Uvođenje reda

Glavna prednost ova dva zakonska predloga, o odbrani i o vojsci, jeste u tome što će njihovim stupanjem na snagu da prestane važenje čitave gomile zakona o izmenama i dopunama prastarih zakona iz oblasti odbrane i vojske. To će uveliko olakšati posao svima koji se time bave: od vojnika do vrhovnog komandanta. Predlog zakona o odbrani postavlja osnove sistema koji bi trebalo da bude fleksibilan i koji postavlja svoje prioritete po pravom redu. Naime, definicija potencijalnih pretnji i procena ugroženosti prvi je korak; iz tih procena izvodi se strategija odbrane, a iz strategije doktrina i taktika. Zakonodovstvo treba da obezbedi stalni okvir u kome će izvršna vlast – šef države, vlada, ministarstva odbrane, spoljnih poslova, unutrašnjih poslova i službe bezbednosti – moći da u skladu sa promenama okolnosti podešavaju procenu ugroženosti i iz nje proizašavše strategiju, doktrinu i taktiku. Oba ova predloga veoma razumno određuju šta je čiji posao, ko kome komanduje i dokle je čija nadležnost.

S obzirom na najnovije promene nadležnosti u čuvanju državne granice, na primer, ovi predlozi dopuštaju da u slučaju jasno predviđene potrebe vojska može da pomaže pograničnoj policiji, ali to ostaje kao izuzetak. Precizno se definiše i dosta osporavana mogućnost učešća u raznim multinacionalnim vojnim misijama van granica Srbije: isključivo profesionalni vojnici na dobrovoljnoj osnovi i uz saglasnost parlamenta, a po liniji članstva u UN-u i drugim međunarodnim savezima čiji je Srbija član, ili po liniji međunarodnih ugovora koje je Srbija potpisala. Zakonski predlozi unose više preciznosti i u oblasti koje donosi tehnološki napredak: informatiku, telekomunikacije, vazdušni saobraćaj, ekologiju i kriptozaštitu. Predviđa se, na primer, da vojska bude nosilac ukupne kriptozaštite za sve državne organe, što će izazvati određene primedbe i insinuacije, uprkos činjenici da vojni instutut za primenjenu matematiku ima iza sebe veliko iskustvo i dostignuća.

Što se suočavanja sa stvarnošću tiče, zakonski predlozi predviđaju dva vida oružanih snaga: kopnenu vojsku i ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu. Mornarice nema, a mornarički oficiri prevode se u obične činove po postojećoj simetriji. Novost je da se uvodi novi čin za vojnike, pored razvodnika i desetara – mlađi vodnik. Podoficiri počinju od vodnika, pa ide stariji vodnik i dva zastavnika – obični i prve klase. Nema više kapetana prve klase i general-pukovnika, koji je sada samo general. Uvodi se brigadir, čin između pukovnika i general-majora; nije više pukovnik, ali nije još ni general. Tako smo se nekako uskladili sa nekim evropskim stanjem u toj oblasti. Veoma precizno definišu se radni odnosi i status profesionalnih vojnika, vojnih službenika i vojnih nameštenika (nekadašnjih građanskih lica na službi). Tu već ima primedbi na položaj ugovornih vojnih lica: naime, oni i dalje imaju trogodišnji ugovor koji se može produžavati do napunjene 40. ili 45. godine. Neki krugovi u vojsci smatraju da je starosno ograničenje pogrešno, jer „ugovorci“ mogu biti i često jesu od velike koristi i teško ih je zameniti.

Vojska je definisana kao apolitična: svoje političke preferencije vojna lica izražavaju na izborima i nikako drugačije; svako isticanje partijskih obeležja i partijska propaganda zabranjeni su. Zato, međutim, ovi zakonski predlozi dopuštaju sindikalno organizovanje, mada ne i štrajk. Verski poslovi biće regulisani posebnim aktima. Paravojno organizovanje zabranjeno je dosta obuhvatnom odredbom, što je za svaku pohvalu. Takođe je definisan pojam dobrovoljca i njegov status.

Predviđaju se veoma detaljno razrađeni mehanizmi kontrole vojske, unutrašnji i spoljni, a obećava se i „transparentnost“ na planu budžeta, potrošnje i ostalih stvari za koje se smatra da javnost ima pravo da ih zna. Za ono ostalo predviđen je i sistem klasifikacije poverljivosti podataka iz oblasti odbrane i vojske.

Izvestan i ne mali problem javlja se u odredbama Predloga zakona o odbrani koje se tiču vanrednog stanja. Problem je dvojak: ustavnopravni i praktični. Naime, u zakonskom predlogu smatra se kao svršena stvar da ratno i vanredno stanje proglašava Narodna skupština na predlog Vlade i predsednika. Ustav to ne kaže tako; Ustav samo kaže da vanredno stanje proglašava Narodna skupština, kao što je to proletos onako lepo istakao Toma Nikolić kad su ga izabrali za predsednika Skupštine. U ovim zakonskim predlozima se, međutim, ratno i vanredno stanje stalno mešaju i idu zajedno i gde treba i gde ne treba i to je druga strana problema. Ratno stanje i vanredno stanje nisu isto, niti je upotreba vojske ista u oba slučaja. Ostavimo ratno stanje po strani, jer je nesporno po definiciji. Vanredno stanje, međutim, uvodi se iz čitavog niza raznih razloga: od unutrašnjih nemira i ugrožavanja ustavnog poretka, pa do elementarnih nepogoda. Upotreba vojske sigurno nije ista u svim tim zamislivim slučajevima, a u nekima je čak veoma delikatna, ako ne i sporna, o čemu se u zakonskim predlozima ne vodi računa.

Ovi predlozi izazvaće žestoku skupštinsku debatu sa predvidivim argumentima i primedbama, opstrukcijama i ostalim cirkusom, ali da sačekamo dok debata počne.