Upitna prava i nedovoljna pomoć

Srbija je, tada kao deo Jugoslavije, bila država koja je aktivno učestvovala u pripremanju i usvajanju Konvencije o pravima deteta (1989) i vrlo brzo se po usvajanju Konvencije (1990) obavezala na njenu primenu. Konvencija, kao jedan od principa, sadrži princip najboljeg interesa deteta koji nadležni, prilikom svakog postupanja prema deci, moraju da uvažavaju. Srbija je pristupila i protokolima uz Konvenciju (Prvi i Drugi fakultativni protokol).

Međutim, Srbija je potpisala, ali ne i ratifikovala, Fakultativni protokol o komunikacijskim procedurama koji je usvojen pod okriljem Ujedinjenih nacija decembra 2011. godine, a koji je stupio na snagu 14. aprila 2014. godine. Sve države, nekadašnje članice SFRJ, osim Srbije i Severne Makedonije, potpisale su i ratifikovale ovaj protokol. Srbija je 28. februara 2012. godine potpisala Treći fakultativni protokol, ali ga nije ratifikovala i time nije stupio na snagu u odnosu na nju.

Tako su deca u Srbiji ostala onemogućena za pokretanje postupka pred Komitetom za prava deteta u slučaju kršenja njihovih prava u Srbiji. Na ovaj propust vlasti u Beogradu ukazali su i sam Komitet za prava deteta i Savet UN za ljudska prava u svom Univerzalnom periodičnom pregledu, ali i druga tela, kao i organizacije civilnog društva u Srbiji. Tako su organizacije A11 i Centar za prava deteta, još krajem 2018. godine, uputili inicijativu nadležnima da se ratifikuje Treći fakultativni protokol. To, do danas, nije učinjeno. Srbija i na ovaj način ne prati nove tendencije u razvoju međunarodnog prava i ljudskih prava, a u ovom slučaju trpe deca.

ŠKOLSKA DECA

U jeku pandemije virusa korona i često (ne)potrebnih mera koje su bile na snazi, a neke su i dalje prisutne, deca školskog uzrasta u mnogo čemu su bila uskraćena, a čini se i zaboravljena. Tako je nastava bila održavana na daljinu (on–line), a da se pritom i nije mnogo marilo što mnoga deca nemaju pristup internetu, ili imaju otežan pristup, bilo zbog toga što nemaju internet ili računar. O kvalitetu nastave i samoj organizaciji da se i ne govori.

Delom se može razumeti novonastala situacija usled pandemije, ali neke stvari više nisu nove, niti su nepoznate. Svako iznenađenje kratko traje, pa zato ne treba više da se iznenađujemo pandemijom, već nadležni treba da pravovremeno reaguju, a da školska deca što manje osete vanredne prilike. To je makar izvodljivo u 21. veku. A ako nije, zapitajmo se zašto je tako. Ne treba zaboraviti i decu iz udaljenih mesta – đake putnike, koji mahom i nemaju pristup internetu, a čiji i odlazak u školu i povratak kući, i u redovnim okolnostima, nisu nimalo laki.

DECA IZ SOCIJALNO UGROŽENIH PORODICA

Deca iz socijalno ugroženih porodica, koja i u redovnim uslovima teško žive i mnogo šta im je nedostupno, u vreme pandemije i te kako su pogođena merama i svim negativnim efektima pandemije. Teško je zamisliti efikasne mere zaštite od virusa u porodicama koje žive u trošnim kućama, koje neretko prokišnjavaju, nemaju mokri čvor, koje se ne greju i tome slično. Setimo se samo cena medicinskih maski na početku pandemije. I najobičnija maska je za njih bila nedostižna.

Socijalna davanja u Srbiji nisu velika, ali potrebe korisnika jesu. To čini da deca iz siromašnih porodica često budu uskraćena za mnoge, čak i osnovne stvari koje su im potrebne u svakodnevnom životu. Prema evidenciji centara za socijalni rad, i dalje je najveći broj dece evidentiran kao sociomaterijalno ugrožena deca (u 2018. godini, udeo ove grupe dece iznosio je čak 51,8 odsto), te primaju neki od vidova materijalne pomoći od strane Republike ili lokalne zajednice (novčana socijalna pomoć, dečiji dodatak i jednokratna novčana socijalna pomoć).

Svedoci smo, takođe, potresnih slika plenidbe imovine, čak i one najnužnije za život, te isterivanja čitavih porodica iz njihovih domova, što se svakodnevno dešava prilikom aktivnosti izvršitelja. Pored brige o javnom poretku i vladavini prava, čini se da se ne vodi dovoljno računa o deci, koja su u ovakvim postupcima žrtve. I ovde, može se primetiti, kao da je zaćutao princip najboljeg interesa deteta.

DECA KOJA BORAVE U INSTITUCIONALNOM SMEŠTAJU

Deca koja su smeštena u institucionalnom smeštaju često su slabo vidljiva za društvo. Naime, njihovi problemi, prava koja imaju, te stepen uživanja tih prava, nisu nam u dovoljnoj meri pred očima. U institucionalnom smeštaju se nalaze deca bez roditeljskog staranja, deca sa invaliditetom, žrtve porodičnog nasilja, trgovine ljudima i druga deca.

Položaj dece sa invaliditetom, bilo da je reč o fizičkim ili mentalnim teškoćama, težak je i u redovnom stanju. Često su nevidljiva za državu i društvo, a životi su im ispunjeni brojnim preprekama koje su, neretko, ispravljive i potpuno nepotrebno postavljene.

Generalno, rad socijalnih službi u godini za nama može se po mnogo čemu dovesti u pitanje. Posebno ako se imaju u vidu brojne situacije gde su roditelji zaraženi virusom korona, a deca nisu, pa smo često svedoci kako se roditelji, srodnici i prijatelji dovijaju na različite načine, ne bi li premostili tešku situaciju u kojoj se nalaze. Naravno, znajući stanje u zemlji i u socijalnim službama, niko gotovo i ne očekuje veći napor centara za socijalni rad, jer se i oni, na svoj način, suočavaju sa nedaćama.

DECA I MEDIJI

Položaj dece treba posmatrati i kroz prizmu rizika kojima su izložena. Jedan od tih rizika jeste nepregledno more raznih vrsta medija – od televizije, preko interneta, do različitih aplikacija. S obzirom na to da sada roditelji gotovo teraju decu da gledaju televiziju (nastava se mora redovno pratiti), deca su često izložena riziku da posmatraju različite problematične sadržaje. Da li REM obraća dovoljno pažnje na decu, te dopušta brojnim diskutabilnim sadržajima da budu prikazivani na televizijama, posebno onim sa nacionalnom frekvencijom, koje predstavljaju javno dobro? Koji ili bolje rečeno čiji interesi odnose prevagu prilikom procene adekvatnosti nekog sadržaja? Podsetimo se i izborne kampanje i poseta lokalnim zajednicama pojedinih kandidata, koji su koristili svaku priliku da se fotografišu sa našom decom.

SLUČAJ NESTALIH BEBA

Kao otvoreno pitanje ostaje i ono u vezi sa mnogobrojnim slučajevima nestalih beba, čije „rešavanje“ traje već više decenija, čini se, bez imalo volje. Od davnih početaka razmatranja teme (tromi skupštinski odbor nakon petooktobarskih promena), izveštavanje medija, izrada studija, ali i pokretanje pojedinih postupaka, dali su rezultat koji je, za jednu tako ozbiljnu aferu, ipak – minoran.

Posebno treba imati u vidu da je ovaj slučaj (zapravo hiljade pojedinačnih slučajeva koji su ujedno i lične tragedije roditelja i dece!) i dalje nedovoljno rasvetljen. A takvo stanje u Srbiji traje više decenija i za vreme svih vlasti – od Saveza komunista do današnje. Da li su i ova deca naša deca?

PREKO POTREBNE PROMENE

Vredno je podsećanja da je naša zemlja u prošlosti učestvovala u pružanju pomoći ugroženoj deci iz raznih delova sveta, kako samostalno tako i kroz programe UN-a, a posebno UNICEF-a. Tako je Jugoslavija 1985. godine učestvovala u akciji Boba Geldofa i udruženih muzičara sveta u Live Aidu, kada je grupa najistaknutijih rok muzičara iz ove zemlje snimila pesmu Za milion godina i održala veliki koncert u Beogradu sa koga su prikupljena sredstva upućena u fond UNICEF-a za pomoć gladnoj deci Afrike. Jugoslovenski Crveni krst, kroz donacije privrede i građana, takođe je uputio pomoć iznemogloj deci Etiopije. Čak je svaki šesti građanin Jugoslavije donirao sredstva u pomenutoj akciji.

Vremena su se promenila, pa je ratnih devedesetih godina prošlog veka jugoslovenskoj deci upućivana pomoć. Sada, čini se, niti šaljemo, niti primamo znatnu pomoć, iako je situacija i dalje prilično dramatična usled brojnih sistemskih propusta u pogledu staranja o deci i nesenzibilisanosti društva prema najmlađoj populaciji, pa decu neretko lečimo putem SMS-a i sličnih akcija. Kao da ne postoje fondovi i budžetska sredstva za bolesnu decu, i kao da poreski obveznici ne plaćaju porez upravo da bi država raspolagala sredstvima koja bi upotrebila na pravi način. A ima li išta važnije od pomoći najnemoćnijima, u ovom slučaju – deci? Može li se za sve sistemske propuste kao izgovor koristiti situacija sa pandemijom korone?

Istina je da su brojni problemi samo eskalirali za vreme pandemije i da nisu njome uzrokovani. Zato je neophodno sagledati koji su planovi nadležnih za konkretno postupanje i rešavanje gorućih problema koji pogađaju decu. Neophodno je i stalno i uporno ponavljanje ovih pitanja nadležnim državnim organima, sve dok se ovo stanje ne promeni. Ako se pomisli kako živi dete iz siromašne porodice, u nekom udaljenom mestu, a pritom ima i invaliditet, s punim pravom možemo i moramo da se zamislimo nad slikom tog deteta. A ima i takve dece.

Zato, kada razmišljamo o tome šta se čini za našu decu, vrlo je razborito zapitati se: za čiju decu? Jer, ako sagledamo situaciju dece iz ugroženih kategorija, vidimo da su ova deca daleko od fokusa nadležnih i da su prilično prepuštena sama sebi, što u savremenom evropskom društvu ne bi smelo da bude slučaj.