foto: zoran mirković
Pisma i poruke mojih dragih kolega pristizali su tokom noći i kao odgovori na moje pozive, i dok sam ih čitala, gledala sam na ekranu televizora odsjaje plamena od dignute u vazduh kijevske rafinerije
Tog ranog jutra 24. februara, probudio me telefonski poziv moje prijateljice iz Kijeva. Drhtavim glasom je rekla: “Kijev bombarduju”, i zaplakala.
Prvo što sam pomislila u tom trenutku bilo je da nije istina, verovatno je neka lažna vest. Međutim, njene reči o panici koja je zavladala u njenoj porodici i na ulicama Kijeva naterale su i meni suze na oči. Još mi je prošlo kroz glavu: Olena danas sahranjuje oca, kako će jadna pod bombama?
Olena je prijateljica iz studentske klupe. Tako je ispalo da je ona ostala na Katedri za slavistiku u Kijevu da predaje srpsku književnost, a mene je sudbina dovela u Beograd. Olenin otac je kultna ličnost ukrajinske kulture, disident koji je hapšen i osuđivan šezdesetih godina 20. veka, u talasu represalija koje su se obrušile na ukrajinske intelektualce, zbog knjige kojom je osudio politiku rusifikacije u Sovjetskom Savezu.
Olena se priseća sahrane svog oca: “Od samog jutra potok izbeglica se izlio na ulice Kijeva koji je poludeo u saobraćajnim gužvama. Oproštajna ceremonija je otkazana, samo smo uzeli kovčeg iz mrtvačnice i otišli na groblje. Sveštenik, sa kojim smo se dogovorili za opelo, javio je da ne može da se probije ka Bajkovom groblju. Služio je sveštenik grobljanske crkve. Sahrana je bila skromna, samo dvadesetak ljudi – onih koji su mogli da se probiju. I u tome je bila određena simbolika jer je moj otac bio patološki skroman čovek, nije podnosio nikakvu patetiku, tako da bi ovakvu sahranu – tihu, kamernu, sa nekoliko buketa cveća i nekoliko oproštajnih reči bliskih mu ljudi – verovatno želeo. Samo nikada ne bi mogao da pomisli da će ga sahranjivati uz pratnju sirena za vazdušnu uzbunu prvog dana krvavog rata.
Zvuči grozno, ali svi smo pomislili: kakva sreća što smo uspeli da sahranimo tatu prvog dana rata. Šta da je umro u petak? Ko bi iskopao grob? A šta da je svih ovih dana bombardovanja Kijeva nepomično ležao kod kuće na samrti? Šta bismo onda?”
Akademik Anatolij Zahnitko je dekan Filološkog fakulteta Donjeckog nacionalnog univerziteta. Sada je u Vinici, gde je izbegao sa svojim univerzitetom nakon samoproglašenja Donjecke Narodne Republike. Nedavno je akademik Zahnitko napunio 65 godina, što je obeleženo sjajnim festšriftom u njegovu čast.
“Kad sam se juče prijavio za Teritorijalnu odbranu Vinice”, kaže profesor Zahnitko, “bio sam ganut brojem onih koji su spremni da se bore do kraja braneći svoju otadžbinu.”
Lesja Steblina Rudjakov, profesorka srpskog jezika na Kijevskom univerzitetu, ostala je u Kijevu, zajedno sa mamom i sinom. Njen muž, istaknuti ukrajinski slavista, proučavalac srpske književnosti, preminuo je prošle godine. Tokom ova tri dana, kaže Lesja, kada su mnogi Kijevljani u svojim podrumima ili metrou, gde je užasno hladno, a ljudi spavaju na betonskom podu, “sa strepnjom iščekujemo šta će biti sa našom domovinom i molimo se za pobedu”.
“Posebno nas je pogodila vest o granatiranju Kijevske dečije onkološke bolnice Okmatdit od strane neprijateljske vojske, 26. februara”, nastavlja Lesja. “Male bebe u boksovima, deca obolela od kancera, smešteni su u podrumu bolnice. Oni se hrabro bore sa bolešću za svaki dan svog života, a sada im se i to malo nade uskraćuje.”
Julija Dragojlović predaje ukrajinsku književnost na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, poreklom je iz centralne Ukrajine. Kaže da svaki njen dan počinje telefonskim pozivima.
“Vanja, kako ste?”
“Evo, na okupu smo, ne brini. Spavaćemo naizmenično, u podrumu je hladno, tamo ćemo kad krene pucnjava.”
“Olja, kako si?”
“Muž je bez kola, jedva se izvukao iz Harkova. Sad je u nekoj šumi. Pomolite se za njega da stigne živ.”
“Ljiljo, kako si?”
“Ceo dan je grmelo. Znaš, tu je pored vojna škola. Projektil je pogodio stambenu zgradu u blizini.”
“Juljčik, kako su tvoji?”
“Roditelji su u blizini aerodroma, ne žele da napuste kuću. Sve naše aerodrome bombarduju, znaš već.”
“Teta Valja, kako su vaši?”
“Brat i bratanac su se danas pridružili Teritorijalnoj odbrani.”
“Nataša, kako je kod vas na zapadu?”
“Krenule su diverzije. Trenutno preko četova tražim smeštaj u Lavovskoj oblasti za 42 pristigle osobe.”
Trećeg dana rata jedna ukrajinska voditeljka je rekla: “U vreme ove naše tragedije pitanje ‘Kako ste?’ tumači se kao ‘Volim te i brinem zbog tebe’.”
Pisma i poruke mojih dragih kolega pristizali su tokom noći i kao odgovori na moje pozive, i dok sam ih čitala, gledala sam na ekranu televizora odsjaje plamena od dignute u vazduh kijevske rafinerije. Odjednom mi je pao na pamet filmski scenario velikog ukrajinskog reditelja Oleksandra Dovženka Ukrajina u plamenu, gde je iskreno izložio prizore koje je video kao ratni dopisnik u Drugom svetskom ratu. Scenario je potresan, međutim film koji je snimljen po njemu 1943, Staljin je zabranio jer je suviše realistički prikazivao stradanje i u njemu nije bilo mesta za komunističku retoriku. Jedna rečenica u tom scenariju ipak skreće na sebe pažnju svojom retorikom: “Samo ljudi visokog kvaliteta ne predaju se i umiru onako kako umiru Ukrajinci”, zabeležio je Oleksandar Dovženko. Da li opet moraju to dokazivati i kome?!
U noći sa 23. na 24. februar je počinjen varvarski čin u istoriji moderne civilizacije. Ruska vojska je pokrenula agresivni napad na Ukrajinu. Noću, mučki, dok su ljudi bili na spavanju. Probudile su ih eksplozije i sirene – odjekivale su bombe u Kijevu, Lavovu, Ivano Frankovsku i drugim ukrajinskim gradovima, kako na istoku tako i na zapadu zemlje.
Slavisti Srbije saosećaju sa svojim kolegama u Ukrajini, njihovim porodicama i prijateljima.
Nije tako daleko sećanje na dane kada su sirene zavijale nad srpskim gradovima, kada se narod Srbije suprotstavljao nasilju. Ukrajina je bila jedna od prvih država koja je osudila NATO bombardovanje Srbije. Kolege iz Ukrajine su tada bili uz nas. Nećemo zaboraviti njihovu podršku. Organizovali su demonstracije, skupljali potpise ispod protestnih pisama, izdavali almanahe u kojima su objavljivali dela vodećih ukrajinskih intelektualaca u znak podrške srpskom narodu.
Danas se mi solidarišemo sa našim kolegama u Ukrajini. Divimo se njihovoj hrabrosti, spremnosti da po cenu života sačuvaju dostojanstvo ukrajinske kulture, da brane njeno pravo na postojanje i autentičnost.
Izražavamo snažan protest zbog nasilja, koje još uvek traje iako se protiv njega pobunio ceo civilizovani svet. Svi ljudi dobre volje danas demonstriraju na ulicama evropskih i svetskih metropola svoju rešenost da stanu na put agresiji. Pridružujemo se njihovim apelima.
Srpski slavisti osuđuju varvarski čin agresije i pozivaju srpsku naučnu zajednicu da iznese svoj principijelni stav i osudi rukovodstvo Ruske Federacije za sve veći broj civilnih žrtava u Ukrajini, za pustošenje ukrajinske zemlje! Kao naučnici, pre svega moramo da se bavimo naučnim istraživanjima, ali se naše delo ne može odvojiti od našeg verovanja u fundamentalne kulturne i etičke vrednosti evropske civilizacije, jer upravo te vrednosti inspirišu nas i vode ka višim ciljevima.
(Beograd, 24. 02. 2022.)
Potpisi, azbučnim redosledom (još pristižu):
Prof. dr Dejan Ajdačić (Univerzitet u Gdanjsku)
Prof. dr Petar Bunjak (Filološki fakultet Beogradu)
Doc. dr Julija Dragojlović (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Bojan Đorđević (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Dušan Ivanić, profesor emeritus (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Kornelija Ičin (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Milena Ivanović (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ksenija Končarević (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ana Krečmer (Institut za slavistiku, Univerzitet u Beču)
Prof. dr Jelena Kusovac (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Aleksandra Korda–Petrović (Filološki fakultet u Beogradu)
Msr Aleksandar Mudri (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Doc. dr Predrag Obućina (Filološki fakultet u Beogradu)
Doc. dr Stefana Paunović Rodić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Ljudmila Popović (Filološki fakultet u Beogradu)
Dr Stana Ristić, naučni savetnik (Institut za srpski jezik SANU)
Prof. dr Janko Ramač (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Dr Biljana Sikimić, naučni savetnik (Balkanološki institut SANU)
Prof. dr Boško Suvajdžić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Julijan Tamaš (Filozofski fakultet u Novom Sadu)
Dr Anastasija Tepšić (Filološki fakultet u Beogradu)
Prof. dr Marko Čudić (Filološki fakultet u Beogradu)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
