foto: zoran mirković
Pisma i poruke mojih dragih kolega pristizali su tokom noći i kao odgovori na moje pozive, i dok sam ih čitala, gledala sam na ekranu televizora odsjaje plamena od dignute u vazduh kijevske rafinerije
Tog ranog jutra 24. februara, probudio me telefonski poziv moje prijateljice iz Kijeva. Drhtavim glasom je rekla: “Kijev bombarduju”, i zaplakala.
Prvo što sam pomislila u tom trenutku bilo je da nije istina, verovatno je neka lažna vest. Međutim, njene reči o panici koja je zavladala u njenoj porodici i na ulicama Kijeva naterale su i meni suze na oči. Još mi je prošlo kroz glavu: Olena danas sahranjuje oca, kako će jadna pod bombama?
Olena je prijateljica iz studentske klupe. Tako je ispalo da je ona ostala na Katedri za slavistiku u Kijevu da predaje srpsku književnost, a mene je sudbina dovela u Beograd. Olenin otac je kultna ličnost ukrajinske kulture, disident koji je hapšen i osuđivan šezdesetih godina 20. veka, u talasu represalija koje su se obrušile na ukrajinske intelektualce, zbog knjige kojom je osudio politiku rusifikacije u Sovjetskom Savezu.
Olena se priseća sahrane svog oca: “Od samog jutra potok izbeglica se izlio na ulice Kijeva koji je poludeo u saobraćajnim gužvama. Oproštajna ceremonija je otkazana, samo smo uzeli kovčeg iz mrtvačnice i otišli na groblje. Sveštenik, sa kojim smo se dogovorili za opelo, javio je da ne može da se probije ka Bajkovom groblju. Služio je sveštenik grobljanske crkve. Sahrana je bila skromna, samo dvadesetak ljudi – onih koji su mogli da se probiju. I u tome je bila određena simbolika jer je moj otac bio patološki skroman čovek, nije podnosio nikakvu patetiku, tako da bi ovakvu sahranu – tihu, kamernu, sa nekoliko buketa cveća i nekoliko oproštajnih reči bliskih mu ljudi – verovatno želeo. Samo nikada ne bi mogao da pomisli da će ga sahranjivati uz pratnju sirena za vazdušnu uzbunu prvog dana krvavog rata.
Zvuči grozno, ali svi smo pomislili: kakva sreća što smo uspeli da sahranimo tatu prvog dana rata. Šta da je umro u petak? Ko bi iskopao grob? A šta da je svih ovih dana bombardovanja Kijeva nepomično ležao kod kuće na samrti? Šta bismo onda?”
Akademik Anatolij Zahnitko je dekan Filološkog fakulteta Donjeckog nacionalnog univerziteta. Sada je u Vinici, gde je izbegao sa svojim univerzitetom nakon samoproglašenja Donjecke Narodne Republike. Nedavno je akademik Zahnitko napunio 65 godina, što je obeleženo sjajnim festšriftom u njegovu čast.
“Kad sam se juče prijavio za Teritorijalnu odbranu Vinice”, kaže profesor Zahnitko, “bio sam ganut brojem onih koji su spremni da se bore do kraja braneći svoju otadžbinu.”
Lesja Steblina Rudjakov, profesorka srpskog jezika na Kijevskom univerzitetu, ostala je u Kijevu, zajedno sa mamom i sinom. Njen muž, istaknuti ukrajinski slavista, proučavalac srpske književnosti, preminuo je prošle godine. Tokom ova tri dana, kaže Lesja, kada su mnogi Kijevljani u svojim podrumima ili metrou, gde je užasno hladno, a ljudi spavaju na betonskom podu, “sa strepnjom iščekujemo šta će biti sa našom domovinom i molimo se za pobedu”.
“Posebno nas je pogodila vest o granatiranju Kijevske dečije onkološke bolnice Okmatdit od strane neprijateljske vojske, 26. februara”, nastavlja Lesja. “Male bebe u boksovima, deca obolela od kancera, smešteni su u podrumu bolnice. Oni se hrabro bore sa bolešću za svaki dan svog života, a sada im se i to malo nade uskraćuje.”
Julija Dragojlović predaje ukrajinsku književnost na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, poreklom je iz centralne Ukrajine. Kaže da svaki njen dan počinje telefonskim pozivima.
“Vanja, kako ste?”
“Evo, na okupu smo, ne brini. Spavaćemo naizmenično, u podrumu je hladno, tamo ćemo kad krene pucnjava.”
“Olja, kako si?”
“Muž je bez kola, jedva se izvukao iz Harkova. Sad je u nekoj šumi. Pomolite se za njega da stigne živ.”
“Ljiljo, kako si?”
“Ceo dan je grmelo. Znaš, tu je pored vojna škola. Projektil je pogodio stambenu zgradu u blizini.”
“Juljčik, kako su tvoji?”
“Roditelji su u blizini aerodroma, ne žele da napuste kuću. Sve naše aerodrome bombarduju, znaš već.”
“Teta Valja, kako su vaši?”
“Brat i bratanac su se danas pridružili Teritorijalnoj odbrani.”
“Nataša, kako je kod vas na zapadu?”
“Krenule su diverzije. Trenutno preko četova tražim smeštaj u Lavovskoj oblasti za 42 pristigle osobe.”
Trećeg dana rata jedna ukrajinska voditeljka je rekla: “U vreme ove naše tragedije pitanje ‘Kako ste?’ tumači se kao ‘Volim te i brinem zbog tebe’.”
Pisma i poruke mojih dragih kolega pristizali su tokom noći i kao odgovori na moje pozive, i dok sam ih čitala, gledala sam na ekranu televizora odsjaje plamena od dignute u vazduh kijevske rafinerije. Odjednom mi je pao na pamet filmski scenario velikog ukrajinskog reditelja Oleksandra Dovženka Ukrajina u plamenu, gde je iskreno izložio prizore koje je video kao ratni dopisnik u Drugom svetskom ratu. Scenario je potresan, međutim film koji je snimljen po njemu 1943, Staljin je zabranio jer je suviše realistički prikazivao stradanje i u njemu nije bilo mesta za komunističku retoriku. Jedna rečenica u tom scenariju ipak skreće na sebe pažnju svojom retorikom: “Samo ljudi visokog kvaliteta ne predaju se i umiru onako kako umiru Ukrajinci”, zabeležio je Oleksandar Dovženko. Da li opet moraju to dokazivati i kome?!
U noći sa 23. na 24. februar je počinjen varvarski čin u istoriji moderne civilizacije. Ruska vojska je pokrenula agresivni napad na Ukrajinu. Noću, mučki, dok su ljudi bili na spavanju. Probudile su ih eksplozije i sirene – odjekivale su bombe u Kijevu, Lavovu, Ivano Frankovsku i drugim ukrajinskim gradovima, kako na istoku tako i na zapadu zemlje.
Slavisti Srbije saosećaju sa svojim kolegama u Ukrajini, njihovim porodicama i prijateljima.
Nije tako daleko sećanje na dane kada su sirene zavijale nad srpskim gradovima, kada se narod Srbije suprotstavljao nasilju. Ukrajina je bila jedna od prvih država koja je osudila NATO bombardovanje Srbije. Kolege iz Ukrajine su tada bili uz nas. Nećemo zaboraviti njihovu podršku. Organizovali su demonstracije, skupljali potpise ispod protestnih pisama, izdavali almanahe u kojima su objavljivali dela vodećih ukrajinskih intelektualaca u znak podrške srpskom narodu.
Danas se mi solidarišemo sa našim kolegama u Ukrajini. Divimo se njihovoj hrabrosti, spremnosti da po cenu života sačuvaju dostojanstvo ukrajinske kulture, da brane njeno pravo na postojanje i autentičnost.
Izražavamo snažan protest zbog nasilja, koje još uvek traje iako se protiv njega pobunio ceo civilizovani svet. Svi ljudi dobre volje danas demonstriraju na ulicama evropskih i svetskih metropola svoju rešenost da stanu na put agresiji. Pridružujemo se njihovim apelima.
Srpski slavisti osuđuju varvarski čin agresije i pozivaju srpsku naučnu zajednicu da iznese svoj principijelni stav i osudi rukovodstvo Ruske Federacije za sve veći broj civilnih žrtava u Ukrajini, za pustošenje ukrajinske zemlje! Kao naučnici, pre svega moramo da se bavimo naučnim istraživanjima, ali se naše delo ne može odvojiti od našeg verovanja u fundamentalne kulturne i etičke vrednosti evropske civilizacije, jer upravo te vrednosti inspirišu nas i vode ka višim ciljevima.
(Beograd, 24. 02. 2022.)
Potpisi, azbučnim redosledom (još pristižu):
Prof. dr Dejan Ajdačić (Univerzitet u Gdanjsku)
Prof. dr Petar Bunjak (Filološki fakultet Beogradu)
Doc. dr Julija Dragojlović (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Bojan Đorđević (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Dušan Ivanić, profesor emeritus (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Kornelija Ičin (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Milena Ivanović (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ksenija Končarević (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ana Krečmer (Institut za slavistiku, Univerzitet u Beču)
Prof. dr Jelena Kusovac (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Aleksandra Korda–Petrović (Filološki fakultet u Beogradu)
Msr Aleksandar Mudri (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Doc. dr Predrag Obućina (Filološki fakultet u Beogradu)
Doc. dr Stefana Paunović Rodić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ljudmila Popović (Filološki fakultet u Beogradu)
Dr Stana Ristić, naučni savetnik (Institut za srpski jezik SANU)
Prof. dr Janko Ramač (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Dr Biljana Sikimić, naučni savetnik (Balkanološki institut SANU)
Prof. dr Boško Suvajdžić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Julijan Tamaš (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Dr Anastasija Tepšić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Marko Čudić (Filološki fakultet u Beogradu)
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
