Uragan ili bura u čaši vode

Jasna Matić, Božidar Laganin, Vesna Perić i Bojan Janković privedeni su zbog sumnje da su 2006–2013. oštetili srpski budžet za blizu 120 miliona dinara, zaključivši više od 1300 fiktivnih ugovora o autorskom delu, zloupotrebivši tako službeni položaj u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije (SIEPA) – ovako je glasila vest kojom je počeo 26. mart ove godine. Krivične prijave protiv bivše ministarke telekomunikacija u vladi Mirka Cvetkovića (kao kadar G17 plus) i direktorke SIEPA 2004–2007, potonjih direktora iste agencije (Vesna Perić bila je na čelu SIEPA 2007–2010, a Laganin od 2010. do novembra 2013), kao i zamenika direktora Jankovića (od 2007), podneo je Saša Radulović, bivši ministar privrede, nakon što je početkom novembra „ušao“ u SIEPA, odnosno kada je Ministarstvo preuzelo bankarske garancije, koje su se čuvale u Agenciji, a koje su davane prilikom dodeljivanja subvencija.

foto: a. anđić

„Postoji nekoliko krivičnih prijava, a ova koja je rezultirala privođenjem, odnosi se na fiktivne autorske ugovore zaposlenih u SIEPA sa samom Agencijom. Bilo je i slučajeva višestrukog fakturisanja štandova i davanja plata u stranačke kase“, izjavio je nakon hapšenja Radulović, a nekoliko dana kasnije, u emisiji „Utisak nedelje“, rekao da je „SIEPA pružila najveći otpor u davanju izveštaja da sastavimo stanje, izveštaj o trošenju novca iz budžeta, i ugovora, i to je dovelo do paralize sistema, a sa druge strane, u javnosti su se pojavila saopštenja SIEPA koja su direktno suprotna Ministarstvu“.

POČETNO ODMERAVANJE SNAGA: „Ministarstvo privrede intenzivno radi na reformama srpske privrede da bi se osigurali transparentnost i odgovornost u trošenju novca poreskih obveznika, a to očigledno smeta nekim ljudima i ‘dira’ neke interesne grupe čije će pozicije biti ugrožene. To jednostavno mora da se prekine. SIEPA daje podsticaje, a ne vrši nikakvu kontrolu nad tim da li su investicije učinjene, da li je zaposlen dovoljan broj ljudi, da li su poštovane odredbe iz ugovora“, izjavio je Radulović još sredinom oktobra, svega mesec i po nakon rekonstrukcije vlade, posle koje je URS „ispao“ i izgubio Ministarstvo finansija i privrede (Mlađan Dinkić), Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave (Verica Kalanović), kao i mesto potpredsednika Vlade za evropske integracije (Suzana Grubješić). SIEPA je ustala u sopstvenu odbranu, a učinio je to i URS

„Radulović zaustavlja i koči jedan od najboljih projekata – program finansijskih podsticaja za nova radna mesta i blokira rad Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, zahvaljujući kojem Srbija ove godine ima rast izvoza od 25 odsto“, saopštili su iz novopečene opozicije (mada je Mlađan Dinkić postavljen za zamenika predsednika Komiteta Vlade za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima – postavio ga je, između ostalog, i predsednik ovog Komiteta, Aleksandar Vučić). Iz SIEPA su, pak, braneći sebe, indirektno „potkačili“ i bivšeg ministra, Dinkića: „Optužbe Ministarstva privrede o navodnim propustima u radu te agencije netačne su i štetne. Nije SIEPA ta koja ide po Srbiji i neodgovorno deli narodne pare, već je ministarstvo potpisnik svih ugovora“, saopštili su iz ove agencije.

NOVEMBAR, SEZONA CURENJA: Nije mnogo trebalo da Radulović objavi šta su u Ministarstvu privrede našli „češljajući“ agencije i fondove koji su spadali pod njegov resor. Osmog novembra Radulović je najavio da će se od 2014. SIEPA ugasiti, da više neće biti investicija iz budžeta za otvaranje novih radnih mesta. Nisu pomogla podsećanja agencije da je „Vlada Zorana Đinđića osnovala SIEPA“, da ju je Svetska banka „svrstala u grupu od osam najboljih agencija ove vrste na svetu“, upozoravanja da je reč o „pokušaju destrukcije“, „institucionalizovanom mobingu Ministarstva“, niti podrška Božidara Đelića, koji je za Radulovićevu najavu rekao da „vrvi od čistog neznanja i apsolutnog populizma“. Politika je prenela da je Ministarstvo podnelo krivičnu prijavu protiv Laganina, jer je „propustio obavezu da obavesti nadležno ministarstvo privrede i Komisiju za razmatranje prijava da SIEPA ima osam nenaplativih bankarskih garancija u vrednosti od 555.250 evra, u Agrobanci i Razvojnoj banci Vojvodine“, te da ga prijava tereti „zato što garancije ovih banaka nisu blagovremeno zamenjene za validna sredstva obezbeđenja“. Laganin je još jednom potegao odgovornost Ministarstva. „Posao SIEPE je bio da raspisuje javne pozive, prikuplja ponude i predloži projekte za subvencionisanje, a njene obaveze su posle zaključenja ugovora prestajale. Nacionalna korporacija za zapošljavanje kontrolisala je da li se poštuje ugovor u delu o zapošljavanju, a Agencija za privatizaciju da li su ispunjene investicione obaveze“, izjavio je za „Politiku“ Laganin, pitajući se: „Postavlja se pitanje kakva je odgovornost SIEPA ako su garancije izdate u ime Ministarstva i nalaze se kod Ministarstva.“ I ponovo se URS našao pogođenim, zahtevajući od Vlade da odgovori „da li iza odluke da se ugasi SIEPA stoji ceo sastav Vlade ili je to samo ministrov lični stav“, dok se na Tviteru mogla pročitati i sledeća konverzacija između Vladimira Marinkovića, člana Ljajićevog SDP-a i Mlađana Dinkića:

@vmarinkovic99: Da li će možda Japanci da ukinu svoj JETRO ili Nemci svoju SIEPU?

@mladjad: Zašto to ne pitaš tvog Ljajića koji podržava tog ludaka?

@vmarinkovic99: Mislim da nije srećan zbog toga, ja sam izrazio svoj stav.

Ipak, novembar je obeležila afera „SIEPA Leaks“, dajući dobre nagoveštaje zašto bi URS mogao da bude izvanredno zainteresovan za dešavanja u ovoj agenciji – agenciji koja je uvek pripadala ministarstvima koja je vodio Mlađan Dinkić, čak i u vladi od 2012, iako je trebalo da potpadne pod Ljajićevo ministarstvo trgovine. Šta je to „procurelo“ iz SIEPA? Jedanaestog novembra je magazin „Balkanist“ na internetu objavio sadržaj nekolicine mejlova iz kojih se, ako su autentični, vidi način poslovanja Agencije godinama unazad: nameštanje tendera, davanje subvencija isključivo po partijskoj pripadnosti, lažiranje datuma na ugovorima, gotovo piljarsko dogovaranje o visini subvencija za „naše“. Istog dana je, zgodno, tadašnji savetnik ministra Radulovića Dušan Pavlović objavio blog pod nazivom SIEPA, čiji deo navodimo: „Glavni problem je bio u subvencijama koje je ova agencija diskreciono mogla da dodeljuje stanim investitorima za otvaranje novih radnih mesta. Takvo odlučivanje stvaralo je trošak iz nekoliko razloga.

Prvo, odluku o subvencijama donosi birokrata. Birokrata je uvek pod političkim uticajem. Pogotovo kada institucije otvore prostor za takav uticaj. Način na koji je SIEPA dodeljivala subvencije otvarao je prostor za stranačko raspolaganje novcem poreskih obveznika i mogućnost usmeravanja novca u projekte u zavisnosti od toga da li su politički profitabilni za stranku koja je imala kontrolu nad agencijom. To je stvorilo vaninsitucionalnu i vanustavnu mogućnost za neke stranke da na izborima preskoče cenzus parama poreskih obveznika. (…) Mašina za rasipanje para je dovedena skoro do savršenstva: date nekom subvenciju, on ne ispuni sve obaveze, a onda se pravdate kako je subvenciju nemoguće naplatiti, jer banka koja je dala garancije više ne postoji.“

Iz SIEPA su tvrdili da je reč o „montiranim sadržajima“, da je to „samo deo iskonstruisane i orkestrirane kampanje koja se sramotno nastavlja“, kao i da su „obavešteni nadležni organi“ – i sve to istog dana kada je Laganin podneo ostavku, a kao razlog naveo „lični progon od ministra privrede Saše Radulovića i sopstvenu želju da svojim prisustvom u ovakvim okolnostima ne opterećuje dalji rad Agencije.“

U magazinu „Balkanist“ tvrde da su dobili više od 300 mejlova visokih funkcionera SIEPA, objavili su desetak; dva se izdvajaju: jedan, koji, ponavljamo, ako je autentičan, pokazuje da je Mlađan Dinkić rukovodio agencijom mesecima nakon što je bio izbačen iz Cvetkovićeve vlade (što daje povoda za pretpostavku da je G17 plus, odnosno URS, bio „gazda“ SIEPA no matter what), i drugi, između državnog sekretara „jednog ministarstva“ (potpis ministarstva je zatamnjen – „Balkanist“ je sva imena, osim Dinkićevog, zatamnio) i „visokog dužnosnika Agencije“, koji na plastičan način opisuje arbitrarnost u poslu za koji je agencija bila zadužena. Evo te prepiske od 1. aprila 2012:

Državni sekretar: Ne treba davati ugovor firmi Imtel Trstenik. Imam saznanja koja mi se ne sviđaju i moram da ih proverim.

Hvala!

Odgovor iz SIEPA:

Pomoć u proveri.

(zatamnjeno) je vlasnik Imtela i Karnevila. Pored ovog ima u okolini Pećinaca silose i zastupništvo američke kompanije za proizvodnju i prodaju helikoptera, restorane Vivo i firmu Network. Bio je blizak DS–u i pomagao ih finansijski. (zatamnjeno) DS mu je bio dobar drug. Ima još neke firme u Srbiji i u inostranstvu. Razočaran je u DS i hoće da se priključi nama. Nije ništa čistiji niti prljaviji od bilo kog našeg privrednika. Ne znam u ovom trenutku da li još neko stoji iza tih firmi, ali ću saznati sutra. Tražio sam da vidim da li postoji nešto za njega u MUP–u. Inače, pre privatnog biznisa, bio je oficir u vojsci. Ugovor za Imtel smo mu poslali pre sedam dana da bi vadio garanciju, ali mogu da mu tražim da ga vrati i da ga stopiram. Imao je i treći projekat kod nas u vezi helikoptera, ali je odbijen.

PRAVO VREME, POGREŠAN IZBOR: Kako stvari stoje, firmi Imtel a.d. iz Trstenika ipak je dat ugovor – na sajtu URS-a (isti podaci nalaze se i na sajtu BIRN-a „Skockajte budžet“) može se naći tabela sa podacima o dodeljenim subvencijama za investitore iz Srbije: Imtel a.d. iz Trstenika 2012. dobio je subvenciju od 505.000 evra za zapošljavanje 101 radnika u automobilskoj industriji, za investiciju od 1,34 miliona evra. Da je pomenuti zatamnjeni vlasnik u tom trenutku odabrao pravu stranu, govori još 350.000 evra subvencije (3500 po radniku) koje su zajedno dobili njegova druga firma, Carneville d.o.o. iz Bele Crkve i RCG d.o.o. iz Beograda, za investiciju od 1,06 miliona evra i zapošljavanje stotinu ljudi u prehrambenoj industriji. Rok za ispunjavanje ugovorne obaveze kod obe subvencije je mart 2015.

Za firmu Imtel a.d. iz Trstenika (više) ne postoje podaci u Agenciji za privredne registre (APR), bar ne pod tim imenom – pokazni primer kako je teško naći neku firmu ukoliko ne znate njen matični broj: promeni naziv, promeni sedište, pa joj ti uđi u trag… Sa firmom Carneville, pak, stvari su drugačije. Većinski vlasnik (52 odsto) je Starco Holdings (bivši Star Communications), koji je u stoprocentnom vlasništvu Mihaela Šlomija iz Izraela, a ostatak od 48 odsto pripada Nataši Varagić. Starco Holdings se javlja kao osnivač osam privrednih društava: Dan Holdings iz Stare Pazove (gde Starco ima udeo od 51 odsto, a već pomenuti RCG (prema APR-u, vlasnica je Lidija Marković), sa kojim je Carneville dobio subvenciju, u vlasništvu je 42 odsto). Carnival Shops iz Vršca (sa identičnim 52:48 učešćem Starco Holdingsa i Nataše Varagić), Cube Real Estate (51 odsto Starco, 49 odsto RCG) iz Bulevara Mihajla Pupina na Novom Beogradu. U svim ostalim firmama Starco ima stoprocentno vlasništvo – EXO Executive Office i MP 165, sa iste novobeogradske adrese kao i Cube Real Estate, te Padre Vivio iz Novog Sada i Vivio Pančevac (ne „Vivo“, kako stoji u mejlu).

Na zvaničnom sajtu Starco Holdingsa, pak, pominju se još neke firme – Ponderosa iz Obreža u Pećincima, Imtel Sky Tech, diler i serviser američke fabrike helikoptera „Robinson“, Euromin iz Vranja, čiji je stoodstotni vlasnik ofšor kompanija New Network Solutions LTD sa adresom u Londonu, ali sa sedištem na ostrvu Sent Vinsent i Grenadini, Network Agencija iz Rakovice, te Imtel (nekadašnji Institut za primenjenu fiziku, odnosno Institut za mikrotalasnu tehniku i elektroniku), kao i Imtel Computers.

U Centralnom registru hartija od vrednosti (CRHOV) javljaju se tri akcionarska društva sa imenom Imtel. Imtel Communications, sa sedištem na već pominjanoj novobeogradskoj adresi, u vlasništvu je fizičkih lica. Imtel Computers, kao i Imtel a.d. Zemun, nalaze se od 2008. u Zemunu, u prostorijama nekada uspešne firme VF, koja je 2009. otišla u likvidaciju. I većinski akcionari ova dva „Imtela“ su slični – u Imtel Computersu tu je ponovo New Network Solutions LTD sa egzotičnog ostrva, sa skoro četvrtinom udela, sledeća po udelu je firma The One sa oko 17 odsto (čiji je jedini vlasnik, uzgred budi rečeno, pomenuti Padre Vivio iz Novog Sada), a tu je i firma Circle, u potpunosti u vlasništvu prethodnog najvećeg akcionara, firme The One, dakle, ponovo Padre Vivio, odnosno Starco Holdingsa.

Sa druge strane, u akcionarskom društvu Imtel Zemun vlasništvo od (opet) skoro 25 odsto (opet) ima pomenuta ofšor kompanija. Sledeća je firma RCG sa 17,68 odsto, a tu je i Dan Holdings iz Stare Pazove sa 4,99 odsto vlasništva.

Dakle, ako su podaci iz procurelih mejlova tačni, iza svih ovih firmi je jedan čovek, koji je pre izbora 2012. „prešao na njihovu stranu“, i zbog toga zaslužio subvencije za svoje firme. Prema postupcima Tužilaštva za organizovani kriminal, taj čovek nije Mihael Šlomi iz Izraela, stoprocentni vlasnik Starco Holdingsa, niti su to pominjane nominalne vlasnice, već Ljubomir Samardžić, koga je krajem februara Radna grupa Uprave kriminalističke policije privela zbog sumnje da je oštetio Agrobanku za oko deset miliona evra, preko svoje četiri firme – Cube Real Estate, Imtel Computers, Imtel a.d. i RCG. Samardžić, kome je, prema pisanjima dnevne štampe, Vuk Jeremić venčani kum, kao zalog za ove kredite stavio je zgradu Imtel Computersa u Zemunu, koja je, prema optužnici, lažno procenjena na blizu osam miliona evra, umesto na četvorostruko manju vrednost.

LAŽNA DILEMA: Još je početkom februara u intervjuu za „Vreme“ Saša Radulović izjavio: „Kad zapošljavate ljude u agencijama, ne znam da li znate, imate kombinacije gde plata bude 130.000, od toga 60.000 mora da se da u kasicu za stranku. Pa to je stravično.“ Iste optužbe ponovio je i već pomenutom „Utisku nedelje“ od 30. marta. I kao što je malo verovatno da je, kako reče Miroslav Čučković iz URS-a u istoj emisiji, reč „o fondu u koji su davali zaposleni i iz njega su plaćani troškovi taksi prevoza, stolice, ručkovi“; kao što je malo verovatno da je sam Čučković sa svoje 24 godine imao potrebne kvalitete (a da to nije partijska pripadnost) da postane član UO Kolubare, a tri godine kasnije i UO JAT-a (takođe podaci iz „Utiska nedelje“); tako je malo verovatno i da su poslednji potezi Tužilaštva neselektivni, odnosno da bez ikakvog uticaja izvršne vlasti udaraju u koren partijskog isisavanja novca, nevezano za stranačku pripadnost. Tačnije, da se ponovo poslužimo Čučkovićevom dilemom: „SIEPA nije izuzetak, već pravilo u Srbiji, i mi ili ćemo to promeniti, ili ćemo zatvoriti preko 2000 funkcionera u Srbiji.“