Oblasti interesovanja dr Slobodana Samardžića, višeg naučnog saradnika Instituta za evropske studije, jesu političke ideje i institucije, savremeni federalizam, političke teorije i praksa konstitucionalizma, jugoslovenski politički sistem i Evropska unija. Autor je knjiga Ideologija i racionalnost (1984), Demokratija saveta (1987), Jugoslavija pred iskušenjem federalizma (1990), Prinudna zajednica i demokratija (1994) i Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice (1998). Nismo ga pitali da li je lakše baviti se istraživanjima ili savetovati predsednika SRJ Vojislava Koštunicu. Odgovor bi, bar u utorak, bilo lako pogoditi: na onoj omorini Miroljub Labus je poslao cirkularno pismo, Milo Đukanović izjavio da pisanje novog saveznog ustava otežava (nezakazane) pregovore dvaju republičkih vlada, njegov savjetnik Miodrag Vuković ocenio je formiranje nove savezne vlade kao ćorav posao koji „odlaže susret s neminovnim“, Slavko Perović je optužio Đukanovića da radi na očuvanju Jugoslavije, crnogorski premijer Filip Vujanović želi razgovore i sa Srbijom i sa crnogoskom opozicijom, Zoran Đinđić pozdravlja zakazivanje crnogorskog referenduma o nezavisnosti a razgovore o budućnosti uslovljava Koštuničinim učešćem na njima, predsednik Upravnog odbora G17+ Slobodan Vučetić ceni da buduća savezna vlada nema elementarnu demokratsku legitimnost… I tako dalje, i tome slično.
Slobodan Samardžić na početku razgovora za „Vreme“ razjašnjava nedoumicu o prirodi dokumenta za koji je prošle nedelje izjavio da je gotovo završen i da bi mogao biti usvojen odmah po formiranju nove savezne vlade. „Reč je o platformi za ustavno preuređenje SRJ, na kojoj su predstavnici DOS-a i koalicije ‘Zajedno za Jugoslaviju’ počeli da rade pre oko mesec i po dana“, kaže on. Dobro započet posao prekinula je kriza vlade povodom donošenja zakona o saradnji s Haškim tribunalom. „Kako god bilo“, ističe Samardžić, „jedan od glavnih mandata savezne vlade jeste da završi ovaj predlog, da ga usvoji i dostavi DPS-u kao političku ponudu za razgovore oko razrešenja pitanja hoće li Jugoslavija biti jedna država, ili će se Srbija i Crna Gora razdvojiti. Predstavnici zvanične Crne Gore imaju sasvim drugačiju strategiju, to je evidentno: donošenje novog zakona o referendumu, njegovo organizovanje i održavanje, nezavisnost. Platforma ustavnog preuređenja SRJ ponuda je za zajedničku državu Srbije i Crne Gore sa minimalnim nadležnostima koje istovremeno garantuju i funkcionalnost federacije i ravnopravnost Srbije i Crne Gore u njoj, uz istovremenu visoku samostalnost članica. U tom smislu zaista me zanimaju argumenti kojim bi takav, otvoren predlog, bio odbijen.“
„VREME„: Čini se da je opredeljenje Vlade Crne Gore za nezavisnost nesumnjivo. Ipak, ona predlaže i da o statusu buduće države/država direktno pregovaraju vlade jedne i druge republike?
SLOBODAN SAMARDŽIĆ: To je stara ponuda, iz oktobra prošle godine, kad Milo Đukanović faktički nije prihvatio efekat promena u Srbiji na zajedničku državu. Preko te formule pregovora o savezu pokušava se de facto dobijanje nezavisnosti: ako razgovaraju Vlada Srbije i Vlada Crne Gore, to je već neka vrsta simulirane nezavisnosti, pre svega crnogorske. DOS, na osnovu svog koalicionog sporazuma, to nije prihvatio. Mogu da kažem da su se na zvaničnom nivou svi predsednici DOS-a držali sporazuma, insistirajući na pokušaju reforme i ustavnom preuređenju SRJ. Činjenica da su se, recimo, Milo Đukanović i Zoran Đinđić sastajali više puta i razgovarali o nekim drugim modusima ne remeti taj zvanični stav DOS-a. Sa druge strane, Milo Đukanović, DPS i koalicija „Pobjeda je Crne Gore“ zaista čvrsto stoje na stanovištu nezavisne Crne Gore, na toj platformi gradili su svoju izbornu kampanju, pokušali da dobije dvotrećinsku većinu u skupštini… Međutim, to se nije dogodilo. Izbori su pokazali ono što su svi znali, da je Crna Gora politički podeljena i da većinska formula u takvoj situaciji jednostavno nije dobra politika. Razgovori unutar Crne Gore nužni su danas kao i odmah posle izbora kada je, podsećam, predsednik Koštunica kao prioritetno ocenio neophodnost da stranke u Crnoj Gori sednu i razgovaraju o svom unutrašnjem problemu.
Dogovor vlasti i opozicije o budućnosti crnogorske države?
Da, to bi bilo poželjno i dragoceno za samu Crnu Goru. Ali, očigledno, vladajuća struktura nikada nije bila spremna za to. Činjenica da ni posle izbora 22. aprila nije bila spremna za to govori o njenoj čvrstoj rešenosti da izgura koncept nezavisne Crne Gore. Međutim, ta rešenost ostavlja politički problem nerešenim. Đukanović je malo taktizirao s predlogom „velike koalicije“ koja bi obuhvatila tri četvrtine biračkog tela i na taj način doprinela rešavanju problema političke podeljenosti, ali se na kraju odlučio za koncepciju manjinske vlade i prećutnu podršku liberala… Kad podvučemo crtu ispod svih pregovora koji su vođeni posle izbora – svako je sa svakim pregovarao o svemu i svačemu – „velika koalicija“ bila je najozbiljnija ponuda. Nju je odbio DPS i orijentisao se na manjinsku vladu koja ima jedan problem i jednu programsku tačku: nezavisnost. Ona stoji ili pada sa zakonom o referendumu i njegovim uspehom ili neuspehom. Mislim da Đukanović kao pragmatičan političar ipak neće igrati samo na jednu kartu, naročito ako mu se ponudi druga, u ovom slučaju platforma o ustavnom preuređenju SRJ.
Šta su u njoj ponude koje se ne mogu ili ih je teško odbiti?
Prva ponuda je stabilizovanje Crne Gore, koja ima politički problem koji Srbija nema. Srbija ima druge probleme, ali se ni biračko telo ni DOS ne lome oko pitanja državnog statusa Srbije. Postoji konsensus iza koga stoje dve opcije: ili ćemo praviti zajedničku državu sa Crnom Gorom ili će, ako se Crna Gora odvoji, i Srbija biti nezavisna. Izborno telo DOS-a na isti način rezonuje o tom pitanju.
Ali postoji i veoma jak utisak, s kojim se čak poigravalo u javnosti, da je ta „ravnodušnost“ Srbije za Crnogorce prosto uvredljiva…
Može se i tako tumačiti, ali Srbija je „ravnodušna“ i prema temi sopstvene nezavisnosti. To je ono zbog čega se ljudi iz DPS-a retorički pitaju zašto Srbija ne želi da bude država. Oni se „brinu“ o Srbiji. Drugi deo biračkog tela može biti uvređen zbog toga što je orijentisan za federaciju, pa se pita zašto je Srbija ravnodušna prema federaciji. Mislim da u Srbiji postoji jedna otvorenost prema tom pitanju, otvorenost koja je vezana prvo za umor građanstva u odnosu na velike projekte čiju je podršku platila s nekoliko ratnih poraza. Sada je Crna Gora na redu, pa je rezon građanstva, mislim, otprilike ovakav: ako opstane – opstane, utoliko bolje, a ako ne opstane – nećemo se tući zbog toga. Ljudi žele da vide reforme, promene, neko kretanje unapred, pozitivno kretanje u pogledu međunarodne saradnje, ekonomskog otvaranja, investicija, zapošljavanja, posla, para… Sve to utiče na stav biračkog tela DOS-a: ako ostane federacija – dobro, ako Srbija postane nezavisna, što zavisi od CG – nije ni to loša varijanta. Prema tome, za političare DOS-a postoji jedan fin manevarski prostor, mogu bez velikog rizika od unutrašnjih nemira a propos tog pitanja da vode politiku prema Crnoj Gori.
Da se vratimo na pitanje ponude Crnoj Gori. Osim mogućnosti političkog stabilizovanja, šta još omogućava nedovršena platforma o ustavnom preuređenju zajedničke države?
Druga ponuda je lakši ulazak u regionalne i evropske integracije. Naime, vrlo je evidentan stav EU-a i SAD da je za njih poželjno rešenje u federalnom okviru, bez obzira na to što verovatno postoje različiti pristupi tom okviru. Verujem da SAD i EU strahuju od lanca sličnih reakcija ili želja u slučaju odvajanja Crne Gore: da će se ista stvar dogoditi sa zapadnom Hercegovinom, Republikom Srpskom, Kosovom i Metohijom, zapadnom Makedonijom. Pored Crne Gore, to su već četiri kandidata za odvajanje, to je prekrajanje granica, to su sporovi karakteristični za balkansku situaciju, pitanja koja se po svoj prilici ne bi rešavala za zelenim stolom. To je jedan lanac koji se ne bi mogao lako kontrolisati, bitan momenat za Sjedinjene Države koje upravljaju krizom, makar i sa štapom u rukama.
Zašto bi odvajanje Crne Gore bilo presedan u odnosu na lanac prethodnih zbivanja u raspadu SFRJ?
Iz prostog razloga što je taj lanac duži nego što mislimo.
Dakle, ponudu čine: unutrašnja stabilnost i stabilnost u regionu…
Treći deo ponuda jesu evropske integracije: tu je u pitanju odnos celog regiona i naše države prema mogućnostima ozbiljnog ulaska u razgovore. EU je tu opet jasna: u poslovima integracije – od sklapanja ugovora o stabilizaciji, pridruživanju i asocijaciji – EU hoće da razgovara sa partnerom, predstavnicima države koji imaju pun mandat. Pun mandat može imati samo neko ko pregovara ispred stabilne države. Ministarstvo spoljnih poslova mora biti jedno, Evropu ne interesuje ko ga čini i kako vodi svoju politiku. Kada krenu poslovi koji su takoreći dnevni, s mnogo uslova koje treba zadovoljavati iz dana u dan, oni žele jedno stabilno ministarstvo koje proizlazi iz stabilne vlade, a ova iz stabilne države. To je, prosto, stav koji je alfa i omega pregovaračke pozicije EU-a za sve poslove integracija. Ako bi se natezalo oko načina na koji ta država rešava problem kompetencije organa koji pregovara, tu onda ne bi bilo poverenja EU-a. Na primer, ako bi se prihvatio stav iz platforme Mila Đukanovića o savezu država iz decembra, gde imate MIP koji funkcioniše po principu „uzmi ili ostavi“, sa rotacijama ministara na dve godine… Teško je voditi stabilnu stratešku politiku integracije sa takvom organizacionom strukturom; EU bi možda pregovarala, ali teško da bi takvog partnera uzimala za ozbiljno. Na tom planu platforma ustavnog preuređenja nudi vrlo jasna rešenja.
Šta bi bile nadležnosti zajedničke države?
Garancije osnovnih prava i sloboda, spoljni poslovi, odbrana i osnovi ekonomskog sistema koji se tiču monetarnog jedinstva i jedinstvene carinske politike. To je, uz saobraćaj i veze, koji su u platformu uneti takođe zbog međunarodnih okolnosti, sve što je predviđeno kao funkcije zajedničke države. To su one nadležnosti koje država zaista mora da ima u svojim rukama da bi bila ozbiljan međunarodni partner u evropskim integracijama i inače u međunarodnim odnosima.
U povoljnim okolnostima, šta bi bila dalja procedura u vezi s platformom o ustavnom preuređenju Jugoslavije?
Biće javno ponuđena svim političkim partijama u Srbiji i Crnoj Gori na razmatranje, prihvatanje, kritiku, dopunu… Ključno je kako će DPS prihvatiti platformu. Ako bi došlo do prihvatanja – da sad ne spekulišem o sadržaju konačnog dokumenta, ali ako bi se on u nekom obliku prihvatio – onda postoje, ustavno gledano, dve mogućnosti. Mogu se, prvo, na bazi opšteg političkog konsensusa raspisati izbori za ustavotvornu skupštinu čiji bi zadatak bio da na bazi platforme donesu ustav, od sačinjavanja nacrta – o čemu se u javnosti ponekad govori kao o već završenom poslu – do usvajanja. Po tom ustavu bili bi raspisani novi izbori za saveznu skupštinu i potom konstituisani novi organi vlasti.
U optimalnim uslovima, kako bi mogli izgledati rokovi za taj scenario?
Zavisi od dužine pregovora. Ako bi oni trajali dva-tri meseca, izbori za ustavotvornu skupštinu mogli bi se održati krajem godine a onda, za nekoliko meseci, možda u martu, izbori za novu skupštinu po novom ustavu. Međutim, izbori ponovljeni u relativno kratkom roku mogli bi dovesti i do iscrpljivanja biračkog tela; to je duža i skuplja procedura, vlade bi gubile smisao za svakodnevnu politiku, partije bi se okrenule kampanjama, što je duga i u našim prilikama veoma skupa procedura. Druga varijanta je jednostavnija: pod istom pretpostavkom postizanja političkog sporazuma o platformi mogla bi se primeniti postojeća procedura promene ustava. Po ustavu iz 1992. godine za njegovu promenu potrebne su dvotrećinske većine poslanika u oba veća savezne skupštine, što bi prethodnim političkim dogovorom bilo obezbeđeno i, takođe, potrebno je da skupštine Srbije i Crne Gore daju saglasnost na te promene. U tom slučaju bi novi ustav bio donet bez prethodnih izbora, a bili bi održani samo savezni izbori po odredbama novog ustava. To bi znatno skratilo proceduru, a prepolovilo troškove za organizovanje i održavanje izbora.
Šta se zbiva u slučaju da DPS definitivno odbije platformu, budući da SDP i LSCG imaju nedvosmislen stav u pogledu samostalnosti Crne Gore?
Više ne bi bilo načina da se Jugoslavija održi. Postoji mogućnost jednog međukoraka, ukoliko bi koalicija „Za Jugoslaviju“ u međuvremenu ojačala. Mogli bi biti raspisani novi izbori za saveznu skupštinu, i ako bi na te izbore izašlo više od polovine biračkog tela Crne Gore podržavajući zajedničku državu, bila bi to neka vrsta referenduma pre referenduma i mogla bi se opet napraviti nekakva federalna konstrukcija. Međutim, ja sam za to da se temeljne stvari osnivanja država i donošenja ustava rade na osnovu što veće saglasnosti političkih snaga, zato što je pitanje legitimnosti glavno pitanje u sprovođenju velikih reformi, stvaranju federacija ili osnivanju država. U pomenutom „međukoraku“ ostao bi isti problem političke podeljenosti Crne Gore, s promenjenim akterima. Zato i kažem da je odvajanje konsekvenca neuspeha političkih pregovora o zajedničkom rešenju.
Stiče se utisak da vladajuća struktura u Crnoj Gori veruje, s obzirom na rokove koje daje, da će nekom vrstom političkog marketinga obezbediti neophodnu većinu za odvajanje…
Mislim da su se već opekli na tu temu, jer su na izborima 22. aprila dobili rezultat koji niko nije predviđao. Kad vratimo film unazad, vidi se da je deo istraživanja javnog mnjenja bio pravljen u propagandne svrhe. Imali ste onu američku agenciju za demokratiju koja je predviđala dvotrećinsku većinu za Đukanovića, Tošov institut iz Ljubljane sa sličnim rezultatima, čak omašaje ozbiljnih firmi koje su potcenile koaliciju „Za Jugoslaviju“. I bez neke posebne namere, sve je to imalo efekat kampanje; rezultat je bio stravičan za pobednike. Gubitnici su slavili, a pobednici su bili spuštenog nosa. Mislim da je Đukanović iscrpio svoje resurse u biračkom telu. S druge strane, neka ozbiljna politička promena nije se dogodila: dve stranke nastale deobom dele istih 70 odsto biračkog čiju su podršku imale i kao jedinstvena partija. Nema relevantne autohtone opozicije koja je u međuvremenu ojačala. Nije verovatna ni evolucija DPS-a ka demokratskoj stranci, niti je vidljiva. Možda se srećemo sa svetom koji je u okviru istog mentaliteta nešto lukrativniji od onog drugog, tradicionalnijeg dela biračkog tela. Tu je došlo do podele: ko je spretniji s obzirom na izvore finansiranja, da li je u pitanju šverc, kriminal, strana pomoć, to se sve nekako koncentrisalo u pragmatskoj struji Mila Đukanovića, drugi su ostali kratkih rukava. Ali, politički su tu negde, isti, to je politika, kao monopol vlasti, centralizam, držim sve u svojim rukama, ne dam Haški tribunal…
S vašim iskustvom u ovom poslu i s obzirom na to da je kraj godine neka vrsta roka, kako procenjujete razvoj događaja?
Veoma je važno da se konsoliduje savezna vlada, da nastavi posao tamo gde je stala pre krize oko zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, da obnovi poverenje u Srbiji, pa i u Crnoj Gori, o sposobnosti savezne države da funkcioniše. Ako se taj uslov ispuni, onda će se trend ponovo prebaciti na saveznu vladu, ona će moći da vodi politiku. Jer, vidi se, u onoj meri u kojoj je savezna kriza izbila u istoj meri je Đukanović živnuo. A propos teme o nezavisnosti, on je ušao u prostor koji su mu dopustili. Ako se taj prostor na adekvatan način ponovo ispuni, onda savezna vlada može suvereno da vodi tu igru pregovora, da jasnim interesom za zajedničku državu suprotnoj strani izloži argumente i da ta stvar na način povoljan i po jedne i po druge bude privedena kraju. Najzad, veoma značajna bi mogla biti uloga EU-a, ne da besomučno pritiska Đukanovića na prihvatanje, nego da učestvuje u razotkrivanju tih razloga za saveznu državu iz perspektive integracija. U tom sklopu moglo bi se nešto napraviti do kraja godine.
