Unutrašnji monolog

Više od šesto godina od bitke u kojoj ga je izgubila, sto pet godina nakon što ga je povratila i osamnaest godina nakon što ga je ponovo izgubila, Srbija u stvari još ne zna šta bi sa Kosovom. Ovakav bi se zaključak mogao izvesti tri nedelje nakon što je predsednik Aleksandar Vučić javno pozvao sve učesnike u javnom životu – političke stranke, nevladine organizacije, Srpsku pravoslavnu crkvu i Akademiju nauka i umetnosti – da se uključe u debatu o trajnom rešenju kosovskog problema. Dobar deo opozicije izrazio je osnovanu sumnju u iskrenost tog poziva, iz inostranstva stižu uglavnom skeptične reakcije, kosovski Albanci jedva da su ga primetili, dok kosovski Srbi na celu priču gledaju sa zebnjom, sumnjajući sa dosta razloga da će im se na kraju sve to obiti o glavu.

NIJE ZA SVAKOG: Kada je o strankama reč, Demokratska stranka i većina njenih izdanaka ocenile su da je reč o Vučićevom pokušaju da obezbedi sebi alibi za odluku koju je verovatno već doneo i odbile su da se uključe u dijalog. Predsednik DS-a Dragan Šutanovac je, doduše, izrazio želju da razgovara o predstojećim promenama Ustava (u čijoj je preambuli i Kosovo), ali su ga iz Vučićeve Srpske napredne stranke odmah „poklopili“ saopštenjem u kome se kaže da „Šutanovac nema potrebe da se brine za Ustav, za pregovore sa EU, za potrebe srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, niti za bilo koju temu od važnosti za državu i narod“. Slično je prošao i lider pokreta „Slobodni građani Srbije“ Saša Janković kad se usudio da kaže da ne vidi zašto se Srbija protivi ulasku Kosova u Interpol jer je borba protiv kriminala u opštem interesu – i odmah zaradio etiketu izdajnika. Vučićev poziv na dijalog očigledno nije upućen baš svima.

Ni takozvana patriotska opozicija nije poverovala Vučiću, pa je njegov poziv odmah odbačen kao „ujdurma“ (Vojislav Šešelj, Srpska radikalna stranka), odnosno „eufemizam za kapitulaciju i puno priznanje kosovske nezavisnosti, u zamenu za ništa, ili, eventualno, u zamenu za par otvorenih-zatvorenih poglavlja u pregovorima sa EU“ (Đorđe Vukadinović, pokret „Za spas Srbije“). Sa političke margine, dramaturg Dušan Kovačević među prvima je podržao Vučićevu inicijativu pod obrazloženjem da „Srbija posle stradanja u šest ratova u 20. veku više nema naroda i dece za sedmi rat, jer bi taj novi rat bio kraj ove zemlje“, pa je stoga neophodno što pre se sporazumeti sa Albancima. Njegov prezimenjak Siniša Kovačević, takođe dramaturg, oglasio se preko Tvitera. „Malo si se kurčio u kafani. Odlučivao šta se peva i kome, kome čorba, kome ćevapi, kome pivo, kome vinjaci. Sad bi da delimo račun. Teško, rođače“, poručio je Vučiću.

Iz vladajuće koalicije javio se Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, sa već više puta ponovljenom idejom o podeli Kosova na srpski i albanski deo, s tim što bi crkve i manastiri, koji su uglavnom južno od Ibra, po njemu trebalo da imaju eksteritorijalni status, kao Sveta gora u Grčkoj. Dačić je verovatno svestan da taj predlog, dosad više puta odbačen, nema mnogo šanse da prođe, pa je na kraju autorskog teksta za „Večernje novosti“ poručio: „Moj predlog je jedino realan, jedino u interesu i Srba i Albanaca, i jedino brzo ostvariv. Ne znači da će biti i prihvaćen, ali moja je obaveza da o tome govorim dok je to još moguće. Jer danas samo u sećanjima govorimo o više od dvesta hiljada prognanih Srba sa Kosova i više stotina hiljada Srba iz Hrvatske. Nemojte da se, tako, mog predloga nekada samo sećamo kao propuštene prilike.“

OSEĆAJ ZA BOL: Na samom Kosovu, albanski političari su uglavnom ignorisali inicijativu, zauzeti pregovorima o formiranju nove vlade, koji su zapali u ćorsokak, kao i o pripremama za lokalne izbore. Jedina zvanična reakcija stigla je od Envera Hodžaja, ministra spoljnih poslova, koji je svom kolegi Dačiću poručio da su „ideje o promeni granica opasne i neprihvatljive“, te da će bilo koji ishod unutarsrpskog dijaloga za Prištinu „biti neprihvatljiv ukoliko se ne završi priznanjem nezavisnosti i državnosti Kosova“. „Ako Srbija stalno vodi kampanju protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, o kakvoj normalizaciji mi pričamo?“, poručio je Hodžaj.

Jedini albanski političar koji je Vučićevu inicijativu dočekao sa entuzijazmom nije sa Kosova nego iz Albanije. Reč je, naravno, o albanskom premijeru Ediju Rami, koji je po svemu sudeći shvatio poziv na unutrašnji dijalog kao uvod u priznanje Kosova. On je u intervjuu za beogradski „Blic“ rekao da je u Vučićevom autorskom tekstu u kome je pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu „mogao da oseti istinski bol i istovremeno impresivnu rešenost“ i dodao da je posle tog prvog koraka Vučić „nastavio razvijajući veoma hrabro viziju budućnosti Srbije i Kosova“. Sa druge strane, Dačićevu ideju o podeli Kosova i prekrajanju granica ocenio je kao „nepraktičnu i kontraproduktivnu“.

Kada je reč o Kosovu severno od Ibra, lideri Srpske liste Goran Rakić i Igor Simić su javno podržali dijalog, što nije nimalo čudno jer se funkcioneri ove stranke javno predstavljaju kao „glas i lice Aleksandra Vučića na Kosovu“. Sa druge strane, nekadašnji funkcioner Demokratske stranke Srbije, a danas vođa pokreta „Otadžbina“ Marko Jakšić je u otvorenom pismu optužio Vučića da se sprema da se odrekne Kosova. „Predsedniče, imajte u vidu, ako danas date Kosovo i Metohiju, sutra će Vam tražiti da uvedete sankcije Rusiji, pa da uvedete Srbiju u NATO pakt, i na kraju će opet da Vas smene jer ćete za njih biti istrošen i islužen političar“, poručio je Vučiću.

SEDAM TAČAKA BUNDESTAGA: U međunarodnoj javnosti, Vučićev predlog nije ostavio praktično nikakav trag. Nijedan političar od formata nije reagovao, a malobrojni komentatori su se o dijalogu izrazili sa priličnom dozom skepse. I zvanična Moskva je ostala nema, ali je analitičar Nikita Bondarjev preko državnog televizijskog kanala „RT“ ocenio da je „očigledno da se ni Aleksandar Vučić, ni brojni srpski politički i kulturni delatnici koji mu terciraju, ne obraćaju kosovskim Albancima, pa čak ni stanovnicima Srbije, kojima je poziv na dijalog formalno upućen. Ako pažljivo pogledamo, videćemo da je celi Vučićev tekst samo parafraza takozvanih ‘Sedam tačaka Bundestaga’ – sedam uslova koje Srbija treba da ispuni da bi je primili u EU… Jedino je pitanje šta je on sve spreman da učini da taj cilj ostvari. Kako stvari stoje – izgleda da je spreman praktično na sve, uključujući tu i osudu dedova i pradedova savremenih Srba, koji su svoju krv prolivali za Kosovo.“

Sve u svemu, ne može se reći da je Vučićeva inicijativa pala na plodno tle, ni kod kuće ni u inostranstvu. Kad je o domaćem terenu reč, pokazalo se, po ko zna koji put, da opozicija, kao i u doba Slobodana Miloševića, ima samo maglovitu ideju o Kosovu i ništa ozbiljno da kaže o tome kako bi se taj problem mogao rešiti. Tokom devedesetih su čekali da se Milošević sam oklizne na tom pitanju, pa da ga zbace. Ni kad su 5. oktobra preuzeli vlast, nisu se mnogo time bavili, osim kroz floskule „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“ (Vojislav Koštunica) i „I Kosovo i EU“ (Boris Tadić). Zoran Đinđić je navodno imao neke ideje, ali je ubijen pre nego što je stigao da ih razradi. Što se zapadnih zemalja tiče, one su većinom priznale Kosovo u postojećim granicama i za njih je ta priča završena, dok je za Rusiju Kosovo omiljeni kontraargument kad im Zapad zvoca što su pripojili Krim i ušli u delove Gruzije. Trajnim rešenjem kosovskog problema izgubili bi mogućnost da kažu: „A kad ste vi ono…“

ALFA I OMEGA: Na kraju, valjalo bi obratiti pažnju na nedavnu Vučićevu izjavu, nakon susreta sa izvestiocem Evropskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom, da je za EU pitanje Kosova važnije od vladavine prava u Srbiji (nešto slično je ranije rekao na temu Kosova i poštovanja ljudskih prava). To je verovatno tačno, ali Vučić je sigurno svestan da bi bacanjem kosovske karte na sto ova „drugorazredna pitanja“ izbila u prvi plan, pa mu nije u interesu da se tog aduta prebrzo odrekne. Trajno rešenje kosovskog pitanja u vidu „pravno obavezujućeg dokumenta“ odavno je zacrtano u okviru Briselskog sporazuma i dijaloga o normalizaciji, taj proces teče svojim tempom i povremeno zastajkuje, ali svi znaju šta će mu biti ishod.

Srbija je od 1912. godine, kada su srpske trupe trijumfalno ušle na Kosovo, na razne načine pokušavala da se suoči sa činjenicom da tamo već tada Srbi nisu bili u većini. Odonda pa do danas, isprobavane su razne strategije: vojna uprava (za vreme Kraljevine SHS), prinudno iseljavanje u Tursku i kolonizacija Srbima i Crnogorcima iz drugih krajeva (za vreme kralja Aleksandra), ponovo vojna uprava (za vreme SFRJ), praćena ustupcima koji su bili na štetu Srba (takođe SFRJ), vanredno stanje (nakon demonstracija 1981), aparthejd (za vreme Slobodana Miloševića), novi pokušaj kolonizacije (posle pada Krajine), odmazde nad civilima nakon pojave UČK i, konačno, masovno proterivanje Albanaca u Albaniju i Makedoniju (za vreme bombardovanja NATO-a). Jedino za vreme SFRJ (i to ne sve vreme), Albanci su bili tretirani kao punopravni građani, ali tada Kosovo, formalno pokrajina u sastavu Srbije, nije u stvari bilo srpsko nego jugoslovensko.

Koča Popović, narodni heroj, pesnik i još štošta, uputio je pred kraj života i pred raspad Jugoslavije kratko pismo „Vremenu“, koje je tad tek počelo da izlazi. Sastojalo se od jedne rečenice, koja glasi ovako: „Od Albanaca su se, uz velike napore, možda mogli napraviti dobri Jugosloveni, ali se od njih ni uz kakve napore ne mogu napraviti dobri Srbi.“ Ta rečenica bi trebalo da bude alfa i omega svakog razgovora o Kosovu.