Uteha ožalošćene porodice

Da je Slobodan Milošević kojim slučajem bio kralj, godinu dana posle njegove smrti teško bi moglo da se kaže šta je tačno preostalo od njegovog kraljevstva. Tačnije, procena bi zavisila od ugla posmatranja. Iz ugla onih razočaranih, stvar bi se svela na izanđali citat o tome da je sve isto, samo što kralja nema. Iz ugla onih čije je razočaranje manje, ocena bi svakako podrazumevala tezu da se sve ono u šta je Milošević verovao, za šta se borio i kuda je nameravao da stigne, raspalo kao da ga nikada bilo nije.

I jedni i drugi samo su donekle u pravu. Na prvi pogled, kraljevstvo Slobodana Miloševića deluje daleko lošije nego što je izgledalo 11. marta 2006, u trenutku njegove smrti: ratna politika koju je vodio sad je i zvanično osuđena, članovi porodice su mu u bekstvu i na poternicama, odriču ga se povremeno čak i članovi njegove partije, a sve je manje onih koji veruju da se nekadašnji predsednik Srbije zalagao za bilo šta izuzev za jačanje svoje moći. S druge strane, ni godinu dana posle Miloševićeve smrti ne može se reći da je on nestao s domaće scene: Socijalistička partija Srbije osvojila je zavidan broj glasova na izborima i ušla u Parlament, javna retorika ponekad podseća na dane najveće Miloševićeve slave, dokumenti o kriminalnoj delatnosti njegovog sina još se čuvaju zaključani u nekakvim fiokama, njegova dedinjska imovina još stoji netaknuta, Haški tribunal još se nije oporavio od bruke koja mu je naneta smrću bivšeg predsednika, a nekadašnji politički protivnici dobro su proučili njegove govore i preuzeli zaklinjanje u svete srpske zemlje i obećanja o tome da ne daju Kosovo.

POLITIKA BOLJE PROŠLOSTI: Najuspešnija tekovina epohe Slobodana Miloševića bez sumnje je Socijalistička partija Srbije. Uprkos prognozama prema kojima neće preći cenzus, SPS je na januarskim izborima uspeo da osvoji čak 16 poslaničkih mandata i postane relevantan sagovornik u pregovorima o formiranju nove vlade. Uspeh je tim veći što su posle Miloševićeve smrti ovu partiju skoro uništili sukobi zavađenih frakcija – takozvane „tvrde“ na čelu s Miloradom Vučelićem i one „mekše“ na čelu s Ivicom Dačićem. Imajući u vidu da je neposredno pre smrti Slobodana Miloševića Dačić bio umešan u aferu „Kofer“, kao i da je Vučelić uživao vidnu podršku Miloševićeve familije, prognoziralo se da će partiju pre ili kasnije preuzeti upravo Vučelić. Kao stari medijski vuk, on je u periodu priprema za sahranu i posle sahrane bio redovan gost svih mogućih i nemogućih elektronskih i štampanih medija, a teško je bilo izbeći njegove ocene o ovom ili onom političkom pitanju. U tom periodu, Ivice Dačića i ostalih „naslednika“ skoro da nije ni bilo.

Iako su na mesto predsednika pretendovala četvorica kandidata (pored Vučelića i Dačića, bili su to Zoran Anđelković i Petar Škundrić), pripreme za kongres ove partije, održan 3. decembra 2006, zapravo su bile pripreme za konačan obračun između dve struje, dve politike, dva stila. Kako je na početku kongresa više od dve hiljade kandidata usvojilo Rezoluciju o istorijskoj ulozi Slobodana Miloševića, neki posmatrači procenjivali su da je pobeda „tvrde“ struje sigurna. Naime, u dokumentu koji su pisali Milorad Vučelić i Aleksandar Vulin još jednom su ponovljene teze poznate iz Miloševićevog doba, zaključeno je da „Milošević jeste deo istorije, ali i deo naše sadašnjosti i budućnosti“ i konstatovano kako „nema diskontinuiteta“. Međutim, rezultati glasanja bili su u potpunom diskontinuitetu s očekivanjima: Ivica Dačić osvojio je 1287 glasova, dok su za Vučelića glasala 792 kandidata.

Posle spektakularne pobede, Dačić je konačno dobio priliku da dokaže zašto je među beogradskim novinarima odavno poznat kao jedan od najboljih stranačkih portparola i da izađe iz senke većih i nekad moćnijih imena. Iako kvalifikovan kao predstavnik „mekše“ struje, Dačić nije izašao iz poznatih SPS-ovski ideoloških okvira, ali je istovremeno uspeo da šarmira birače koji su odavno batalili socijaliste. S jedne strane, Dačić je isticao kako „niko nema pravo da kaže da se neće ponovo ratovati“ i kako će SPS svim sredstvima braniti Kosovo i Republiku Srpsku. S druge strane, na pitanje o tome da li podržava isporučivanje Ratka Mladića Hagu diplomatski je odgovarao kako je „protiv izručenja, ali ne i protiv dobrovoljnih predaja“. Tokom predizborne kampanje poručivao je kako „SPS bauk kruži Srbijom“, a istovremeno ublažavao ovakve poruke vickastim prikazom izborne kampanje: „Tadić je ušao u štalu da ljubi tele. Vuk je ljubio ovce. Ne bi me čudilo da i Dinkić počne da ljubi mačiće i kučiće. Nažalost, ljubljeni još nemaju pravo glasa. Mnogo je bolje i časnije poljubiti neku lepu devojku.“ Konačno, bivši portparol, bivši član i predsednik GO SPS-a, pokazao je za socijaliste ne baš karakterističnu toleranciju ponudivši svojim protivkandidatima visoke pozicije u partiji i izbegavši da se o njima izjašnjava bilo kako, sem kao o kvalitetnim političarima. U svakom slučaju, koji god da su razlozi za izbor Dačića na mesto predsednika stranke, koji god da su razlozi za povratak jednog broja birača, godinu dana posle Miloševićeve smrti evidentno je da su socijalisti preživeli i da je pred njima ako ne sjajna, ono bar relativno svetla budućnost.

MIRA M., PENZIONERKA: U nekoj neformalnoj biografiji Miloševićeve supruge Mirjane Marković, sezona 2006/07. mogla bi biti označena kao period povremenog prisustva na poternicama i isto tako povremenih razgovora s novinarima „Večernjih novosti“. Još 2002. godine, Mirjana M. optužena je da je podstrekivala Živku Cicu Knežević, bivšu sekretaricu Vlade Srbije, da dadilji njenog unuka dodeli stan iz republičkog stambenog fonda. Posle volšebnog nestanka iz zemlje 23. februara 2003, za Mirjanom M. raspisana je poternica i određen pritvor, ali je sve to palo u vodu u trenutku smrti njenog supruga: uz jemstvo od 15.000 evra i obećanje da će se pojaviti na suđenju, njoj je ponuđena (bar privremena) sloboda i mogućnost da prisustvuje sahrani. Iako je jemstvo položeno, supruga bivšeg predsednika nije prihvatila ponudu i do dana današnjeg nije prešla granicu Srbije. Okružni sud u Beogradu potom je naložio da se jemstvo uplati u korist pravosudnog budžeta i da se ponovo raspiše poternica, ali je Vrhovni sud poništio to rešenje. Okružni sud u julu 2006. opet donosi istu odluku, ali je Vrhovni sud opet poništava uz isto obrazloženje: da optužena nije lično obaveštena o datumu suđenja, odnosno da nema dokaza da je „optužena uredno pozvana na glavni pretres 23. marta 2006, a prvostepeni sud nije ni pokušao dostavljanje poziva optuženoj na jedan od načina predviđenih Zakonikom o krivičnom postupku“. Konačno, 29. decembra 2006. Okružni sud opet je doneo rešenje o raspisivanju poternice za Mirjanom M., kao i za određivanjem pritvora – i ovaj put, istaknuto je kako je optužena bila upoznata s terminima zakazanih pretresa preko svojih branilaca, a da „na drugi, formalan način i nije mogla biti pozvana“. Kad se sve sabere i oduzme, ispada da se Miloševićeva udovica za godinu dana tri puta našla na poternici i da je dva puta oslobođena takve muke.

Drugi aspekt njenih penzionerskih dana, onaj koji se tiče kontakta s „Večernjim novostima“, daleko je zanimljiviji i onim nostalgičnima garantuje trenutni povratak u devedesete. Naime, iako već i vrapci na grani znaju kako Mirjana M. živi u Moskvi, izgleda da samo novinari „Večernjih novosti“ znaju i tačnu adresu i uživaju puno poverenje: kad god hoće da se oglasi, ona se obraća upravo njima, što je rezultiralo s nekoliko istorijskih intervjua i pisanih obraćanja javnosti. Prvi put oglasila se 29. aprila 2006, kada je u opširnom pismu pokušala da demantuje navode „dela beogradske štampe“ koji se tiču smrti i sahrane Slobodana Miloševića. Tom prilikom, objasnila je između ostalog: da je Haški tribunal ubio Miloševića, da nije tražila da Milošević bude sahranjen u Aleji velikana, da su sahrani prisustvovali i ljudi koji nisu prijatelji njene porodice, da nije želela da iznad kovčega bude odsvirana pesma Rjabinuška, već samo Podmoskovske večeri, da je telohranitelj Senta Milenković izdao svog dugogodišnjeg poslodavca, da se povodom smrti bivšeg predsednika u Srbiji ukupno okupilo tri miliona ljudi i, konačno, da joj je sin Marko rekao da je tata i posle smrti „bio lep“.

U sledećem obraćanju, odnosno u intervjuu objavljenom u „Večernjim novostima“ 22. avgusta 2006, Mirjana M. rekla je da želi da se vrati kući, da „živi od krađe zlatnih poluga i solidarnosti svojih dugogodišnjih, nekadašnjih prijatelja“, upitala je „zašto bi moja zemlja pripadala svima vama više, koji ste tu, nego meni“ i uporedila Hag sa Aušvicom. Za pamćenje je ipak ostao sledeći citat: „Slobodan Milošević nije bio izveden pred haški sud, već je haški sud bio izveden pred Slobodana Miloševića. Drugo, on nije osuđen. A onog istog dana kada ga je Haški tribunal ubio – pretvorilo ga je u srpskog sveca.“ Sledeći intervju, objavljen 14. decembra 2006, pokrivao je uglavnom političke priče – stavove Mirjane M. o udruženju Sloboda, o Ivici Dačiću, JUL-u, Milutinu Mrkonjiću i druge prigodne predizborne teme.

U međuvremenu, najavljena je mogućnost da Mirjana M. (ukoliko se ikada pojavi) bude saslušana u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, a ime joj se pominjalo i u kontekstu šverca cigareta u periodu 1995–2001. Naime, u policijskoj istrazi sumiranoj pod nazivom „Mreža“, Mirjane M. prisetili su se neki rukovodioci carine koji su naveli da je upravo ona tražila propuštanje određenih kamiona prepunih cigareta. Sve to, međutim, ne bi onemogućilo Mirjanu M. da bar finansijski stane na svoje noge: prema navodima eks ministra Slobodana Lalovića, nju na šalteru penzijskog i invalidskog osiguranja čeka više od milion dinara. Svoju profesorsku penziju, naime, ona nije podigla od februara 2003, a još nije zatražila ni penziju svog supruga na koju bi imala pravo.

DECA ZA PRIMER: Za razliku od majke Mirjane, Marko i Marija Milošević su se od očeve smrti veoma retko pojavljivali u javnosti. Ipak, baš kao i ona, sin i ćerka bivšeg predsednika i dalje su prisutni u sudskim spisima. U nastavku suđenja povodom tuče ispred požarevačkog kafea Pasaž u maju 2000, posle duže pauze, ponovo se pojavilo Markovo ime: na pretresu 5. februara 2007. najavljeno je da bi on ipak mogao da se pojavi kao jedan od okrivljenih, pošto svedok Miroljub Milovanović može da potvrdi njegovo učešće u događaju. Proces je inače počeo 2001. tužbom članova požarevačkog Otpora protiv prijatelja Marka Miloševića zbog nanošenja telesnih povreda, ali je zbog kontratužbe istih tih Markovih prijatelja zbog učešća Otporaša u tuči, objedinjen u „združeni postupak“. Markovo ime nije konkretno pominjano sve do pretresa 25. decembra 2006, kada je svedok Miroslav Milošević dopunio svoj raniji iskaz tvrdnjom da ga 2. maja 2000. nije napao niko drugi do sam Marko – on ga je, navodno, jurio kroz centar grada vitlajući pištoljem. Novi pretres zakazan je za 12. mart i glavno je pitanje da li će, pored iskaza Miroslava Miloševića, svedočenje Miroljuba Milovanovića biti dovoljno da se i Marko nađe na spisku okrivljenih. Naravno, mnogo je ozbiljnija priča o umešanosti Marka Miloševića u šverc cigareta – u već pomenutoj akciji „Mreža“, Marko je označen kao šef jedne od sedam švercerskih grupa koje su se prilično obogatile trgovinom cigaretama tokom devedesetih. Navodno, upravo je Markova grupa bila najjača, kako po profitu, tako i po moći.

U međuvremenu, pošto se slegla buka oko smrti njegovog oca, Marko se javno oglasio četiri puta, od čega samo jednom u sopstveno ime – ostalo su bili takoreći porodični nastupi. Najviše pažnje izazvalo je njegovo javno pismo upućeno potpredsedniku Haškog tribunala Kevinu Parkeru upućeno 17. avgusta 2006. Objašnjavajući da pismo predstavlja zvaničnu reakciju njegove porodice na izveštaj Tribunala o uzrocima smrti Slobodana Miloševića, Marko je ponovio ocene o tome da je bivšeg predsednika „Tribunal osudio na smrt 24. februara, kada je odbio njegov zahtev da ga pusti na privremenu slobodu, ignorišući i njegovo zdravlje, prava i upozorenja lekara“, kao i da je tako „s predumišljajem odveo mog oca u ‘prirodnu smrt’“. Pozivajući Ujedinjene nacije da ne prihvate haški izveštaj, Marko je takođe podsetio da je „autopsija rađena bez nezavisnog ekspertskog tima koji je poslala naša porodica“ i da je „ruskim doktorima bio zabranjen pristup telu i uzorcima tkiva“. Tribunal je potvrdio da je dobio ovo pismo, ali je istovremeno istaknuto kako je za njih slučaj zaključen i kako je Marko imao priliku da kaže sve što je želeo tokom susreta s članovima tima koji je sprovodio istragu.

Drugi put, Marko se zajedno s majkom i sestrom oglasio 16. novembra, povodom najava da će Udruženje Sloboda prerasti u političku stranku. Samo mesec dana kasnije, 14. decembra, Marko je na pitanje („Večernjih novosti“, naravno) da li novčano pomaže neke frakcije u SPS-u i osnivanje stranke Sloboda, vickasto odgovorio da on finansira „samo svog sina Marka“. Tom prilikom, ocenio je da je njegova porodica predmet brojnih političkih zloupotreba i da se među političarima „ko stigne“ poziva na njega i njegovu majku. Istog dana porodica je opet nastupila zajedno i ogradila se od skupa koji je organizovao Bogoljub Bjelica, donedavni predsednik Udruženja Sloboda.

Pisma koja je potpisala čitava porodica ukazuju na mogućnost da su se tokom godinu dana od Miloševićeve smrti odnosi u familiji Milošević popravili i da su bolji nego što su bili u martu 2006, tokom priprema za sahranu i neposredno nakon toga. U to vreme, naime, ćerka Marija otvoreno se usprotivila odluci da Milošević bude sahranjen u Požarevcu i na sva zvona najavljivala kako će „iskopati tatu“, dok su se brat Marko i mama Mirjana uzdržali od komentara na takve izjave i uopšte od bilo kakvog pomena Marijinog imena. Nekoliko meseci kasnije, u intervjuima „Novostima“, mama Mirjana nije previše pričala o ćerki, ali je više puta konstatovala da je ona bolesna, da živi u Crnoj Gori, da ni sa kim ne komunicira i da je „žrtva jednog nerazumnog političkog progona“. Ostalo je ipak nejasno da li Marija ipak komunicira s majkom i bratom, ili su pisma na kojima je njen potpis tako koncipirana samo radi izbegavanja bruke i bez Marijinog pristanka.

Sama Marija dala je nekoliko intervjua neposredno nakon sahrane, ali je najviše pažnje privuklo pismo koje je 20. marta 2006. uputila Draganu Hadži Antiću. U tom pismu ona od starog porodičnog prijatelja traži da „ispravi nepravdu koju joj nanose mediji. Uz brojne patetične prikaze svoje situacije, poimence je navela one koje je „tata do poslednjeg trenutka voleo“, kao i one koje je „prezreo“. Na spisku voljenih tako su se našli Uroš Šuvaković, Milorad Vučelić, Milutin Mrkonjić, Bogoljub Bjelica, Branko Rakić, Dragan Hadži Antić, „moji prijatelji, mama i Marko“. S druge strane, navedena su imena Sente Milenkovića, Nebojše Pavkovića, Zorana Lilića, Ivice Dačića i Zorana Anđelkovića.

Inače, u postupku pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Marija Milošević se tereti za pucnjavu u vili Mir, u proleće 2001, prilikom hapšenja njenog oca. Zbog neovlašćenog posedovanja oružja i narušavanja opšte bezbednosti, Marija je u septembru 2002. osuđena na osam meseci zatvora, uslovno na dve godine, ali je odlučeno da suđenje bude ponovljeno. Kako se Marija posle Miloševićevog odlaska u Hag preselila u Crnu Goru, njeni advokati konstantno se pozivaju na tvrdnju da im je branjenica ozbiljno bolesna – 19. oktobra 2005. odlučeno je da ona bude privedena na sledeći glavni pretres, ali se to još nije dogodilo.

DEDINJSKO NASLEĐE: Ni godinu dana posle smrti Slobodana Miloševića, njegovi naslednici nisu pokrenuli ostavinsku raspravu. To, međutim, ne znači da će Mirjana, Marko i Marija ostati bez onoga što je glava porodice uspela da stekne tokom decenije svoje vladavine – prema domaćim zakonima, pravo na nasleđe ne zastareva i moguće ga je ostvariti decenijama posle smrti vlasnika imovine. Osim toga, da bi ostvarili svoja prava, oni čak ne moraju ni da se pojave u Srbiji. Sve poslove mogu da završe nasledničkom izjavom i overenim punomoćjem, odnosno angažovanjem advokata. Ukoliko bi se odlučili na takav potez, Miloševićima bi se trud višestruko isplatio: njihova dedinjska imovina procenjuje se na desetak miliona evra.

Slobodan Milošević bio je vlasnik vile u Tolstojevoj 33 i vile u Užičkoj ulici 34 na Dedinju – iako različiti eksperti stalno ističu da on nije bio vlasnik zemljišta na kojem se te vile nalaze, odnosno da u vlasništvo ne može da mu se računa i približno 100 ari dragocene dedinjske teritorije, vrednost ovih vila time nikako nije umanjena. Naime, svo građevinsko zemljište u gradovima Srbije zapravo je u državnoj svojini, što ni do sada nije uticalo na cene luksuznih nekretnina. Potencijalnim naslednicima probleme bi ipak moglo da napravi evenutalno ispitivanje porekla imovine bivšeg predsednika koje se već dugo najavljuje – još u avgustu 2006. direktor Poreske uprave Vladimir Ilić izjavio je da će „do kraja godine biti ispitana imovina ne samo pravnih naslednika Slobodana Miloševića već i svih lica povezanih s njim“. Dokle je ta akcija stigla i da li je uopšte započeta, u ovom trenutku nije poznato.

Vila u Tolstojevoj 33 otkupljena je za malu svotu novca, pod vrlo čudnim okolnostima, a 2000. nelegalno je adaptirana. Ipak, ta adresa manje je sporna od Užičke 34. Ova vila data je Miloševićima na korišćenje pred početak bombardovanja 1999, da bi uz pomoć navodno falsifikovanih dokumenata, bila kupljena u julu iste godine za svega 9.000 nemačkih maraka. Posle 5. oktobra 2000, vođen je postupak za osporavanje vlasničkog ugovora, doneta je odluka o oduzimanju vile, ali je odlukom Vrhovnog suda to rešenje ukinuto, a postupak vraćen na početak i u avgustu 2006. prekinut. Kako su tada preneli mediji, prekidanje sudskog postupka zbog smrti vlasnika uobičajeno je – po slovu zakona, postupak se nastavlja kada budu određeni naslednici.

Što se tiče ostale imovine Slobodana Miloševića, čini se da će stvar biti još kompleksnija. Pošto je najavljeno ispitivanje celokupne imovine, dnevnik „Danas“ je, na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, zatražio od Poreske uprave da na uvid dostavi šta je sve posedovao bivši predsednik. U broju od 8. septembra 2006. objavljeno je da su nadležni u Poreskoj upravi odgovorili da takve podatke nemaju – potpunu informaciju, navodno, ima samo sud koji vodi ostavinsku raspravu i „u ostavinskom postupku utvrđuje imovinu koja je predmet nasleđivanja“. Kao i većina navoda nadležnih državnih institucija, i ovaj je podložan različitim tumačenjima. S jedne strane, to bi moglo da znači kako se podaci o Miloševićevoj imovini radi potreba istrage čuvaju u dubokoj tajnosti. S druge strane, vrlo je lako zaključiti kako je pokojni predsednik po pitanju imovine bio isto onoliko oprezan koliko i po pitanju potpisivanja različtih državnih papira i naredbi – u prevodu, da nije ostavljao nikakve tragove. Tome u prilog ide činjenica da, osim dedinjskih vila, ništa od pozamašne porodične imovine nije bilo uknjiženo na ime Slobodana Miloševića – tri kuće i poslovni objekti u Požarevcu, stan kod Bajlonijeve pijace i ko zna šta još, zvanično je vlasništvo Mirjane Marković ili Marije i Marka.

Kako god da okrenemo, nema mnogo elemenata za optimizam i veru u to da će se jednog dana tačno utvrditi šta su Miloševići posedovali i kako su to stekli. Čak i ukoliko država odluči da im nekako oduzme vile, čak i ukoliko se utvrdi učešće Marka Miloševića u organizovanom švercu cigareta, čak i ukoliko svi članovi porodice budu osuđeni u nekom budućem sudskom procesu, to nikako neće biti kraj njihove imperije i bogatstva. Marko Milošević je, navodno, kupio vilu u ekskluzivnom moskovskom naselju Barviha, Marija Milošević živi na velikom imanju u Crnoj Gori, pretpostavka je da se na različitim računima u različitim bankama nalaze milioni, a činjenica je da porodica uspešno opstaje već pet godina, iako u tom periodu nisu imali nikakav zvaničan prihod. U prevodu, jasno je da oni i dalje imaju mnogo, kao i da se to „mnogo“ nalazi na nepoznatim lokacijama, daleko od domaćih istražnih organa.

Godinu dana posle smrti Slobodana Miloševića, opstala je njegova partija, na slobodi je opstala njegova porodica, imovinu niko ni taknuo nije. Istovremeno, činjenica je da građani Srbije ipak polako shvataju šta im je sve Sloba uradio, činjenica je da je njegova politika zvanično osuđena pred Međunarodnim sudom u Hagu, činjenica je da se posle njegove smrti u Srbiji i dalje živi. Za prvu godinu posle njegovog odlaska, to je sasvim pristojan rezultat.