Bankarska fešta u Beogradu imala je i, davno pripremljenu, poslovnu dimenziju. EBRD i Evropska investiciona banka domaćine su "častili" paketom povoljnih kredita u zbirnom iznosu od oko 250 miliona evra
„VESELI DEČACI“: Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić i Goran Pitić
Po nepodeljenom mišljenju gostiju i domaćina, godišnja skupština Evropske banke za obnovu i razvoj u Beogradu (21–23. maja) protekla je u veoma dobroj atmosferi i bila je veoma uspešno organizovana. Ponovo se pokazalo da, kad hoćemo, umemo dobro da se predstavimo, a zadovoljstvo oko 3000 evropskih bankara i finansijskih funkcionera sigurno je bilo tim veće što mnogi od njih (iz poznatih razloga) imaju predstavu o Srbiji kao leglu ljudoždera – dočim su se, po prelepim prolećnim danima, u sjajnim beogradskim kafanama mogli uveriti da smo možda najsjajnije „galant golje“ u Evropi.
I odabrana ekipa Vlade Srbije se ovde lepo iskazala. Naime, ispostavilo se da Koštuničin kabinet ima pet-šest ljudi (uključujući i samog premijera) koji ne samo da, uglavnom, dobro govore engleski jezik nego i znaju tehnologiju modernih „prezentacija“ na manifestacionim skupovima – na kojima nije preporučljivo insistirati na teškim problemima i složenim pitanjima, kojima se svetski bankari i svetski investitori i inače bave tokom godine, pa im je ozbiljne tematike preko glave. Na ovakvim bankarskim vašarima stvari se gledaju engeneral i govori se samo o uspesima i velikim planovima – a Koštunica, Labus, Dinkić, Bubalo i Parivodić to su učinili na najbolji mogući način. Ovoga puta čak bolje od Crnogoraca, koji su čuveni u „nadgornjavanju“.
O strategiji i problemima samog EBRD-a u nekoliko elegantnih fraza najviše je rekao predsednik ove banke Žan Lemijer, kada je nedvosmisleno istakao da će ona težište svoje aktivnosti pomerati na istok (što treba razumeti kao pomeranje ulaganja ka zemljama u okruženju Rusije) i kada je dodao da se EBRD mora menjati i brže od zemalja u tranziciji (zbog kojih je i osnovan). Prevedeno na običan jezik, to znači da ova banka kao navodni „geopolitički instrument“ Evrope i te kako prati strategiju celog Zapada, kao i to da se i ona sama suočava sa birokratskom sklerozom koja često obuzima multilateralne organizacije. Kad je reč o samom balkanskom regionu, Lemijer se vraća na staru formulu po kojoj uspešni i razgranati poslovi bolje približavaju ljude različitih etničkih tradicija od svake druge politike, jer „ljudima daju osećaj kontrole nad sopstvenom sudbinom“. (Ta liberalna formula nije dala očekivani rezultat u vreme Ante Markovića, ali možda sada hoće.)
Bankarska fešta u Beogradu imala je i, davno pripremljenu, poslovnu dimenziju. EBRD i Evropska investiciona banka su domaćine „častili“ paketom povoljnih kredita u zbirnom iznosu od oko 250 miliona evra. Među EBRD-ovih 100 miliona evra, treba izdvojiti kredit za drugi most na autoputu Beograd – Novi Sad kod Beške (72 miliona evra), ali i kredit Drakuliću za valjaonicu bakra u Sevojnu (16 miliona evra) itd. Evropska investiciona banka je obećala 120 miliona evra za unapređenje železnice. Tu su i krediti za kliničke centre, za škole, za stanove siromašnih i izbeglica, kao i za poplavljene. Uz glavnu scenu, potpisano je i nekoliko značajnih drugih bankarskih poslova među kojima treba spomenuti ulazak francuskog džina Kredit agricole na naše tržište (kupili su Meridijan banku), kapitalno su ojačane ovdašnja Rajfajzen banka, integrisane su HVB i Exim banka itd., ali su se vesti da će i Komercijalna banka u Beogradu dobiti evropskog „žiranta“ i strateškog partnera, pokazale preuranjenim.
Srbija je na „trpezu“ EBRD-a, inače, stigla relativno kasno, 2000. godine, jer je, praktično od 1991. godine (zapravo od skupštine EBRD-a u Budimpešti) bila izolovana od resursa ove banke. Ipak, u razdoblju dosadašnje aktivnosti EBRD-a između 1991–2004, Srbija i Crna Gora (odnosno SRJ) je sa tom bankom zaključila 33 posla i dobila 662,6 miliona evra kredita (2,6 odsto od ukupnih plasmana EBRD-a u tom razdoblju). To znači da je tempo „nadoknađivanja“ izgubljenog vremena bio dosta dobar. Naime, kada pogledamo susedne zemlje, u spomenutom razdoblju, Bosna i Hercegovina je primila 348,6 miliona evra, Bugarska 1001,4 miliona evra, Hrvatska 1310 miliona evra, Makedonija 376,1 milion evra, Mađarska 1739,8 miliona evra, a Rumunija 2531,4 miliona evra. Ipak, teško je nadoknaditi izgubljeno.
Možda ćemo o još nekim krupnim stvarima koje su se, možda, dogodile u Beogradu – saznati nešto tek mnogo kasnije, kao što se to, na primer, dogodilo 1979. godine prilikom davne skupštine MMF-a i Svetske banke, u istom kongresnom Centru „Sava“. Naime, putujući na ovaj skup, netom izabrani šef Federalnih rezervi SAD Pol Volker u avionu je šturo objasnio svojim saradnicima da će povesti novu, tvrdu antiiflacionu politiku – ali o tome u Beogradu nije rekao ni jednu jedinu reč. Narednih nekoliko godina stotine miliona ljudi u svetu bilo je prinuđeno da shvati šta su to ekonomski reganizam i tačerizam i kako su se zbog takve Volkerove politike iznenada našli na rubu beznađa. Tek mnogo kasnije će se ispostaviti da je Volker uradio uglavnom samo ono što se moralo uraditi, da bi se razvijeni svet ponovo našao na putu stabilnosti i razvoja.
Prema tome, bankarske fešte, poput ove koja je sjajno prošla u Beogradu, ponekad ne pokažu pravo trenutno stanje stvari u svetskim finansijama, ali su uvek značajne za zemlje domaćine. Srbija je ovu priliku, čini se, iskoristila – najviše koliko se moglo.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
