Ustavna završnica

Posle šest godina različitih pokušaja da se promeni Ustav, projekata i rasprava, posle dve i po godine od poslednje ustavne inicijative, Skupština Srbije je u velikoj brzini glasovima 242 poslanika u subotu oko 21.30 usvojila Predlog novog ustava Srbije i Odluku o raspisivanju ustavnog referenduma za 28. i 29. oktobar.

Posle mnogo odugovlačenja do brzog usaglašavanja je došlo u nedelji pre skupštinskog usvajanja ustava. Mada je na ubrzanje verovatno i uticala kriza vladajuće većine posle najave G17 plus da će napustiti vladu, furiozna ustavna završnica objašnjavana je isključivo potrebom da se u preambulu novog ustava hitno unese odrednica da je Kosovo sastavni deo Srbije. Suštinska autonomija Kosova i Metohije urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava, a po rečima premijera Koštunice do nove promene Ustava zbog statusa Kosova sigurno neće doći. Sporovi su se koncentrisali oko Vojvodine čije je interese u ustavnom usaglašavanju branila Demokratska stranka, koja je zadovoljna usvojenim stepenom vojvođanske ekonomske samostalnosti. U Ustav je unet čak procenat budžeta koji ide Vojvodini. Osnivanje autonomija ili promena njihovih granica mora biti potvrđena na referendumu. Teritorija autonomija se ne može menjati bez saglasnosti njihovih građana na referendumu.

Odgovarajući na primedbe zbog brzine donošenja Ustava, predsednik Skupštine Predrag Marković je podsetio da su ustavnom predlogu o kome su poslanici odlučivali u to subotnje veče prethodile tri odluke dva saziva Narodne skupštine. U aktuelnom sazivu rad na promeni Ustava započet je donošenjem skupštinske odluke od 30. marta 2004, dve nedelje posle pogroma na Kosovu 17. marta, da se pokrene procedura za promenu Ustava. Odbor za ustavna pitanja se 8. aprila 2004. upoznao sa komparativnom analizom ustavnih rešenja o kojima je u prethodnom periodu raspravljano u Skupštini, ili su bili predstavljeni javnosti preko nevladinih organizacija ili naučnih skupova.

Objavljeno je, inače, više ustavnih projekata: „Ustavna rešenja za Srbiju“ Beogradskog centra za ljudska prava, „Ustav Kraljevine Srbije“ profesora Pavla Nikolića, „Projekt Ustava Republike Srbije“ grupe autora okupljenih u Forumu iuris, koji je napisao prof. dr Nenad Dimitrijević, „Ustav regionalne države“ akademika Miodraga Jovičića, „Principi ustavne deklaracije“ grupe autora okupljenih oko Foruma za etničke odnose, kao i projekt „Ustavnopravni okvir decentralizacije Srbije i autonomije Vojvodine“, grupe autora koje je okupio Centar za regionalizam.

Pododbor za ustavna pitanja održao je 18 sednica, a u poslednjoj fazi, po rečima predsednika Skupštine Markovića, u junu 2006. dodatno je na tome angažovao „dva doktora prava i jednog vrača“. Marković tako opisuje sebe (kod njega se često ne zna kada je prešao granicu patetike, a kada je postao komedijant) jer on je učestvovao u usaglašavanju dr Zorana Lončara, zastupnika vladinog predloga i dr Dragora Hibera za stupnika predloga predsednika Republike.

Pošto je dobio saglasnost pododbora 12. septembra je obavestio Skupštinu da je ono što je bilo moguće usaglasiti, usaglašeno, a da su ostale velike i značajne političke razlike i alternative. Skupština je tog dana, očito jureći finiš kosovskih pregovora, jednoglasno utvrdila još jednu odluku – da se ubrzano završi rad na ustavu, a takođe utvrdila i da tekst o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Srbije mora da uđe u tekst ustava. Vlada je istog dana svojim zaključkom utvrdila Predlog teksta koji se na to odnosi, a premijer Koštunica je ušao u intenzivnu seriju usaglašavanja ustavnog teksta s predsednikom Srbije Tadićem, predstavnicima političkih partija, nacionalnih manjina i funkcionerima Vojvodine.

DVA PREDLOGA: Predlog ustava je proizašao iz dva predloga, vlade i predsednika Srbije, koji su bili u proceduri dve, odnosno dve i po godine. Vladin predlog je podnet u junu 2004, a predsednikov u januaru 2005. Vladin predlog je proizašao iz predloga DSS-a: „Osnovnim načelima za novi ustav Republike Srbije“, a ovaj je imao izvesne dodirne tačke sa predlogom „Ustavna reforma u Srbiji i Jugoslaviji“, koji sadrži predloge nezavisne grupe eksperata (Lidija Basta-Flajner, Vladimir Đerić, Marijana Pajvančić, Dragoljub Popović, Zorica Radović i Slobodan Samardžić), koji je Beogradski centar za ljudska prava objavio 2001. godine, a koji uključuje i Predlog za novi ustav Srbije. Predlog DSS-a u početku je sadržao koncept regionalne države, ali je vladajuća koalicija od toga odustala zbog pretpostavke da ustav zbog protivljenja radikala ne može dobiti potrebnu dvotrećinsku većinu u Skupštini.

Predsednikov predlog je pravila grupa stručnjaka koju su sačinjavali: Momčilo Grubač, Vojin Dimitrijević, Marijana Pajvančić, Dragoljub Popović, Oliver Nikolić, Svetislav Bulajić, Vladimir Đerić, Ružica Žarevac, Zoran Lutovac i Svetozar Čiplić.

U predsedničkom predlogu je najdetaljnije razrađen deo ustava o ljudskim pravima. Uz izvesne izmene preuzet je iz takozvane male ustavne povelje SCG o ljudskim pravima.

OBRAZLOŽENJA: Predsednik Republike Boris Tadić je u obraćanju Skupštini naglasio da novi ustav ima evropski karakter, da se Srbija definiše kao država srpskog naroda i svih njenih građana, sa ljudskim, manjinskim pravima i slobodama, evropskim principima i vrednostima i da ustav ima mnogo razvojnih elemenata.

I u govoru premijera Vojislava Koštunice kaže se da je to ustav za preporod Srbije, da će Srbija novim ustavom biti moderna demokratska država, utemeljena kao pravno uređena zemlja, podsetivši na to da je u proteklom periodu donet veliki broj značajnih zakona, ali da tek donošenjem novog ustava oni dobijaju pravi smisao jer postaju deo jedne uređene celine.

Rekavši da je donošenje novog ustava fundamentalni cilj za koji se on lično borio u granicama svojih moći, Koštunica, inače škrt na pridevima, upotrebio je izraze: veliko delo, istorijska odgovornost, novi veliki početak, Srbija postaje tvorac svoje sudbine, prilika koju je pružila sama istorija. Pohvalio je što su sve institucije radile na usvajanju Ustava.

I predstavnici ostalih parlamentarnih partija, smanjili su međupartijske konflikte i pokušavali da u ovoj prilici tokom trajanja ustavnog primirja, ili ustavnog pakta, izvade novu legitimaciju.

Dok je u noći pred posebnu sednicu Skupštine usaglašavan tekst ustava, u raspravi o promeni poslovnika, negde oko dva sata po ponoći, radikal Krasić je između ostalog govorio o tome kako u Evropskom parlamentu DSS pripada narodnjačkim partijama, da je DS u socijaldemokratskom bloku, a da su radikali – u grupi demokratskih partija. Tomislav Nikolić je uz konstataciju „pišemo istoriju Srbije“ da bi pokazao radikalsku republikansku tendenciju, podsetio da kada su 1888. (Pašićevi) radikali prvi put ponudili svoj ustav, on bio oštro usmeren protiv monarhije odrednicom da srpski narod sebi daruje ustav. Uzbuđenje i pijetet iskazivao je i Veroljub Stevanović, šef poslaničkog kluba samostalnih poslanika „9+9“, koji su, inače, monarhisti. I kancelarija prestolonaslednika je pomirljivo reagovala konstatacijom da se nisu stekli uslovi da pitanje monarhije dođe na red, uz nadu da će takvo vreme doći. Jedna parola „Hoćemo kralja“ koja je dominirala nekim od opozicionih demonstracija devedesetih ostala je u senci nove ustavne iznudice.

Šef poslaničkog kluba socijalista Ivica Dačić pozdravlja što je donet republikanski ustav. Socijalisti su inače reagovali na konstatacije političara iz demokratskog bloka koji su naglašavali da se ukida Miloševićev ustav, nabrajajući da je pod tim ustavom uveden višepartijski sistem i sloboda štampe. Dačić je zapitao da li sadašnjoj vlasti zvuče poznato rečenice ustav pa izbori, specijalne veze sa Republikom Srpskom, jedinstvo Srbije, autonomija Vojvodine da, državnost ne.

Dačić je rekao da je Socijalistička partija glasala protiv toga da se u ustav uvrsti himna Bože pravde, napisana za Obrenoviće, rugao se što republikanci ustaju na himnu u kojoj se pominje kralj, dosoljavajući da se doduše kralj ne pominje jer je tekst promenjen, ali da oni to ne znaju pa pevaju kralju. Kao da je znao da će biti takvih sumnjičenja, predsednik Tadić je posle Evropskog prvenstva u vaterpolu uputio novinare da pogledaju snimak i čitanjem sa usana utvrde da on nije pomenuo kralja pevajući himnu.

Dačić je to izgovorio da bi naglasio kako socijalisti ipak neće zviždati državnoj himni i cepati zastavu što su neki doskora činili. Što se brzine tiče, koja je neke navele da donošenje novog ustava počnu porediti s takozvanim Žabljačkim ustavom, (SFRJ je prestala da postoji 15. januara 1992, a Ustav je donet krajem aprila) Dačić će reći da je tim Žabljačkim ustavom Srbija zapravo krala državu od Karingtona, aludirajući na to da i sada ustavotvorci zapravio „kradu državu“ od Ahtisarija, te da je odbrana Kosova važnija od procedure. Osam poslanika nije glasalo za ustav a Dačić je u Skupštini prozivao Gorana Svilanovića, Natašu Mićić i Žarka Koraća što nisu potpisali inicijativu za donošenje ustava.

ISTORIJSKA ČITANKA: Kosovo i istorija bili su mobilizacijsko gorivo za taj ustav. Mioljub Albijanić (G17 plus) je konstatovao da je ovo sedmi ustav koji se donosi 103 godine posle nastanka nove srpske države, posle 16 godina važenja postojećeg ustava i šest godina od demokratskih promena u Srbiji. Albijanić je sa govornice izgovorio skraćenu istoriju srpske ustavnosti, pomenuo je Nomokanon, zakonopravilo svetog Save iz XIII veka, nije zaobišao to da je u XIV veku u članu 168. Dušanovog zakonika stajala odredba da se sve sudije sude po zakonu, a ne po strahu od carstva mi. Pomenuo je da su već 1808. i 1811. donete prve moderne ustavne deklaracije i slovo o srpskoj slobodi učenog profesora Božidara Grujovića.

Pomenuo je šest ustava između 1835. i 1903. godine. Znameniti Sretenski ustav koji je 1835. napisao Dimitrije Davidović, Skupština u Kragujevcu usvojila, a Turska, evropske sile i Rusija odbacile. Pomenuo je turski ustav iz 1838, koji je bio najdugovečniji, bio je na snazi više od trideset godina, primetivši da je u vreme tog konzervativnog ustava Srbija ipak među prvima uvela građanski zakonik. Pomenuo je zatim namesnički ustav iz1869, koji je prvi put Srbiju učinio parlamentarnom državom, pomenuo je da se 1881, kada su počele da deluju stranke, namesnički ustav pokazao nedovoljnim. Ne bez tendencije, i uprkos žagoru Albijanić se tu zadržao na geslu zaboravljenih naprednjaka „Zakon, sloboda i napredak“, kako bi rekao da G17 plus nastavlja ta načela. Nastavio je potom pričom o tome da je kralj Milan nametnuo novi srpski ustav, koji je, međutim, sadržao čuvenu odrednicu da je štampa u Srbiji slobodna; da je kralj Aleksandar Obrenović 1901. doneo svoj ustav; i da se posle majskog prevrata ustavom iz 1903. u Srbiji uvodi parlamentarizam.

Koštuničin glavni naglasak u govoru u Skupštini je na tome da će u srpskom ustavu, kako je rekao, biti zapečaćena istina da je Kosovo i Metohija uvek bilo i da zauvek ostaje sastavni deo teritorije Srbije. Taj motiv će biti okosnica i u govorima ostalih lidera parlamentarnih stranaka. Predlog ustava podržali su čelnici Srpske radikalne stranke, G17 plus, Socijalističke partije Srbije. Kosovo kao deo Srbije pominje se u preambuli ustava i u propisanom tekstu zakletve predsednika Srbije, koja po članu 114. novog ustava glasi: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.“

Manja grupa pristalica Liberalno demokratske partije, vojvođanskih autonomaša i još nekih manjih partija i nevladinih organiza tokom rasprave protestovala je pred Skupštinom zbog brzog donošenja Ustava. Kasnije su se oglašavali različiti političari, i aktivisti NGO-a, i uglavnom ukazivali na kosovski sindrom. Ta grupa se praktično izjašnjava za bojkot referenduma, a protiv Miloševićevog ustava. Neki od njih su za prošlog mandata pokušali da donesu ustav po skraćenoj proceduri, čak su inicijativu pokrenuli u vreme vanrednog stanja, ali Ustavni sud je tu inicijativu osporio.

OEBS je u jednom saopštenju zamerio što nema javne rasprave o ustavnom predlogu, ali je brzo posle toga pozdravio postignutu saglasnost svih parlamentarnih partija o ustavu.

Dosta je vidljiva razlika između 206 odredaba novog ustavnog teksta u odnosu na 136 članova Ustava iz 1990.

U ustavnom tekstu primetne su novine, a neke od njih proizilaze iz toga što je Ustav Srbije iz 1990. bio Ustav jedne federalne jedinice (sa ugrađenom takozvanom separatističkom klauzulom koja se aktivira kada su interesi Srbije ugroženi), a Ustav iz 2006. je Ustav samostalne države.

Neke odredbe označavaju kraj prethodnog sistema. Ukida se društvena svojina, a jamči se privatna, zadružna i javna svojina. Neke novine su iz „evropskog paketa“. Uvodi se zaštitnik građana i pravo na ustavnu žalbu potiv pojedinačnih akata državnih organa. Pojačava se uloga Ustavnog suda, koji sa skupštinom može da smeni neposredno izabranog predsednika. Najviša sudska instanca u Srbiji je Vrhovni kasacioni sud.

Značajnu ulogu u sudstvu preuzima Visoki savet sudstva, mada uticaj (izbor predsednika suda i prvi izbor sudija) zadržava Skupština.

Uspostavlja se nešto jača uloga Skupštine u odnosu na predsednika Srbije, koji će i dalje biti biran neposrednim izborima, ali ga Skupština može smeniti ako Ustavni sud zaključi da je prekršio Ustav. Do sada je predsednik Srbije bio praktično nesmenjiv jer je za smenu predsednika pored skupštinske većine bila potrebna referendumska većina.

Ovlašćenja predsednika Srbije za komandovanje vojskom i za unapređenje oficira sada su precizno definisana. Upotreba vojske van granice Srbije moguća je samo uz odobrenje Skupštine, što su pozdravili socijalisti.

Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom.

Po članu 47. starog ustava građanin Republike ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran. Po članu 38. novog ustava državljanin Republike Srbije ne može biti proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni.

U navedenim odredbama praktično se otklanjaju blokade nalik na koje su nastajale povodom izručenja haških optuženika.

LJUDSKA PRAVA: Trećina odredaba novog ustava (od 18. do 81. člana) posvećena je zaštiti ljudskih prava – na dostojanstvo i slobodu, na nepovredivost fizičkog integriteta, zaštitu dece… Ustav kaže da nijedna religija ne može da se uspostavi kao državna ili obavezna. Radikal Nikolić će u raspravi zameriti što u kasnijim članovima nije posebno pomenuta Srpska pravoslavna crkva, već je izjednačena sa ostalim verskim zajednicama.

Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu. Predsednik Tadić će istaći baš ovu odredbu kao jednu od tačaka po kojima se stari ustav razlikuje od novog. Svaki oblik trgovine ljudima je zabranjen. Zabranjen je prinudni rad, seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra se prinudnim radom. Nema smrtne kazne, zabranjeno je kloniranje ljudskih bića.

Jemčeno je pravo na okupljanje, udruživanje, obaveštavanje, na imovinu, nasleđivanje.

Detaljno su razrađena prava na zaštitu od diskriminacije, na pravično suđenje, na zaštitu ličnih podataka, na zaštitu od torture, prava osuđenika i pritvorenika. Proklamuje se pravo na religijsko uverenje, a roditelji mogu obezbediti deci versku nastavu u skladu sa svojim uverenjima.

Proklamuje se obaveza zaštite baštine i prirodne okoline. Društva za zaštitu životinja protestuju što je zaštita životinja zaobiđena.

Ustav proklamuje pravo na rad, zaštitu na radu i pravičnu nadoknadu za rad, i kaže da se tih prava niko ne može odreći. Socijalistička partija saopštava da će istaći da glasa za ustav zbog toga što je zasnovan na socijalnoj pravdi, što su garantovani socijalna zaštita, besplatno osnovno i srednje školovanje, besplatno visoko obrazovanje za one koji su slabijeg imovnog stanja i socijalna pomoć za nemoćne.

Ustav traži da se uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca. Položaj zaposlenih usklađuje se kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca. Zabranjeni su akti kojima se ograničava slobodna konkurencija. Strani preduzetnici izjednačeni su na tržištu sa domaćim.

PROMENA: Dosadašnji ustav je po načinu promene bio tvrd, a promena novog ustava je nešto lakša, mada je za promenu ključnih odredbi i dalje potrebna referendumska podrška, ali ne tako velika kao do sada. Buduće promene ustava se unekoliko olakšavaju tako što Skupština može dvotrećinskom većinom da promeni „obične“ članove ustava, a na njoj je da odluči da li će predlog izneti na referendum. I dalje se predviđa da izmena Ustava mora biti potvrđena na referendumu ako se odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava. U tom delu promena je u tome što će za referendumsko potvrđivanje biti potrebna većina od broja izašlih birača, a ne, kao do sada, većina svih birača u Srbiji.

Kad se 28. i 29. oktobra referendum završi, Republička izborna komisija utvrdiće i proglasiti ukupne rezultate republičkog referenduma i dostaviće izveštaj o sprovedenom republičkom referendumu Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ustav će biti prihvaćen ako broj glasova „za “ pređe tri miliona i dvesta pedeset hiljada glasova. Na izborima za ovaj sastav Skupštine u decembru 2003. bilo je 6.511.450 upisanih birača, glasao je 3.825.471, što čini 58,75 odsto. Pre toga serija predsedničkih izbora nije uspela, ali je to verovatno rezultat taktičkog bojkota Koštunice od strane ostataka DOS-a.

Skupština će se po okončanju ustavnog referenduma sastati da dvotrećinskom većinom usvoji ustavni zakon o sprovođenju ustava, a treba da izmeni i neophodne zakone i da raspiše izbore. U slučaju da referendum ne dobije potrebnu većinu, u tom slučaju na red bi došli oni koji se zalažu da se održe izbori za ustavotvornu skupštinu, koja bi kao skupština 1946, nastavila redovan rad, a ustavni posao bi bio vraćen na početak.

U toku važenja Ustava Srbije, od 1990. do 2006, građani su izlazili na izjašnjavanje dvadeset puta, glasali su na ukupno 32 listića, od toga je bilo tri referenduma, od kojih je jedan, onaj iz 1998, uspeo.

*Zbog ovih izbora došlo je do narodne pobune 5. oktobra, a podaci o njima su kontroverzni. Savezni ustavni sud je svojom odlukom PP broj 33/2000 i 33/1-2000 od 4. oktobra 2000. godine utvrdio da zapisnici koje je Savezna izborna komisija dobila od izbornih komisija 24 – Prokuplje i 26 – Vranje, koji se odnose na glasanje i utvrđivanje mandata na teritoriji Kosova i Metohije, nisu bili važeći, s obzirom na to da su biračka mesta po odluci Savezne izborne komisije bila, suprotno Zakonu, otvorena samo do 16 časova, umesto do 20 časova. Do ovih izbora bilo je 7.220.000 birača. U kasnijim izborima obuhvaćena biračka mesta na kojima su birači izašli na izbore. Na parlamentarnim izborima u decembru 2003. bilo je 6.511.450 upisanih birača. Uključivanje dijaspore u izborni proces 2004. nije bitno uticalo na veličinu biračkog tela.

Izvor RSZS, Dokumentacioni centar „Vremena„