Uređivački i novinarski standardi

Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima (član 83), u obavezi ste da objavite odgovor istraživačkog tima Medijametra na navode iz teksta pod naslovom „Briselski teatar apsurda“ od 14. decembra 2017.

Imajući u vidu iznete podatke, očigledno je da autorka teksta Tamara Skrozza nije imala uvid u tok briselske prezentacije (oslonila se na izveštaj jedne agencije koja je prenela samo mali deo onoga što je predstavljeno). Da se informisala o samom događaju i zatražila kompletnu informaciju od učesnika, znala bi da u Evropskom parlamentu nije predstavljen izveštaj za period januar–mart 2017, već su prezentovani nalazi koji se u većini kategorija odnose na period januar 2015. – septembar 2017, sa posebnim osvrtom na treći kvartal 2017. Takođe, prikazane su naslovne strane medija objavljene tokom 2017, koje ilustruju polarizaciju medijske scene, prezentovan je slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović, kao svojevrsna paradigma neprofesionalnog i senzacionalističkog izveštavanja i različito medijsko izveštavanje o temama u vezi sa EU i Rusijom. Ona bi isto tako bila informisana i da je u fokusu diskusije koja je usledila po završetku prezentacije bio odnos vlasti i medija koji je, kao što je poznato, veoma sličan u celoj Jugoistočnoj Evropi (u literaturi se neretko piše o „mediteranizaciji medija“ na ovim prostorima, konceptu koji podrazumeva visok nivo integracije medija i političkih elita i snažnu ulogu države u medijskom sistemu sa jedne strane i slabo razvijeno medijsko tržište i nizak nivo novinarskog profesionalizma sa druge). Dakle, prezentacija i diskusija nisu bile usmerene na aktere političke scene pojedinačno, već su se odnosile isključivo na to kako izgleda suočavanje najuticajnijeg dela novinskih izdanja sa različitim temama koje na direktan način utiču na formiranje javnog mnjenja u Srbiji. Način na koji se to radi, koji su profesionalni – uređivački i novinarski standardi – lako se može zaključiti iz Medijametra.

Projekat Medijametar je od 2015. godine do danas više puta prezentovan predstavnicima Evropskog parlamenta, tako da se ne može govoriti o „izaslanstvu sa srpskog dvora“ niti o „odluci aktuelne vlasti da u Briselu objasni kako stoje stvari“. Projekat je koncipiran još 2014. godine i u istoj formi postoji do danas, tako da se poseta Briselu, čiji je jedini cilj bio vrlo jednostavan – da se obezbedi stabilno finansiranje Medijametra, teško može staviti u funkciju dnevne politike. Projekat realizuju Medijski arhiv Ebart i Institut za javnu politiku, a istraživanje koje se u okviru njega sprovodi temelji se na metodologiji koja je omogućila kontinuirani monitoring štampanih medija u Srbiji, svi nalazi se kvartalno predstavljaju i javno su dostupni. Sa druge strane, nije jasno na čemu se temelji ocena autorke da je nešto neadekvatno analizirano ili predstavljeno u Evropskom parlamentu. Da je Tamara Skrozza ikada pogledala rezultate analize sadržaja, koja se svaka tri meseca objavljuje u okviru projekta Medijametar, shvatila bi da se analiza ne bavi procenom politika Vlade Srbije, aktivnostima predsednika Srbije, opozicije ili bilo kojeg drugog političkog aktera, već da isključivo prezentuje rezultate istraživanja koji govore o medijskom tretmanu ključnih tema i aktera u dnevnim štampanim medijima, kao i o poštovanju profesionalnih standarda.

Takođe, neophodno je odgovoriti i na još jednu primedbu iznetu u tekstu. Sva istraživanja medija, pa tako i Medijametar, moraju uzeti u obzir različite kriterijume za određivanje uzorka. Osim tiraža, u određivanju konkretnog uzorka štampanih medija, od velikog je značaja bio i uticaj koji mediji imaju u javnom prostoru. Uticaj se najbolje može objasniti na primeru portala Krik, o čijim se istraživačkim pričama, poput afere „24 stana u Bugarskoj“ ili „afere tetka“, bez obzira na to da li je tekst napisan u kritičkom ili afirmativnom tonu, može čitati u skoro svim štampanim medijima i na portalima, gledati u prilozima na televizijama i slušati u emisijama na radijskim stanicama. Uticajni mediji, bez obzira na čitanost, gledanost ili slušanost, uvode određene, izuzetno važne teme u javni prostor. Upravo na osnovu ovog kriterijuma, u analizu sadržaja Medijametra uvršten je i dnevni list „Danas“, čiji je uticaj bez obzira na tiraž, na javnoj sceni Srbije, nesporan.

Istraživački tim Medijametra, ima pravo da govori ono što misli, makar se taj stav razlikovao od stava novinarke Tamare Skrozze. Raznovrsnost mišljenja vrlo očigledno nedostaje srpskoj medijskoj sceni. Iznošenjem drugačijeg stava, članovi istraživačkog tima Medijametra ne postaju automatski „izaslanici sa dvora“ i „ne gaze preko međunarodnih nagrada kao i svaki bilmez iz SNS-a“, već ukazuju na nešto sasvim drugo – da se problemi koji postoje na medijskoj sceni Srbije ne mogu objasniti cenzurom, bez bilo kakvog temeljnog istraživanja ili analize, već da se moraju pronaći uzorci ovakvog stanja, a pre svega istražiti „sile“ koje stoje iza režimskih tabloida koji uvek menjaju stranu prema trenutnim interesima. To je, prema našem mišljenju, jedini pravi put ka promeni sistema, koji nas trenutno onemogućava da saznamo ko i zašto stoji iza ovih tabloida. Mi smatramo da režimski listovi neće nestati odlaskom Aleksandra Vučića sa vlasti, već da će se u tom slučaju samo ponovo prikloniti novom pobedniku izbora, i sve vreme ukazujemo na taj problem.

Ono što nas posebno iznenađuje jeste reakcija na sam odlazak u Brisel, gde je predstavljen Medijametar. Da li Tamara Skrozza zaista misli da predstavljanje analize jednog dela medija može da zaustavi razmatranje onoga što se dešava na našoj medijskoj sceni? Da li razgovor o profesionalizmu zaista relativizuje problem medijskih sloboda i odnosa prema medijima? Da li su poslanici Evropskog parlamenta nesposobni da vide ono što se dešava u srpskom društvu, u politici i u medijima? Takva vrsta paternalizma deluje prilično arogantno. Najzad, ne možemo a da se ne zapitamo: kako bi izgledalo kada bi svako istraživanje i razgovor o profesionalizmu i etici sudija, policajaca i lekara bio napadnut kao pokušaj da se prikriju i relativizuju njihove greške? Novinari, baš kao i sudije, policajci i lekari, pripadaju takvoj profesiji čiji se profesionalizam i etičnost moraju stalno analizirati. Inače ćemo biti prepušteni stihiji impresionističkih ocena i stereotipa. Ili je, možda, došao trenutak da zaključimo da nije potrebno ništa istraživati i analizirati. Ili još preciznije: da su neki mnogo pogodniji da to rade od drugih.

I na kraju bismo se osvrnuli na još jedan problematičan momenat ovog teksta, a to je neprimerena upotreba metafore porodičnog nasilja, koja je krajnje uvredljiva za žene koje se nalaze u ovoj teškoj životnoj situaciji, i kojoj zaista nije mesto u tekstu u kojem se diskutuje o navedenim temama.