a, Slobodan Milošević je i ovog puta proglašen glavnim krivcem za raspad bivše državne zajednice: „Kao najodgovornijem za brojne ratne zločine i sramno rasturanje avnojske Jugoslavije, nadamo se da će mu pred sudom pravde u Hagu biti izrečena zaslužena kazna…“ „Danas je jasno“, kaže Babić, „da je odluka o federativnom uređenju Jugoslavije i ravnopravnosti njenih naroda i narodnosti usvojena kao pravo rešenje za uspešno funkcionisanje višenacionalne zajednice, kao što je jasno i to da se narušavanjem tih principa neizbežno ulazi u nerazrešivi koloplet međusobnih sukoba i ratova.“

Kada je harmonika otegla prve tonove pesme „Po šumama i gorama“, u sali se začuo složni uzdah. Kratak isečak Filmskih novosti o tridesetogodišnjici AVNOJ-a, pomogao je mnogima od onih koji su sedeli da ispetljaju maramice iz džepova i, pod plaštom brisanja naočara, pokupe suze sa krajička oka.

Koliko god se većina žitelja Srbije, koji su ispod užarene zvezde pobegli pod senku kokarde, zamenivši prvomajske uranke ravnogorskim povečerjima, ne bi složila sa tim, duh AVNOJ-a je življi nego pre šezdeset godina: država je i dalje republika, a ne monarhija; granica Srbije još je na Drini; Muslimani (Bošnjaci) i Makedonci su priznati narodi; niko ne pomišlja da traži od Slovenije vraćanje dela Primorja; u Istri, Rijeci, Zadru i na pojedinim ostrvima stanovništvo uredno poseduje domovnice. Jedino preostali Nemci u Vojvodini i dalje vape da im se vrati oteta imovina, ali Ustavni sud Srbije ne pomišlja da se suprotstavlja odlukama AVNOJ-a. Nešto bolje je prošao Aleksandar Karađorđević, pošto je Savezna skupština poništila jedan posleratni ukaz i poverila mu na čuvanje kuću njegovih predaka, ali Karađorđeviće i dalje žuljaju kreveti na kojima spavaju, jer su još gosti u vlastitom domu.

Odluke AVNOJ-a se, dakle, i dalje čvrsto drže. Mnogo bolje nego što bi mogli da ih brane partizani koji nemaju svoj podmladak. Postoje Obraz, Sveti Justin Filozof, Kolo srpskih sestara, „Svetozar Miletić“, Sabori pravoslavne omladine, skinhedsi, delije, grobari i ini, ali mladih antifašista nema, niti ih je bilo među onima koji su se na kraju obeležavanja godišnjice okupili ispred Kuće cveća. Stvar je u poslednjem trenutku spasila grupa slovenačkih studenata, vedrih i nasmejanih. Oni tog dana nisu otišli da se veru po goriškim brdima, niti da bez pasoša cunjaju evropskim metropolama, već su sa malim vencem i buketom cveća došli na Titov grob. Prag Evrope sigurno je niži od balkanskih planina, ali kada se stane na njega, mnogo bolje se vide vrhovi i visovi, od provalija i jaruga. Tako obično i biva na kraju teškog puta: ostaju samo dogodovštine i prijatne uspomene za sećanje i prepričavanja.