Udar na narkošmrkaonice

Oglašavanje Stanka Subotića u emisiji „Intervju s Jugoslavom Ćosićem“ 15. marta 2010. izazvalo je, između ostalog, otvoreni rat „Večernjih novosti“ sa svima i svakim – s TV B92 i kolegom Ćosićem, sa Stankom Subotićem, Milom Đukanovićem i, najvažnije od svega, s medijskom korporacijom VAC. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 23. mart), poslednja vest jeste da je VAC obznanio ugovor koji je 2002. potpisao sa Manojlom Vukotićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom „Večernjih novosti“ i da je Vukotić to demantovao. Navodno, Vukotić se kao stručnjak obavezao da će posredovati u prodaji „Novosti“ VAC-u za pola miliona evra. Od toga je, kako se navodi, već primio 75.000. Demantujući tvrdnje, Manojlo Vukotić je saopštio da je potpisao ugovor o „konsultantskim uslugama“, ali da ugovor nije ispunjen „jer su njihovi zahtevi prešli njegove okvire“. Pare nije pominjao.

MISTERIOZNI ADVOKAT I DRUGE PRIČE: Već i sam početak ovog „rata saopštenjima“ bio je prilično žestok. Pored demantija da je ova kuća kupljena novcem koji je Subotić posudio Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću, „Novosti“ su 16. marta objavile niz pitanja upućenih na razne adrese, a među njima i sledeće: „Da li je u inicijativama oko ‘Novosti’ Subotiću bio partner VAC ili Mišković i Beko?“ Sasvim očekivano, to je izazvalo prepucavanja koja traju već sedam dana. Na to pitanje, kao i mnoga koja nisu izgovorena, VAC se oglasio saopštenjem u kojem navodi da sa Subotićem, Bekom i Miškovićem nema ništa i da je ova kompanija iskoristila mogućnost kupovine više od 60 odsto „Novosti“: „Novac je podignut isključivo sa nemačkih računa kompanije VAC“, kaže se u saopštenju, uz konstataciju da o Subotićevoj izjavi ne mogu ništa da kažu jer im je „situacija potpuno nepoznata“.

Istovremeno sa svojim demantijem i saopštenjem VAC-a, „Novosti“ su, međutim, objavile i tekst „Misteriozni advokat“ u kojem, pozivajući se na neimenovane izvore, tvrde da VAC ima advokata koji posreduje između te kompanije i Vlade Srbije – navodno, on bi „za višemilionsku naknadu u evrima“ trebalo da obezbedi dobijanje saglasnosti Antimonopolske komisije kojom bi VAC-u bilo omogućeno da kupi većinski paket „Novosti“.

Već 17. marta, „Novosti“, pod firmom branilaca slobode štampe u regionu, detaljno analiziraju VAC-ove poduhvate u Crnoj Gori – uz priču o VAC-ovoj kupovini „Vijesti“ 2002. i prekidu ugovora 2005, navode da je „ključni trenutak“ bio „ulazak Stanka Subotića u partnerski odnos sa VAC-om“, kao i „dojava čelnicima ‘Vijesti’ da je Subotić ‘povezao’ crnogorskog premijera Mila Đukanovića s rukovodstvom nemačkog koncerna“. Prema „Novostima“, to je zapravo značilo da će Đukanović imati direktan uticaj na uređivačku politiku „Vijesti“. Istog dana, nastavlja se i priča o „misterioznom advokatu“ koji posreduje za VAC. „Novosti“ tvrde da je kupovina ove medijske kuće za VAC bitna kako bi se „zaokružila zona regionalnog uticaja“, ali i zbog „spasavanja najviših funkcionera firme zbog izvanredno velikih vaninstitucionalnih troškova koji su napravljeni tokom više godina VAC-ovog angažovanja na kupovini Novosti“. Pozivajući se opet na neimenovane izvore, navodi se da su „razni lobisti i posrednici“ već dobili između 10 i 20 miliona evra. Post festum, vrlo je zanimljiva činjenica da u ovom tekstu nema ni reči o tome da je i direktor „Novosti“ Manojlo Vukotić bio (makar potencijalno) jedan od takvih – čak ni njegov gorepomenuti demanti ne spori da je on bio „medijski konsultant“.

SRPSKI I NARODNI: Istog dana, nastaviće se i storija o monopolu VAC-a. Detaljna analiza komplikovanog sistema kupoprodaje distributivnog sistema u Srbiji, međutim, jasno pokazuje jednu stvar: „Novosti“ ili Manojlo Vukotić bili su dobro upoznati sa svim što se na tom planu događa, ali su procenili da je upravo sada dobar čas da to i obznane. U analizi se, naime, pominju precizni brojevi, profiti, promene vlasnika i sl. – podaci koje je, čak i uz novinarski tim onako velik kao što je tim „Novosti“, nemoguće saznati odjednom, za dan i po. Sve ostalo – komplikovano za čitanje, kao i za shvatanje, pokazuje ono što svi znamo: da pravi novac u domenu štampanih medija, zapravo leži u distribuciji i da je svakom pametnom pre svega stalo da se dočepa tog segmenta. No, pravi motiv „Novosti“ za objavljivanje ovog teksta jasan je već iz naslova: „Kako su Stanko Subotić, Bodo Hombah i Darko Šarić osnivali i trampili prodajne mreže: Štampu prodaju tri bosa“.

Kampanja protiv VAC-a nastavila se i sledećeg dana – 18. marta glavni tekst u tom smislu bavio se detaljnom analizom navodno lošeg poslovanja nemačke medijske korporacije u Srbiji. Pod naslovom „Štampaju samo gubitke“, navedeno je da je VAC u Srbiji „kratak“ za milione i da je do ruba propasti doveo i „Politiku“ i novosadski „Dnevnik“. Istovremeno, međutim, objavljen je i kratak tekst o velikoj zastupljenosti „stranaca“ u domaćim medijima, pa se u tom kontekstu navode „Ringier“, Foks i, sasvim očekivano, B92. Sasvim očekivano, zato što je, paralelno s VAC-om, glavna meta „Novosti“ od početka bila i ta kuća. Već prvog dana, 16. marta, kolegijum „Novosti“ istakao je da je Subotićevo uključenje bilo „tobože slučajni, ali providno profesionalni režirani napad“ na njihove novine, a posle niza sličnih ocena sledećih dana, zaključeno je čak da je B92 „saveznik VAC-a“. Suprotno dobroj novinarskoj praksi (pa i etičkim kodeksima profesije), „Novosti“ nisu kontaktirale Jugoslava Ćosića i nisu objavile nijednu reč koja bi eventualno mogla da objasni ponašanje B92. Nasuprot tome, veliki prostor posvećen je anketi s viđenijim srpskim ljudima koji odgovaraju na školski primer tendencioznog pitanja: „Da li ste za to da ‘Novosti’ ostanu srpske i narodne, kao do sada, ili da pređu u ruke stranaca i potpadnu pod uticaj stranog kapitala?“ Paralelno s tim, „Novosti“ se nisu libile da malo „zakače“ i sve ostale, valjda „nesrpske“ i „nenarodne“ novine u Srbiji: u saopštenju kolegijuma navodi se da „zvanični podaci“ pokazuju da su „Novosti“ u 2009. od svih dnevnih novina imale najmanji pad tiraža „čemu je, nema sumnje, doprinela nezavisna uređivačka politika“. Bes kolega iz „Novosti“ zbog onoga što se dešava sasvim je razumljiv – bio bi besan svako oko čije bi se redakcije lomila koplja kontroverznih biznismena, medijskih korporacija i političara – ali, reakcija koja implicitno diskvalifikuje sve ostale dnevnike kao novine bez „nezavisne uređivačke politike“ u najmanju je ruku neukusna.

Najbolja ilustracija da je bes doveo do tačke ključanja možda je ipak činjenica da se autorskim tekstom javnosti obratio i Manojlo Vukotić lično – u tekstu „Novosti su čiste i svoje“, on opet objašnjava svetlu prošlost, sadašnjost i budućnost svojih novina, značaj „Novosti“, nečistoću raznih interesnih grupa koje se otimaju oko tih novina. Prilično emotivno, on poručuje: „Nećemo da nas potapa bilo ko, u svojim kičerajskim političko-ekonomskim đakuzi kadama! Ili u svojim narkošmrkaonicama.“

NEMAČKI SAN: VAC se, prvi put posle 16. marta, oglasio u petak 19. marta, i to s tekstom u „Politici“ u kojem odgovara na navode iz „Novosti“. Pod naslovom „Novosti još nemački san“, ovaj list odgovoriće VAC-u tezama koje su se pojavljivale i prethodnih dana: o dugovima, o političkim vezama, o Canetu, Šariću, uređivačkoj politici, distributivnom sistemu, itd. Rat je u tom trenutku već podrazumevao pucanje iz svih oružja, ali je vrlo težak za praćenje neupućenom ili poluupućenom čitaocu. I inače čitava priča, ne samo u „Novostima“ već i u drugim medijima koji se time bave, sve više liči na medijski konflikt onih koji se medijima bave i od njih žive – konflikt čije su poruke namenjene jedino i isključivo samim učesnicima. Teško je, naime, zamisliti da „običan“ čovek, koji je možda tek sada čuo za VAC (a ima valjda i takvih), uspeva da se probije kroz stranice i stranice teško razumljivih podataka, veza i imena. Gorepomenuta situacija s navodnim ugovorom Manojla Vukotića tu situaciju dodatno komplikuje: čak i onaj ko je glatko „progutao“ sve ono o čemu su „Novosti“ danima pisale, morao je posle te vesti da se zapita o čemu se tu zapravo radi i kome zapravo može da veruje.

Istog tog 19. marta, „Novosti“ su nastavile da objavljuju poslovnu sliku VAC-a. Tog dana naslovi su bili: „Katastrofalni rezultati poslovanja nemačkog medijskog giganta VAC u Srbiji i gotovo na celom Balkanu“, „Znaju formulu za propast“, „Krah u Makedoniji“, „U Srbiji se baš nisu pokazali“. Istovremeno, konačno je otkriven identitet „misterioznog advokata, nastavljena je i anketa o „srpskim i narodnim“ novinama, a veliki prostor posvećen je teškoj situaciji u kojoj se nalazi novosadski „Dnevnik“ (u vlasništvu VAC-a).

Niz sličnih tekstova prekinut je, za sada, kontraudarom VAC-a i demantijem Manojla Vukotića. Velika je šteta što se time ova priča neće završiti. Ne zbog toga što je VAC jako pošten (jer nije, kao uostalom nijedna moćna korporacija), ne zato što su „Novosti“ sklone ili nesklone ovoj ili onoj interesnoj grupi (a jesu, kao što su svi mediji na planeti), ne ni zato što su građani i građanke Srbije umorni od „borbe s mafijom“ (a jesu). Šteta je pre svega u tome što će, ako se sve ovo nastavi, oni zbog kojih novine postoje – čitaoci, javnost – vrlo verovatno izgubiti i ono malo vere u medije koji su donedavno možda i imali. Njima, baš kao i svakom ko ima ikakve veze s medijima, sada je potpuno jasno da je ovo jako prljav posao.

S druge strane, možda je i dobro da to konačno shvate.