Uspon i pad pobune

Sve to se već osećalo u vazduhu. Slom živaca i nervno rastrojstvo su blage reči koje mogu da opišu duševno stanje autora ovog teksta dok je prošlog utorka gledao predsednika Srbije Aleksandra Vučića na televiziji. I pored toga što je BIRN javnosti razotkrio da naprednjačka vlast krije stvaran broj mrtvih od kovida-19 i manipuliše brojevima novozaraženih, predsednik svih građana krivio je upravo te građane što se država raspada usled novog pika zaraze.

Telefon je neprestano vibrirao, panične poruke su stizale, na društvenim mrežama se urlikalo. Beogradom se brzinom svetlosti širio talas neurotičnog gneva, koji se već godinama taložio.

foto: vladimir paunović / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

SAMI PROTIV SVIH

Na raskrsnici Bulevara kralja Aleksandra i Kneza Miloša, u neposrednoj blizini Narodne skupštine, neki pobesneli ljudi su zakrčili saobraćaj. Na sav glas se psovao Vučić, tražile ostavke, skakalo se, sve se treslo, neki su turirali motore automobila; dizale su se ruke, zastave, transparenti, lupalo se u bubanj. Očigledno je da nije više bilo dovoljno da se stoji i galami protiv Vučića i njegovih, kao što je rađeno u prethodnih osam godina. Osam godina se šetalo, slikalo za Instagram i Fejsbuk, đuskalo uz muziku u karnevalskoj atmosferi – i nije urodilo plodom.

Reporter „Vremena“ stajao je blizu ograde Skupštine kada je situacija počela da izmiče kontroli. Ekipa sa velikim barjakom na kome je obris Kosova i Metohije sa sloganom „Nema predaje“, i vođom sa megafonom koji je vikao da je dosta tiranije, probila se kroz masu i srušila metalnu rešetku koja je odvajala ljude od Skupštine. Nakon desetak minuta, svi su se gurali na stepenicama, padali jedni preko drugih, pokušavali da se probiju do prvih redova. Novinari, kamermani i fotografi su mileli kroz gomilu.

Laž je da su tu gomilu činili samo oni željni sirovog nasilja. Tu su bili ljudi željni pravde i razuma, koji im je bio oduzet. No, propagandna mašinerija je pokušala svim silama da ovaj narodni ustanak pripiše raspaloj i nesložnoj opoziciji, ali opozicioni lideri su takođe bili na meti „ustanika“. Reporter „Vremena“ je gledao kako Vuk Jeremić jedva izvlači živu glavu. „Moji roditelji su zbog tebe i tvojih ostali bez posla, ne mogu u penziju da odu“, režao je jedan od pobunjenika. Borku Stefanoviću su takođe dobacivali da ide kući, bivšeg predsednika Borisa Tadića su izviždali.

Situacija u kojoj se Vučićeva vlast ogolila je trenutak kada su oklopnici MUP-a krenuli da rasteruju goloruki narod. To je još više rasplamsalo požar, koji više niko nije mogao da ugasi.

U celoj toj gunguli, nešto je iz pravca Skupštine poletelo ka nebu. Svi su gledali, mnogim mladima nije bilo jasno šta se dešava, dok neko nije viknuo: „Bežite, bacaju suzavac!“ Počeo je stampedo, ljudi su padali, pomahnitalo gurali jedni druge, patike su spadale, narod je bežao glavom bez obzira od raspomamljenih policajaca koja je trčali ka njima. Automobili po ulicama su trubili, čuli su se zvuci razbijanja stakla, sirene su zavijale; niko ne zna kuda da trči, jedni viču da se ide na RTS, drugi da se ide na Vladu.

ZADAH DEVEDESETIH

Suzavac, pendrek, džipovi, jurišanje, batinanje, maltretiranje, konjica, hapšenja – u narednih nekoliko dana tako su pokušali da uteraju strah u kosti razjarenim demonstrantima.

Već posle prve večeri, zahvaljujući televiziji N1, isplivali su snimci brutalnog prebijanja ljudi. Internet i društvene mreže bili su preplavljeni snimcima policijskog iživljavanja, zabeleženim uglavnom mobilnim telefonima. Ni novinari nisu bili pošteđeni, ni od strane policijskih službenika, ni od strane nervoznih demonstranata.

Iako je Aleksandar Vučić već sledećeg dana povukao odluku o uvođenju policijskog časa, nazad više niko nije hteo. I druge večeri su ljudi došli kod Pionirskog parka, nastavljajući tamo gde su stali, samo što je policija bila lukavija, pa je masu usitnjavala u manje grupe.

Ovi protesti više nisu oni gde se pazilo da se ne zgazi cveće, gde su se ispijale limenke piva i gledalo na sat kada će se u Cetinjsku na svirku. Nije tu više bilo mesta za decu i pse, budući da se jedan vučjak tresao od topovskih udara, dok su jedno dete, svega nekoliko godina staro, jedva spasli od konjskih kopita. Ljude su jurili po zgradama, hodnicima, dvorištima, uličicama. Premlaćivali su i klince, i roditelje, i sve što im je palo pod ruku. U prvim linijama nisu bili (samo) vandali, već i ljudi koji možda nisu umeli da se tuku sa policijom, ali su barem svojim stajanjem izražavali prkos represiji. Uprkos pričama da oni samo rade svoj posao, policijski vodovi su koračali prema masi. Kroz suzavac, od kojeg su pluća gorela, raširio se zadah devedesetih.

SUMRAK PROTESTA

Već trećeg dana priča je počela da se razvodnjava. Pokrenula se inicijativa da se sedne, da bi se „ispravni“ odvojili od ubačenih elemenata koji su, kao, bili odgovorni za nerede. Odjednom, nakon silnog prebijanja, prosipanja znoja i krvi, plasirana je ideja da ljudi posedaju ispred Skupštine i na taj način izraze svoje nezadovoljstvo. Iz dvodnevne nenormalne situacije, kada je gomila policajaca mučki isprebijala jednog momka, ljudi su počeli da sede ispred Skupštine čitajući knjige, cevčeći limenke i dvolitre, slušajući muziku preko zvučnika i igrajući kolo. Kako je vreme prolazilo, počele su i svađe. Jedni druge su prozivali da su Vučićevi botovi, da su poslati od Državne bezbednosti da prouzrokuju nasilje; međusobno su se koškali, gurkali, jedan je vadio nož na drugog, ratni veterani su se svađali, mladi su jedni druge prozivali da su ili izdajnici ili fašisti. Paranoja se kroz masu širila poput virusa. Nikome više ništa nije bilo jasno, ali su mnogi bili kivni što je ta „sedeća revolucija“ došla kao tablete bromazepama.

Ne postoji opšti profil nekoga ko se našao ispred Skupštine. Jednostavno rečeno, svi su bili protiv Aleksandra Vučića i njegove vladavine, ali iz različitih razloga. Iako mnogi koji su se tamo našli imaju bezbroj (racionalnih) razloga da budu protiv njega, ekipa ispred ograde odavala je potpuno drugačiji utisak. Među njima su bili različiti religiozni fanatici, opskurni nacionalisti, ljudi sa dugogodišnjim robijaškim stažom, PTSP veterani iz ratova devedesetih, mutni ortaci sa tribina, klinci na spidu i još pokoja šačica ozlojeđenih ljudi sa margine.

Za artikulisanje njihovog jeda bili su zaduženi Srđan Nogo, bivši član Dveri, raščinjeni sveštenik Antonije Davidović, iz ko zna koje rupe izvađeni Mladen Obradović, predvodnik zabranjene desničarske grupe „Obraz“. Koliko su društvene mreže pomogle u okupljanju ljudi i dojavljivanju stvari sa terena, toliko su odmogle u predstavi da su ovakve grupe „preotele protest“. Notorna je činjenica da se protest izborio za svoj cilj, a to je povlačenje policijskog časa. Sve ostalo je bilo samo pražnjenje dugogodišnje, nakupljene srdžbe.

METAMORFOZA PROTESTA

Zanimljivo je i fenomenološki kako je tokom pet dana ovaj protest menjao svoje lice i naličje. Počeo je kao narodni revolt protiv vladavine jednog čoveka i njegovih poslušnika. I pored toga što je predsednik već sledećeg dana povukao odluku o uvođenju karantina, ljudi su i dalje bili besni. Druge večeri nastavilo se vraćanje milog za drago, trećeg je usledio hipsterski Bir fest, koji je otupio oštricu, da bi se četvrto pretvorilo u navijački dernek, bespotrebno izveden. Pete noći protest se pretvorio u pomešani svetosavski plenum, ravnozemljaški zbor, antivaksersku reviju i anti-5G-migrantsku skupinu. Neki nisu razumeli kako se to desilo, pa su se ubrzo vraćali svojim kućama.

Protesti, međutim, i dalje naizgled traju, iako više ne liče na one izvorne, već na čuvanje vatre do sledećeg ekscesa vlasti. Osim što su ispunile svoj cilj, ove demonstracije su dale još jedan rezultat, a to je da odnos između vlasti i demonstranata više neće biti isti. Linija je pređena.