“Razlog za to što Evropa može i dalje da bude najbolja i da se takmiči leži u 70 godina istorije u Cernu. To nije samo vreme. Cern ima ovaj divan kompleks akceleratora, ne samo LHC, to su svi prstenovi koji vode u LHC, to je 70 godina ulaganja, što je teško reprodukovati. Teško je reprodukovati i to što CERN ima oko 2500 zaposlenih, uglavnom inženjera i tehničara, i oni su apsolutno briljantni i imaju ogromno znanje. Zahvaljujući osoblju u Cernu, kada CERN nešto izgradi, to radi”
Ima izvesnih sličnosti između fizike u Srbiji i Velikoj Britaniji, mada su razlike više nego očite, čak i kad se ne govori o visini ulaganja u istraživanja. Naša vodeća istraživačka institucija, Institut za fiziku u Beogradu, osnovana je 1961. godine, dok britanska tradicija u fizici seže od njenih početaka, od Njutna i nakon njega. Vrlo uspešan istraživač u Srbiji doneće na Institut ERC grant ili neki sličan evropski projekat, dok će u Britaniji raditi kao profesor u Kevendišovoj laboratoriji, koja je kultno mesto savremene fizike i osvojila je čak 30 Nobelovih nagrada, a u njoj je, pored tolikih otkrića u fizici, otkriveno i prelomno saznanje savremene biologije – struktura DNK zavojnice.
S druge strane, kad je reč o onim ređim, zajedničkim stvarima, i Srbija i Velika Britanija su članice Cerna. To je možda neznatna stvar u opštem poretku stvari, ali ove dve zemlje povezuje to što su članice najveće evropske laboratorije za istraživanja u fizici čestica, a da istovremeno ni jedna ni druga nisu članice Evropske unije. U tom svetlu, Srbija je bila zanimljiva destinacija za dr Marka Tomsona, uglednog britanskog fizičara koga Ujedinjeno Kraljevstvo planira da nominuje za novog generalnog direktora Cerna.
Naime, uskoro se završava mandat aktuelne direktorke Fabiole Đanoti, fizičarke iz Italije, zemlje koja u fizici ima tradicionalno vrlo bliske odnose sa Srbijom, i nema sumnje da kandidata za kormilo institucije koja poseduje najveći akcelerator na svetu neće nedostajati. U tim okolnostima, Britanci koji su od Bregzita naovamo napustili ogroman broj evropskih institucija ali su uspeli da ostanu u Cernu, imaju velike ambicije, pa im se, posmatrajući listu od 23 članice Cerna, logično ukazalo da treba obratiti pažnju na Srbiju.
Tako je britanska ambasada u Srbiji prošle nedelje organizovala posetu profesora Tomsona, tokom koje se sastao sa vodećim ljudima u ministarstvima i uz to posetio Institut za fiziku u Beogradu. Ovdašnji fizičari, navikli na raznolike goste iz vodećih svetskih institucija, iskoristili su priliku da britanskom kolegi ukažu na to da Srbija ima razvijenu institucionalnu saradnju sa većinom zemalja na svetu, ali da je sa Velikom Britanijom saradnja isključivo individualna.
“Ako želite da uspete u fizici čestica, morate sarađivati. Nemate izbora jer ne možete sami sedeti i graditi sopstveni akcelerator čestica. Čak ni analiza podataka nije individualni zadatak. Mislim da je to jedan od zaista moćnih aspekata Cerna. Ali ne samo Cerna već i fizike čestica u celini”, kaže za “Vreme” dr Mark Tomson, profesor Univerziteta u Kembridžu. Koncentrisan na istraživanja egzotičnih čestica kao što su neutrina, Tomson je izgradio zavidnu karijeru u eksperimentalnoj fizici i danas je jedan od najupućenijih ljudi u velike infrastrukture. Doktorirao je na Oksfordu, godinama je kao istraživač radio u Cernu, da bi se 2000. vratio u Kembridž. Od 2008. redovni je profesor u slavnoj Kevendišovoj laboratoriji, učestvuje u programu DUNE, a od 2018. izvršni je predsednik STFC, što je važno telo u britanskoj nauci.
“VREME”: Kako vidite ulogu male zemlje kao što je Srbija u zajednici poput Cerna?
MARK TOMSON: Ne sviđa mi se baš izraz manje zemlje, ali zemlja poput Srbije, kao i drugi različiti regioni koji sarađuju u Cernu, svi zajedno donose malo drugačije načine razmišljanja. Donošenjem svih tih različitih načina razmišljanja na jedno mesto jednostavno počnete da radite bolje. Mislim da je ta raznolikost razmišljanja zaista važna. To je jedna od stvari koje smatram posebno uzbudljivim u vezi sa Cernom i tim evropskim modelom saradnje. Mislim da je zato tako efikasan.
Efikasnost u Cernu pre svega se vezuje za uspehe ove organizacije, kao što je pre deset godina bilo otkriće Higsovog bozona. To je i iz današnje perspektive veliki uspeh ne samo za Cern, već i za evropsku fiziku. Međutim, deceniju kasnije, Cern je u novim okolnostima. Sada postoji drugačija vrsta konkurencije, sa Kinom i sa SAD. Mislite li da su Cern i Evropa sposobni za ovu novu trku u fizici čestica?
Da, to je dobro pitanje. Ali za mene je odgovor očigledan. Razlog za to što Evropa može i dalje da bude najbolja i da se takmiči leži u 70 godina istorije u Cernu. To nije samo vreme. Cern ima ovaj divan kompleks akceleratora, ne samo LHC, to su svi prstenovi koji vode u LHC, to je 70 godina ulaganja, što je teško reprodukovati. Teško je reprodukovati i to što Cern ima oko 2500 zaposlenih, uglavnom inženjera i tehničara, i oni su apsolutno briljantni i imaju ogromno znanje. Zahvaljujući osoblju u Cernu, kada Cern nešto izgradi, to radi. Cern počinje sa pozicije na kojoj ima ogromne prednosti, i u Evropi smo nesumnjivo na čelu oblasti fizike čestica, posebno fizike sudarača.
Pre nekoliko godina, kada je usvajana nova strategija fizike čestica, delegati iz raznih zemalja, u kojima se mnogi fizičari ne bave takozvanom “velikom naukom” (“big science”), u kojima su istraživanja nemoguća bez velikih ulaganja, ukazivali su na taj problem. Koje je vaše mišljenje, da li je nauka u Cernu prevelika?
Mislim da je za nauku zaista važno da ima projekte različitih razmera. Dakle, ne možete imati samo mnogo malih projekata, a ne možete imati ni mnogo velikih jer ih ne možete priuštiti. Mislim da treba prepoznati kako zaista postoji samo jedan Cern na svetu. Ipak treba da imamo bar jednu veliku organizaciju koja se bavi zaista velikom naukom. To je prilično efikasan način da se pokuša razumeti univerzum. Mislim da smo u Evropi postigli pravi balans, jer imamo nekoliko velikih instituta, a Cern je najveći, a zatim mnogo širi spektar manjih instituta. Zato to ne vidim kao veliki problem. Mislim da, kada se sagleda da je Cern laboratorija za 23 zemlje članice i sve druge naučnike koji dolaze iz celog sveta, to stavlja stvari u kontekst. Da, Cern je veliki, ali postoji samo jedan takav.
Pored istraživačke karijere, lično ste bili zaduženi i za važne infrastrukturne projekte. Osvrnimo se na aktuelni poduhvat izgradnje HiLumi akceleratora u Cernu. Kad ga neko pomene u prostoriji, uvek se javi neko ko pita: “HiLumi? Šta ste rekli?” Zašto je tako? Kad se gradio LHC, nije vladala takva atmosfera. HiLumi je najvažniji projekat u Cernu, a ljudi znaju zaista malo o tome.
Mislim da je to u nekoj meri i prirodno, jer je HiLumi nastavak Velikog hadronskog sudarača (LHC). Ne menjamo veći deo starog akceleratora. Zapravo radimo na nekim veoma značajnim promenama.
Da li je to bila greška sa komunikacione tačke gledišta? Možda je bilo bolje reći: “Gradimo novu stvar, ali ćemo koristiti stare elemente”?
Ne, mislim da nije. Udeo infrastrukture koju zapravo menjamo nije veliki, ne vadimo sve dipolne magnete iz većine mašina. Ali radimo na tome da celokupna mašina postane mnogo snažnija, mnogo luminoznija. Pazite šta kažem, luminoznija (providnija, prim. aut.). I to je velika investicija. Do sada, ako pogledate ceo LHC program, iz sudara snopova smo prikupljali samo oko šest odsto podataka. Dakle, prikupili smo 1/16 celokupnih podataka LHC programa. To je sićušan deo. HiLumi će moći da prikupi 16 puta više podataka iz istih sudara. A osim toga, radimo još i na unapređenju detektora. Dakle, ne dobijate samo 16 puta više podataka već i kvalitetnije podatke. Cernovi istraživači postaju veoma vešti u korišćenju veštačke inteligencije. Tako da postoji još jedan faktor povrh toga. To je zaista uzbudljivo. I mislim da postoje ogromne mogućnosti za otkrića. I uvek to kažem, po prirodi otkrića ne znamo šta bi to otkriće moglo biti, jer ne bi bilo otkriće ako bismo znali šta je. Ali otvara se prava prilika za ceo ovaj program. Cela zajednica fizičara čestica trebalo bi možda više da govori o tome da je ovo sada mašina za otkrića.
Mislite li da će HiLumi moći da reši neke od nerešenih problema, kao što je tamna materija?
To je jedna od prvobitnih, da tako kažem, želja. Postoji ideja da su čestice tamne materije povezane sa supersimetrijom. Svojstva nekih od ovih novih čestica, predviđenih u teoriji koju još nismo videli – supersimetriji – mogla bi zapravo objasniti tamnu materiju. Međutim, to još nismo videli ni u jednom eksperimentu. No, ne znači da ga nikada nećemo videti. Bilo bi pogrešno reći da ćemo definitivno otkriti tamnu materiju. Tražićemo određeni tip tamne materije u LHC i možda ćemo je pronaći, a to bi verovatno bilo još izvanrednije otkriće od Higsovog bozona. Dakle, postoji šansa, i ne smemo to isključiti. Otkrićemo (smeh).
foto: milovan milenković…
Da li mislite da Cern uspeva da dopre do običnih ljudi i nakon Higsovog bozona?
Mislim da je to zanimljiva poenta, da smo na neki način možda bili previše uspešni sa Higsovim bozonom. Ali mislim da postoje i druge prilike. HiLumi je mašina za otkrića. Kad sam bio mlad, kada sam imao 13 godina, kada sam zapravo počeo da se interesujem za fiziku čestica, to je bila uzbudljiva stvar – istražujete nepoznato. Mislim da treba da ističemo tu poruku: ne radimo rutinske naučne stvari. Mi istražujemo nepoznato i posmatramo univerzum na način na koji nikada ranije nije bio viđen. Ali ne znamo šta ćemo pronaći i to je uzbudljivo.
Šta mislite o saradnji Srbije i Velike Britanije u fizici?
Ne vidim nikakve razloge da saradnja ne ojača. Nauka je uvek kooperativan napor. Nema prepreka, nema čvrstih zidova koji bi to sprečili. Svi smo u tome zbog istog zajedničkog cilja, svi želimo da se bavimo naukom na najbolji način, tako da ne vidim razlog da se to ne desi.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
