Uspon i pad Jugoslovenske ratne mornarice

Zvuči gotovo neverovatno da je Slavica Vjekoslava Afrića iz 1947. godine prvi domaći igrani film, ali i jedini dramaturški posvećen mornarici. Do danas nijedna slična priča nije ponovo našla mesto u našoj kinematografiji, iako je u svetu nastao čitav podžanr – Cain Mutiny, Das Boot, Lov na Crveni oktobar, K–19, U–571, Crimson Tide, Black Sea, sve do Nolanovog Denkerka i Greyhounda Toma Henksa iz 2020. godine.

S druge strane, šteta je što se u izvanrednoj televizijskoj seriji Slom Save Mrmka o oficirskom koru Kraljevine Jugoslavije u puču 27. marta 1941, nije našla epizoda o Rečnoj ratnoj flotili. Podsetićemo, nakon herojskog otpora i potapanja rečnog monitora „Drava“ u Aprilskom ratu, na Dunavu kod Čelareva, preostala tri, „Sava“, „Vardar“ i „Morava“, uspešno su doplovili do Beograda, gde su na ušću Save u Dunav namerno onesposobljeni. Njihove posade prekrcale su se na manji brod, na koji će se obrušiti konstrukcija železničkog mosta u Beogradu, porušenog od strane inženjerije jugoslovenske kraljevske vojske. Bio je to, kako je rečeno, istovremeni slom i brodolom, kakav će se nažalost ponoviti 50 godina kasnije.

ORGANIZACIJA I KADROVI

Ratna mornarica posleratne Jugoslavije bila je formacijski ustanovljena kao VPO – vojnopomorska (armijska) oblast sa sedištem u Splitu, sačinjena od Flote i tri vojnopomorska sektora (VPS). Flotu su činile četiri fregate, tzv. veliki patrolni brodovi, divizion raketnih topovnjača i čamaca, divizioni torpednih, patrolnih čamaca, podmornica, komandni brod Vis i školski brod Galeb. Vojnopomorski centri su, po klasifikaciji, bili Peti u Puli, Osmi u Šibeniku i Deveti u Kumboru, u Crnoj Gori. Komandant VPO nominalno je bio tzv. prvi admiral mornarice, a sam rod simbolička komforno–paradna zona, u odnosu na strateški izazov koji je Jugoslaviji nakon 1948. godine pretio od Istočnog bloka.

JRM su ustanovili admirali Ivan Kern, Srećko Manola i Josip Černi, njen prvi komandant, ali se kao njena renesansa računa vreme od admirala Mate Jerkovića (1952 – 62). Nakon njega, komanda RM je istovremeno i sedište Četvrte armijske oblasti koju vodi general Miloš Šumonja. Od 1967. do 1988. godine sledi logičan niz hrvatskih kadrova, uglavnom Dalmatinaca: Bogdan Pecotić, Ljubo Trta, Ivo Purišić, Tihomir Vilović i Božidar Grubišić. Samo u periodu od 1974–79. to je Branko Mamula, kasniji načelnik generalštaba i savezni sekretar za narodnu odbranu, koji će svojim strategijskim planom „Jedinstvo“ resetovati dotadašnje ustrojstvo JNA.

Na čelo JRM i VPO, u njegovom mandatu prvog čoveka vojske, biće postavljen Srbin, viceadmiral Mile Kandić. Krajem 80-ih, tri najvažnija admirala u Beogradu su Hrvati: Sveto Letica, kao zamenik NGŠ za RM, Božidar Grubišić, državni podsekretar u SSNO i Petar Šimić, predsednik organizacije SKJ u JNA. Letica će kao svež penzioner postati prvi komandant Hrvatske ratne mornarice, a Božidar Grubišić (uz pukovnika Antona Tusa, komandanta RV i PVO) najveći transfer u novoformirani Zbor narodne garde. Petar Šimić će na jednom od kolegijuma vojnog vrha doživeti moždani udar, od koga će preminuti tokom proleća 1990. godine.

Za to vreme na Jadranu, od Pule preko Šibenika do Splita, kako je i rečeno novom komandantu VPO Miletu Kandiću 1991, balans autoriteta predstavlja viceadmiral Dragoljub Bocinov, Makedonac, kao načelnik centra visokih vojnih škola „Maršal Tito“, odnosno akademije RM u splitskoj luci – kasarni Lora. U komandi Ratne mornarice – zgradi nekadašnje Dalmatinske banovine, kontraadmirala Jozu Ercega (koji takođe prelazi u Hrvatsku vojsku) na mestu načelnika štaba, odnosno drugog čoveka mornarice, naslediće čuveni podmorničar, viceadmiral Fridrih Moreti. Iz Banja Luke kao formacijski zamenik komandanta dolazi dotadašnji načelnik štaba korpusa, general major Nikola Mladenić. Iz njegovih neposrednih svedočenja, kao jedinom optuženom kome se 1992. pred Županijskim sudom u Splitu nije sudilo u odsustvu u procesu „Mile Kandić i ostali“ (30 visokih oficira JRM ranga kontraadmirala, kapetana bojnog broda i fregate, ekvivalentnih činovima pukovnika i potpukovnika), razmotaće se film koji počinje ubistvom regruta Saše Gešovskog.

PUT U HAOS

U dalmatinskom zaleđu uveliko traje „balvan revolucija“ i konstituisanje SAO Krajine. U Borovom selu, u zasedi početkom maja gine 12 hrvatskih policajaca. Pred komandom JRM, 6. maja 1991. godine u Splitu se organizuju velike demonstracije, a borbeni transporter vojne policije koji obezbeđuje zdanje bivše banovine našao se u okruženju demonstranata. Jednog regruta, ispostaviće se kasnije takođe Makedonca, dave u nameri da mu otmu naoružanje, a vojnik Gešovski je pogođen u sporadičnoj razmeni vatre upozorenja. Dežurni oficir u zgradi je Kapetan bojnog broda (KBB) Ljubiša Beara, tadašnji načelnik bezbednosti VPO, kasnije pukovnik i prvi obaveštajac Vojske Republike Srpske, pomoćnik Ratka Mladića i haški optuženik u procesu za Srebrenicu (osuđen je na doživotnu robiju, preminuo je u zatvoru u Berlinu 2017). Počinje svojevrsna kadrovska vrteška i ubrzanje događaja, koje će ishoditi tragedijama.

Čuveni KOS-ov film o prisluškivanju bivšeg generala JNA, tada hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja, generisaće strepnju zbog naredbe da se napadaju ustanove i objekti, strah da će se zlostavljati vojni penzioneri, upadati u stanove porodica vojnih lica. Tokom 1990/91. prekaljeni viceadmiral Vjekoslav Čulić prelazi u generalštab u Beograd. Na njegovom mestu, komandanta VPS Pula, novi najmlađi kontraadmiral JRM Srećko Pogačnik zadržava se samo godinu dana, nakon čega traži prevremeno penzionisanje. Menja ga Vladimir Barović, koji svoj VPS Boka ostavlja tada još uvek kapetanu bojnog broda Krsti Đuroviću.

Zapaljen je fitilj u nizu uzročno posledičnih reakcija, provokacija mahom od strane HOS-ovih dragovoljaca ili krajiških teritorijalaca. Neuspešni pokušaji „peglanja“ situacije od strane Moretija i Mladenića, kao predsednika „komisije za nadzor otvaranja i prekida vatre“ u RM, eskaliraće u katastrofu napadom Kninskog korpusa na Šibenik. Potom hrvatskim kontraudarom na kasarne Kuline i „Ante Jonić“, Remontni zavod „Vladimir Škropnik“ u Šibeniku, kao i na baterije obalske odbrane u šibenskom akvatorijumu (od 16. do 22. septembra). U tim događajima nastradaće kapetani fregate Zjačić i Munteanu, kapetan bojnog broda Boško Trifunović i poručnik bojnog broda Golubović. Ali stradaće i sam grad Šibenik, katedrala Svetog Jakova, zaštićena od strane UNESCO-a, što u uzvratnoj vatri s mora, što od artiljerije pukovnika Slavka Lisice. Komandant VPS Šibenik, kontraadmiral Đuro Pojer, takođe demisionira. Zameniće ga novi načelnik štaba i dojučerašnji komandir vojnog uporišta Vis, kapetan bojnog broda Marko Sunarić.

Viceadmiral Mile Kandić, kao i komandant flote kontraadmiral Nikola Zdravković, su na izmeštenom komandnom mestu na ostrvu Vis. Pomorska operacija deblokade baze minolovaca i polagača u luci Ploče, tokom noći 15. septembra, je ilustracija pat pozicije u kojoj se nalazi JRM. Taktički nekad pozicionirana ka spoljašnjem neprijatelju, sa strateškim osloncem na ostrvskoj i obalskoj odbrani i vojnim uporištima, sada je okrenuta naglavačke. Pukovnik Jovan Strugar, komandant najvažnije kopnene kasarne RM, baze u Divuljama, predvodi kampanju retorzije. Ona se sastoji u konstantnoj vazdušnoj podršci RV sa aerodroma u Mostaru.

fotografije: arhiva jrm

Split, Solin, Kaštel i Trogir su pod konstantnim izazovom artiljerijske vatre sa brodova JRM. To podrazumeva i sadejstvo dve fregate klase Koni/Kotor, brodova Split 31 i Pula 34, kojima zapovedaju kapetani bojnog broda Dragan Jovin i Ilija Brčić. Međutim, i viceadmiral Bocinov, kao i pominjani general Mladenić, odbijaju da stave u akciju plan minobacačke vatre na 38 ciljeva u gradu. Zbog toga će Bocinov biti smenjen i takoreći interniran u Beograd, gde je osuđen na 18 meseci zatvora, ali će na vreme uspeti da pobegne u Makedoniju. Tamo će potom postati drugi načelnik generalštaba Makedonske armije. Na njegovo mesto u Loru dolazi kapetan bojnog broda Dojčilo Isaković. Viceadmiral Fridrih Moreti, nakon operacije Ploče, tokom jednog septembarskog popodneva, kako se priča, naprosto je preko splitske rive iz komande RM odšetao u penziju. Na mesto načelnika štaba ratne mornarice, helikopterom na Vis, posle samo osam meseci u Puli, 29. septembra biva postavljen kontraadmiral Vladimir Barović.

PAKLENA ISKUSTVA

Vladimir Barović rođen je 7. novembra 1939. u Banja Luci. Nakon Drugog svetskog rata, njegov otac bio je visoki starešina Jugoslovenske armije na Kosovu, u Prištini. Barovićima se kao nacionalna pripadnost pripisuje crnogorska. Vladimir 1961. završava mornaričku vojnu akademiju. On i Marijan Pogačnik poslednji su kapetani bojnog broda u JRM, koji polažu za čin kontraadmirala i bivaju promovisani u čin krajem 1990. godine. Barović je bio komandant VPS Boka u Kumboru, odakle početkom 1991. vanredno preuzima vojnopomorski sektor u Puli. Nakon kratkotrajnog „slovenačkog“ rata u junu te godine, jasno je da se vojska neće povući samo iz Slovenije, već i iz Istre, uprkos njenom projugoslovenskom opredeljenju.

Jedan deo Barovićevog imidža oficira i džentlmena potiče iz vremena početka korektne delokacije najvećeg vojnog arsenala JRM iz Katarine i Muzila (Pula je bila glavna ratna luka i Austrougarskog carstva i kraljevine). Slično je i u Rijeci, čijom korpusnom zonom odgovornosti zapoveda general Marijan Čad.

Načelnik generalštaba Blagoje Adžić već tada povlači kadrovske poteze kojima kao da prstima zapušava rupe u probušenom čamcu Jugoslovenske ratne mornarice. Poznanici i Barovićeve kolege spočitavaju mu odluku, novu prekomandu na Vis, usled očiglednog admiralovog rastrojstva pod pritiskom optužbi da u Puli nije demontiran i poslednji obalski top. Vladimir Barović se u dugom telefonskom razgovoru oprostio od supruge, nakon čega je ona navodno tražila da mu se oduzme lično naoružanje. Ubio se iste noći kada je preuzeo mesto načelnika štaba JRM i VPO, a iza njega je ostalo pismo u kome se kao motiv navodi njegova nemogućnost da ratuje protiv dojučerašnjih komšija i bombarduje gradove u kojima je proveo život. Uprkos razumljivoj želji da se Baroviću dodeli oreol dostojanstva i časti, legitimna je i rezerva prema apsolutnoj verodostojnosti tog pisma, objavljenog u „Slobodnoj Dalmaciji“.

foto: arhiva jrm

Uslediće pakleno iskustvo za posade i brodove. Kako navodi jedan od učesnika foruma Paluba, gde se još jedino održava uspomena na te ljude i događaje: „Toliko meseci na moru u takvim uslovima, zamalo se potopiti u novembru kod Tajerske Sestrice, prevaliti stotine milja (od Pule, preko Visa do Boke), održavati brodove ispravnim, izvršiti sve zadatke, a ostati psihički čitav, kad ne znaš ni gde ti je porodica, izgubio si stan, grad, državu, sve oko tebe se ruši i raspada. Čelični brodovi i čelični ljudi, ali nažalost i mnogi flipnuli nakon svega.“ Kada tokom novembra 1991. godine HRM bude između Šolte i Brača pogodila, nasukala pa preotela protivnički patrolni čamac klase Mirna, PČ 176 „Mukos“, preuzeće prevlast i na tom delu Jadranskog mora, a JRM će 4. januara 1992. zauvek napustiti Vis i Loru. Rat će uveliko potrajati na bojištu južnog Jadrana, na prostorima Dubrovnika i Konavla kao zaleđini budućeg sukoba u Bosni i Hercegovini. Početak te tragedije je priča o Krsti Đuroviću.

TREĆI FRONT

Krsto Đurović rođen je 26. avgusta 1940. na Cetinju. Završio je 13. klasu mornaričke akademije. Crnogorac je kao i Barović, od koga će početkom 1991. preuzeti VPS Boka. Ono što se zbog proteka vremena može rekonstruisati, uprkos za javnost i dalje zatvorenom personalnom arhivu JNA, je da na taj položaj dolazi sa mesta načelnika štaba komandnog broda ili vojnog uporišta Vis. Krajem tog leta i početkom jeseni, paralelno sa sukobom u Dalmaciji, otvara se besmisleni novi front u Vukovaru.

VPS Boka operativno pokriva stratešku liniju komunikacije Trebinje – Herceg Novi, do Graba na tromeđi Hrvatske, BiH i Crne Gore. Međutim, kada novoformirana operativna grupa Dva, na čelu sa generalom Jevremom Cokićem, dobije naredbu da zauzme i visoravan Plat, čemu se Đurović suprotstavio, dakle ne samo kao vodoizvorišta, već i najuži deo tzv. puta u Dubrovačkoj župi između Mlini i Cavtata, kako bi od Dubrovnika odsekli aerodrom Ćilipe i Prevlaku, nedvosmisleno je da će se otvoriti i novi, treći front.

Prvog oktobra 1991. počinje rat za i oko Dubrovnika. Mobilizacija u Crnoj Gori sprovedena je sa entuzijazmom daleko većim od onog u Srbiji. Sva odgovornost pregovaračke medijacije je na načelniku štaba operativne grupe, kapetanu bojnog broda Đuroviću. Njegove kolege svedoče ovako: „Dok je na TV-u gledao demonstracije i davljenje u Splitu, pitao se kad će više taj rat. Kad ga napuste utisci, predlagao je da se sva ratna tehnika ostavi Hrvatskoj, ionako je u nju najviše uložila, a RM da se bezbedno evakuiše i obavi mirna primopredaja. Onda bi saopštili da je njegov prijatelj kapetan fregate Zejak poginuo i Krsto bi se kleo, da se neće zaustaviti do Splita. Potom bi mu Irma (supruga) javila da fregata bombarduje Split i posle svega mu se nije dolazilo na posao.“

Dubrovnik je napadnut iz tri pravca: sa mora, iz Hercegovine i od Crne Gore. Tog 5. oktobra Đurović svojim motornim vozilom dolazi na Prevlaku. Na sopstvenu inicijativu, ukrcava se u helikopter generala Cokića na putu prema Molunatu. U predelu sela Popovića kod Ćilipa, na vazduhoplov JNA otvorena je tzv. prijateljska vatra i helikopter je oboren. Povređeni su pilot, kopilot, general Cokić i, najteže, Đurović. Nakon početne što hrvatske euforije, što JNA konsternacije da je druga strana pogodila letilicu, ipak je jasno da su pucali crnogorski rezervisti. Dan ranije, 4. oktobra, u Dubrovniku je od gelera iz plotuna ispaljenog na grad smrtno stradao pesnik Milan Milišić, a u Beogradu je na kolegijumu generalštaba Krsto Đurović vanredno unapređen u kontraadmirala.

Na rukovodeći položaj dolazi general pukovnik Pavle Strugar, a iz otkomande, sa pozicije ministra odbrane Republike Srbije u vladama Stanka Radmilovića i Dragutina Zelenovića, viceadmiral Miodrag Jokić, poslednji komandant VPS Boka pre Barovića i Đurovića. Ostalo je istorija, trajno zabeležena u procesu protiv njih dvojice u Haškom tribunalu. U periodu od godinu dana opsade, do oktobra ‘92, u Dubrovniku i okolini smrtno je stradalo 77 civila. Po izveštaju što UNESCA, što tužilaštva, usled neopravdanog pustošenja, protivpravnih napada na civilne objekte, uništavanja i hotimičnog nanošenja štete istorijskim spomenicima i religijskim objektima, oduzimanja imovine širokih razmera, bezobzirnog razaranja sela, pljački privatne i javne imovine, stradao je veliki broj objekata. Jokić, inače Valjevac čiji je rođeni brat Ljubivoje takođe bio admiral JRM, delimično je priznao sopstvenu krivicu, a delom teretio generala Strugara. Osuđeni su na po sedam i osam godina zatvora.

Kao i u Barovićevom slučaju, Đurović će jednom delu crnogorskog građanskog društva poslužiti kao model katarze i griže savesti. Novinar „Monitora“ Veseljko Koprivica decenijama se trudio da dokaže da je Krsto u tom nevremenu bio čovek, bazirajući to na svedočenjima ratnog gradonačelnika Dubrovnika Petra Poljanovića, kasnije konzula RH u Crnoj Gori, kao i generala Nojka Marinovića, ratnog zapovednika grada, da je saradnja sa Đurovićem bila korektna.

ŠTA JE BILO POSLE

Mladen Bratić poginuće 4. novembra od snajpera u Vukovaru. Na već spomenutom procesu u Splitu 1992/93, Kandić i kolege osuđeni su uglavnom na po 15 godina zatvora, što je odslužio samo nesrećni Nikola Mladenić. Hrvatska je bila raspisala Interpolovu poternicu, pa je tako u Italiji 2007. godine uhapšen zapovednik fregate 34 Pula Ilija Brčić, ali i potom pušten, usred svesrdnog crnogorskog diplomatskog zalaganja. Međutim, baš u Crnoj Gori je 2016. godine uhapšen penzionisani KBB Pavle Pantić, nekadašnji zamenik Dojčila Isakovića u ratnoj luci Lora, koji je u pomenutim procesu takođe osuđen na osam godina zatvora. Na procesu u Šibeniku vođenom protiv tamošnjih oficira JRM, osuđen je KBB, kasnije kontradmiral Vojske Jugoslavije Slobodan Rajčević, kao i KBB Čedomir Borojević, koji je takođe 2016. uhapšen u Crnoj Gori i isporučen Hrvatskoj, gde bi trebalo da je odslužio zatvorsku kaznu od četiri godine. Poslednji komandant VPS Šibenik, KBB pa potom u VJ viceadmiral Marko Sunarić, poslužio je kao ilustracija tragične sudbine jugoslovenskih oficira, poreklom Hrvata. To se da iščitati u zapisnicima Vrhovnog saveta odbrane, kada Momčilo Perišić objašnjava Miloševiću zašto Sunarić, uprkos tome što je najbolji oficir, ne može postati novi komandant flote.

Rat sa NATO-om 1999. godine pokazao je svu besmislenost nove pozicije u staroj strategiji ratne mornarice. Dugogodišnje sankcije i ekonomska nemaština devastirale su njen tehnički potencijal kroz rashodovane brodove, neispravne podmorničke baterije. Promenom konfiguracije akvatorijuma tzv. SRJ, svedenošću na Boku i reku Bojanu, bez ostrva, RM nije smogla snage da na vreme izmeni taktičko-operativnu upotrebu flote strateški projektovanu na odbranu u sadejstvu sa obalskim i ostrvskim uporištima. Oboreno je tek par bespilotnih letelica.

Na kraju priče o tragediji Barovića i Đurovića, neizostavan je slučaj građanina Đ. K. (Đorđa Katića), zatvorenika Lore, koji je u formi ispovesti u „Slobodnoj Dalmaciji“ te 1992. hrabro objavio novinar Zvonimir Krstulović. Danas je to, posle svih ranije pomenutih procesa oficirima JRM, drugi deo istorije jugoslovenske ratne drame. U dva procesa, Lora 1 i Lora 2, tokom prve decenije dvehiljaditih, suđeno je trinaestorici pripadnika hrvatske vojne policije za dokazano ubistvo 25 i mučenje još 25 drugih, mahom srpskih zatvorenika.

In memoriam – Branko Mamula (1921–2021)

Svedok epohe

Ironija je da će smrt admirala flote Branka Mamule, neposrednog svedoka jedne epohe, biti zavedena kao statistički podatak u epidemiji korone, umesto da bude povod za sagledavanje jugoslovenske istorije u poslednjih skoro sto godina i njegove uloge u toj istoriji. Jer uz Mamulu najčešće stoji ocena prvi ili jedini, ali nažalost i zajednički zaborav njegovog lika i dela od strane savremene srpsko-hrvatske istoriografije.

A porodična istorija Branka Mamula je romaneskna. Mamule su vojnograničarska, srpska familija, sa poteza Gomirje (pokraj Srpskih Moravica) – Vojnić na Kordunu, gde su vekovima živeli i ratovali u službi krune Habsburškog carstva. Od kneza Radoja, koji će za 15.000 forinti otkupiti feudalnu slobodu od grofa Frankopana, preko Stefana Mamule, ilirskog izaslanika kod Napoleona u Parizu, do čukundede, feldmaršal-lajtnanta Lazara. Taj predak, kao pukovnik i inžinjerijski oficir, gradio je fortifikacije od Boke do Drave, potom kao načelnik štaba Bana Jelačića ugušio Košut–Petefijevu mađarsku revoluciju 1848. godine i osvojio Petrovaradin, na koncu je imenovan za guvernera Dalmacije. Iz takvog nasleđa, Mamule su postale ugledna obrtničko-građanska porodica u Karlovcu.

Branko se rodio 30. maja 1921, na njihovom seoskom imanju u obližnjem Slavskom polju, školovao se u obližnjem Vrgin Mostu i Glini. Kada je počeo Drugi svetski rat, ustaše će mu u zbegu na Petrovoj gori ubiti majku, dve mlađe sestre i brata, a on će, kao predratni skojevac, već 1943. godine nakon kapitulacije Italije postati politički komesar novoformirane ratne mornarice NOV i POJ. Kada je raspoređen, zavapio je Vladimiru Bakariću da ne zna da pliva. Iz rata je, kao nosilac partizanske spomenice, izašao sa činom potpukovnika. Kao ratni kadar, doškolovavao se na Višoj vojnoj akademiji, potom na Mornaričkom koledžu u Velikoj Britaniji i, što je manje poznato, u formi savetnika zapravo obavljao dužnost načelnika generalštaba nezavisnog Sudana u periodu od 1960-1963. godine. Tokom njegove karijere, 1976. je objedinjena funkcija pomoćnika sekretara SSNO i komandanta VPO. Bio je prvi Srbin komandant JRM, potom 1979. prvi mornarički načelnik generalštaba JNA. Za Ministra vojske imenovan je u kriznoj vladi Milke Planinc 1982. godine, gde će ga 1988. naslediti njegov lični odabir i najveće pokajanje, general Veljko Kadijević.

Branko Mamula je bio unitarni Jugoslaven, ali ipak intelektualac bez sovjetske rigidnosti, poput Blagoja Adžića. Nakon generala Gošnjaka, on je najmarkantniji vojni starešina na prelazu Titovog perioda i vremena posle toga. Uz Ljubičića i Dolanca bio je najznačajnija politička figura, od koga se očekivalo da postane jugoslovenski Jaruzelski. Prepoznajući konfederalistički trend zajedničke države, resetovao je koncept teritorijalne odbrane. Svestan izazova, još od hrvatskog Maspoka 1971. i albanske pobune na Kosovu 1981, sagledavao je da će ipak Milošević i srpski nacionalizam, odnosno slovenačka težnja za nezavisnost, postati saveznici u kraju Jugoslavije.

Pao je na banalnoj, ali medijski spinovanoj odgovornosti izvoza oružja u vreme gladi u Etiopiju i privatne vile u Opatiji, koju su mu gradili vojnici na odsluženju vojnog roka. U tom raspletu, sada već kao siva eminencija, tražio je saveznike u frontu od Stipe Šuvara do Ante Markovića, bivajući zarobljenik Saveza komunista, ne kao ideološkog već institucionalnog okvira. Trivija je da je odbio da bude nosilac liste SDP-a na prvim izborima u Hrvatskoj i tako se suprotstavi Tuđmanu i HDZ-u.

Ostali su kasnije njegovi pokušaji traženja odgovora kroz knjige Slučaj Jugoslavija i Admiral s Korduna. Kada se uporedo čitaju sa memoarima što Borislava Jovića, što Veljka Kadijevića, one objektivnije kompletiraju sliku, pogotovo o srpskim taktičkim i političkim zabludama, od Vukovara i Dubrovnika do neodrživosti (vojne) SAO Krajine.