Vaš termin je otkazan

Zahvaljujući izmenjenom Pravilniku o ponašanju emitera u izbornoj kampanji, građani i građanke Srbije biće pošteđeni parade maratonskih predizbornih skupova u elektronskim medijima.

Dokument Regulatornog tela za elektronske medije (REM) doneo je nekoliko novina, ali je najviše pažnje privukla baš ta: da strankama ubuduće neće biti dozvoljeno da plate termin u kojem će se po pola sata-sat ili duže emitovati njihove aktivnosti. Plaćeni spotovi i oglasi, naravno, nisu proterani iz etra, ali ukupno trajanje oglasa može da bude 12, odnosno šest minuta (u zavisnosti da li je u pitanju komercijalna televizija ili javni servis).

Za razliku od nekih drugih, isto toliko zanimljivih novína, ova je privukla priličnu pažnju, različite komentare i, pre svega, pitanje o efektima ovakve mere.

foto: m. milenković

PRO ET KONTRA: Političke stranke uglavnom još nemaju stav. Od onih koje su se oglasile, SPS je ostao neutralan (uz tezu da je reklamiranje inače preskupo, tvrde da bi tu meru ipak trebalo da „detaljno proanaliziraju“), Nova stranka je odluku pozdravila (tražeći da umesto plaćenih termina budu emisije za predstavljanje kandidata i dueli), dok su se Dveri usprotivile. Lider te stranke Boško Obradović rekao je da se pribojava zbog nastupa u opštinskim glasilima, pošto su baš plaćeni termini bili „jedino mesto“ na kojem su mogli da se predstave. Ovako mlake reakcije političkih stranaka prilično su čudne, što se pre svega odnosi na one manje, odnosno one koje nisu u koaliciji sa SNS-om. U aktuelnoj medijskoj situaciju, kada od objektivnosti više nije ostao ni „kamen na kamenu“, njima nije garantovano ništa – u najboljem slučaju, mogu da se nadaju da neće biti proganjani u udarnim vestima.

Član Saveta REM-a Miloš Rajković u razgovoru za „Vreme“ kaže da su plaćeni termini ukinuti, jer to ne postoji nigde u svetu. „Uredniku niko ne brani da prenese neki predizborni skup, ali ne kao plaćeni termin. A mi ne možemo reći koliko će to da traje, to je urednička sloboda.“ Na primedbu da to znači da urednik može da do mile volje prenosi skupove jedne stranke, Rajković napominje da postoje i odredbe o ravnopravnoj zastupljenosti stranaka, što će REM pratiti kroz svoje monitoringe i sprovoditi adekvatne mere.

Naravno, tu se postavlja pitanje o pravoj moći ovog monitoringa. Tokom predizborne kampanje 2008, recimo, meru upozorenja je zbog neravnopravne zastupljenosti stranaka dobila jagodinska TV Palma plus, koja je na živopisne načine monopolski predstavljala isključivo stranku Dragana Markovića Palme. Odluka je, međutim, saopštena nekoliko meseci nakon izbora, kada od nje više nije bilo nikakve vajde. Konačno, čak i da je objavljena na vreme, puko upozoravanje teško da bi imalo ikakvog efekta.

„Ravnomerna zastupljenost stranaka je inače rastegljiv termin. Termini zavise i od značaja određenih partija, ali to je sve na urednicima da procene. Kapacitete za praćenje imamo takve kakve imamo. Problem su nam tehnička ograničenja, ali gledaćemo da pratimo ono što možemo i da blagovremeno reagujemo“, objašnjava Miloš Rajković.

Obim programa koje bi trebalo pratiti, kao i vrsta praćenja koju sprovodi ne samo REM, već i razne druge organizacije (civilni sektor, pre svega), teško da mogu da „pokriju“ sve aspekte predizbornog izveštavanja. „Pitanje medijskog diverziteta u Srbiji se sve više postavlja kao problem. Zakonski okvir garantuje načelnu jednakost na nivou vremena, ali ne i tonaliteta. Tako imate podataka da su stranke relativno isto predstavljene, ali tonalitet nije isti“, kaže za „Vreme“ Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI). „Mi smo upravo završili monitoring RTS-a, Pinka, B92 i Prve o praćenju sprovođenja Briselskog sporazuma. Ti rezultati jako su indikativni. Opozicije skoro da nema, kako one koja podržava tako i one koja ne podržava pregovore sa Kosovom. Postoji i jedan paradoks. Na Pinku, za tri meseca monitoringa opozicione stranke koje podržavaju Briselske pregovore bile su prisutne devet sekundi i svih devet negativno. Opozicije koja je protiv pregovora sa Kosovom, nije ni bilo.“

Sagovornik „Vremena“ kaže da je na nedavno održanom skupu pitao predstavnike REM-a imaju li mogućnost da mere tonalitet predstavljanja stranaka i da su mu odgovorili da imaju softver za to. „To mi je rečeno i 2012, ali te vrste podataka nema u izveštajima REM-a. Da li ima volje da se postupa na proaktivan način? Hajde da im ne sudimo pre kraja kampanje, ali u proteklim nije bilo“, tvrdi Gavrilović, napominjući da mera zabrane plaćenih termina ima smisla samo ako se obezbedi dijalog, a ne „monološke isprazne debate“ o nerelevantnim temama. „Ekonomija je bitna tema, ali pre toga mora da se prozbori koja o Ustavu, položaju Kosova, obrazovanju, zdravstvu, regionalizaciji, ljudskim pravima, borbi protiv korupcije. Bez dijaloške kampanje, ta mera ide u prilog vladajućoj stranci, jer ona ima na raspolaganju mehanizme ‘funkcionerske kampanje’ i to je vidljivo kroz delovanje premijera koji se fiktivno pojavljuje kao premijer, a priča o uspesima vlade, ili gradonačelnika Beograda koji se pojavi na skupu žena preduzetnica, a onda tu ‘oplete’ po Vladi Vojvodine. Zabrinjavajuća je činjenica da će o tome šta jeste, a šta nije izborna kampanja, odlučivati autocenzurisani i cenzurisani urednici. Zamislite urednika u nekom manjem gradu u Srbiji koji će lokalnom šefu SNS-a da kaže: ‘Ovaj prilog o poseti premijera ide u deo o kampanji, jer je na otvaranju školskih objekata promovisao rad vlade i govorio o lošim rezultatima opozicije.’ To je nestvarno.“

Gavrilović još napominje da je ova kampanja samo naizgled neplaćena, jer su političke partije koje su na vlasti preko nemonitorisanih lokalnih konkursa omogućile medijima da dobiju javne pare za svakodnevni rad, umesto za unapređenje i zaštitu javnog interesa u medijima. „Što se tiče propagande, izborne hronike su pune onoga sto mi u BIRODI-u zovemo ‘fenomen partijske kamere’. Naime, izborni štabovi stranaka pripreme izveštaje sa izbornih skupova koje predaju medijima, koje oni vrlo često netaknute emituju kao ‘svoj’ novinarski materijal. Ako REM negde treba da reaguje već na startu kampanje, to je upravo to.“

foto: rade prelić / tanjug

AD HOC: Osim zabrane plaćenih termina, među novinama u Pravilniku REM-a vrlo je zanimljiva i zabrana emitovanja rezultata istraživanja javnog mnjenja u udarnim terminima. No za razliku od prethodne mere, čiji razlozi i efekti nisu baš u potpunosti jasni, ovde je situacija sasvim drugačija. S rezultatima istraživanja javnog mnjenja se i inače dosta manipuliše – čak i u štampi, koja praktično nikad ne navodi koliko je ljudi ispitano, kakva su im pitanja postavljena, kakva je bila struktura tog uzorka i razne druge podatke na čije objavljivanje medije obavezuje i Kodeks novinara Srbije.

„Ranije su se kao autori istraživanja pojavljivale neke potpuno nerelevantne agencije, pa postoji osnovana sumnja da su to bila ad hoc istraživanja. Jer, svi mi znamo ko su relevantni istraživači javnog mnjenja, a ko je tu samo u vreme izbora“, objašnjava Miloš Rajković.

Pitanje je, u međuvremenu, koliki uticaj imaju ovakva, ali i bilo koja istraživanja javnog mnjenja. Slavodobitno objavljivanje ovih ili onih rezultata u ovim ili onim medijima jasno pokazuje da ih političke stranke percipiraju kao naročito značajna, posebno u trenucima kada se „prelamaju“ izborni rezultati. „Uticaj istraživanja javnog mnjenja na odluku birača je minimalan, ali upravo to i jeste značaj za stranke koje se bore za cenzus, a to je skoro 90 odsto opozicije, ili za stranku koja se bori za 50 odsto podrške. Takođe, veliki je problem što pri istraživanjima javnog mnjenja nema podataka o tome koji deo društva glasa za koju stranku, koja je struktura apstinenata, šta je socijalna baza svake stranke. Kako u slučaju medija tako i u slučaju istraživanja javnog mnjenja imamo njegovu simplifikaciju koja se svodi na temu rejtinga, što umnogome umanjuje upotrebnu vrednost istraživanja javnog mnjenja kao sredstva javnog komuniciranja“, kaže Zoran Gavrilović, napominjući da se zna kakva su i kolika dugovanja stranaka prema agencijama, koja agencija za koga radi i koje su agencije osnovali bivši poslanici i državni funkcioneri.

Pored ove dve zabrane, vrlo kratak i prilično jasan Pravilnik REM-a zabranjuje prikriveno emitovanje predizbornog programa (tj. njegovo predstavljanje kao informativnog) i nalaže da sve stranke budu „zastupljene bez diskriminacije“. Takođe, on televizije obavezuje da emituju političke oglase svih izbornih lista – a u slučaju da je zainteresovanost veća od slobodnih reklamnih minuta, oni moraju da budu raspoređeni „srazmerno zainteresovanosti“. Naročito je zanimljivo pravilo koje kaže da tokom predizborne kampanje političari ne smeju da gostuju u zabavnim programima, pa se „funkcioner ili istaknuti predstavnik nosioca izborne liste ili kandidat ne sme… pojaviti u programu pružaoca medijske usluge kao voditelj, spiker, reporter ili u drugom sličnom svojstvu, bez obzira na prirodu programskog sadržaja“.

Stvari su, naizgled, potpuno jasne. Da živimo u normalnom, uređenom društvu, reklo bi se da je – što se elektronskih medija tiče – obezbeđena regularnost predizborne kampanje. Nažalost, ovde su prilike takve, da trenutno nema „sile“ ni zakona koji bi „uterali u red“ ostrašćene urednike, sluđene novinare i uglavnom devastirane medije.

U toj i takvoj situaciji, političari će – onako sposobni kakvima ih je već bog dao – sigurno naći način da zaobiđu sve, osim sopstvenog interesa. A to nema nikakve veze s Pravilnikom REM-a.