Bankarska fešta u Beogradu imala je i, davno pripremljenu, poslovnu dimenziju. EBRD i Evropska investiciona banka domaćine su "častili" paketom povoljnih kredita u zbirnom iznosu od oko 250 miliona evra
Po nepodeljenom mišljenju gostiju i domaćina, godišnja skupština Evropske banke za obnovu i razvoj u Beogradu (21–23. maja) protekla je u veoma dobroj atmosferi i bila je veoma uspešno organizovana. Ponovo se pokazalo da, kad hoćemo, umemo dobro da se predstavimo, a zadovoljstvo oko 3000 evropskih bankara i finansijskih funkcionera sigurno je bilo tim veće što mnogi od njih (iz poznatih razloga) imaju predstavu o Srbiji kao leglu ljudoždera – dočim su se, po prelepim prolećnim danima, u sjajnim beogradskim kafanama mogli uveriti da smo možda najsjajnije „galant golje“ u Evropi.
I odabrana ekipa Vlade Srbije se ovde lepo iskazala. Naime, ispostavilo se da Koštuničin kabinet ima pet-šest ljudi (uključujući i samog premijera) koji ne samo da, uglavnom, dobro govore engleski jezik nego i znaju tehnologiju modernih „prezentacija“ na manifestacionim skupovima – na kojima nije preporučljivo insistirati na teškim problemima i složenim pitanjima, kojima se svetski bankari i svetski investitori i inače bave tokom godine, pa im je ozbiljne tematike preko glave. Na ovakvim bankarskim vašarima stvari se gledaju en general i govori se samo o uspesima i velikim planovima – a Koštunica, Labus, Dinkić, Bubalo i Parivodić to su učinili na najbolji mogući način. Ovoga puta čak bolje od Crnogoraca, koji su čuveni u „nadgornjavanju“.
O strategiji i problemima samog EBRD-a u nekoliko elegantnih fraza najviše je rekao predsednik ove banke Žan Lemijer, kada je nedvosmisleno istakao da će ona težište svoje aktivnosti pomerati na istok (što treba razumeti kao pomeranje ulaganja ka zemljama u okruženju Rusije) i kada je dodao da se EBRD mora menjati i brže od zemalja u tranziciji (zbog kojih je i osnovan). Prevedeno na običan jezik, to znači da ova banka kao navodni „geopolitički instrument“ Evrope i te kako prati strategiju celog Zapada, kao i to da se i ona sama suočava sa birokratskom sklerozom koja često obuzima multilateralne organizacije. Kad je reč o samom balkanskom regionu, Lemijer se vraća na staru formulu po kojoj uspešni i razgranati poslovi bolje približavaju ljude različitih etničkih tradicija od svake druge politike, jer „ljudima daju osećaj kontrole nad sopstvenom sudbinom“. (Ta liberalna formula nije dala očekivani rezultat u vreme Ante Markovića, ali možda sada hoće.)
Bankarska fešta u Beogradu imala je i, davno pripremljenu, poslovnu dimenziju. EBRD i Evropska investiciona banka su domaćine „častili“ paketom povoljnih kredita u zbirnom iznosu od oko 250 miliona evra. Među EBRD-ovih 100 miliona evra, treba izdvojiti kredit za drugi most na autoputu Beograd – Novi Sad kod Beške (72 miliona evra), ali i kredit Drakuliću za valjaonicu bakra u Sevojnu (16 miliona evra) itd. Evropska investiciona banka je obećala 120 miliona evra za unapređenje železnice. Tu su i krediti za kliničke centre, za škole, za stanove siromašnih i izbeglica, kao i za poplavljene. Uz glavnu scenu, potpisano je i nekoliko značajnih drugih bankarskih poslova među kojima treba spomenuti ulazak francuskog džina Kredit agricole na naše tržište (kupili su Meridijan banku), kapitalno su ojačane ovdašnja Rajfajzen banka, integrisane su HVB i Exim banka itd., ali su se vesti da će i Komercijalna banka u Beogradu dobiti evropskog „žiranta“ i strateškog partnera, pokazale preuranjenim.
Srbija je na „trpezu“ EBRD-a, inače, stigla relativno kasno, 2000. godine, jer je, praktično od 1991. godine (zapravo od skupštine EBRD-a u Budimpešti) bila izolovana od resursa ove banke. Ipak, u razdoblju dosadašnje aktivnosti EBRD-a između 1991–2004, Srbija i Crna Gora (odnosno SRJ) je sa tom bankom zaključila 33 posla i dobila 662,6 miliona evra kredita (2,6 odsto od ukupnih plasmana EBRD-a u tom razdoblju). To znači da je tempo „nadoknađivanja“ izgubljenog vremena bio dosta dobar. Naime, kada pogledamo susedne zemlje, u spomenutom razdoblju, Bosna i Hercegovina je primila 348,6 miliona evra, Bugarska 1001,4 miliona evra, Hrvatska 1310 miliona evra, Makedonija 376,1 milion evra, Mađarska 1739,8 miliona evra, a Rumunija 2531,4 miliona evra. Ipak, teško je nadoknaditi izgubljeno.
Možda ćemo o još nekim krupnim stvarima koje su se, možda, dogodile u Beogradu – saznati nešto tek mnogo kasnije, kao što se to, na primer, dogodilo 1979. godine prilikom davne skupštine MMF-a i Svetske banke, u istom kongresnom Centru „Sava“. Naime, putujući na ovaj skup, netom izabrani šef Federalnih rezervi SAD Pol Volker u avionu je šturo objasnio svojim saradnicima da će povesti novu, tvrdu antiiflacionu politiku – ali o tome u Beogradu nije rekao ni jednu jedinu reč. Narednih nekoliko godina stotine miliona ljudi u svetu bilo je prinuđeno da shvati šta su to ekonomski reganizam i tačerizam i kako su se zbog takve Volkerove politike iznenada našli na rubu beznađa. Tek mnogo kasnije će se ispostaviti da je Volker uradio uglavnom samo ono što se moralo uraditi, da bi se razvijeni svet ponovo našao na putu stabilnosti i razvoja.
Prema tome, bankarske fešte, poput ove koja je sjajno prošla u Beogradu, ponekad ne pokažu pravo trenutno stanje stvari u svetskim finansijama, ali su uvek značajne za zemlje domaćine. Srbija je ovu priliku, čini se, iskoristila – najviše koliko se moglo.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
