Ubistvo koje je uzdrmalo Srbiju

Isteklo je vreme za žalbe branilaca Zorana Marjanovića prvostepeno osuđenog na 40 godina zatvora zbog ubistva supruge Jelene 2. aprila 2016. na nasipu u beogradskom naselju Borča. Apelacioni sud, narednih meseci, razmatraće taj slučaj ponovo i doneti ili konačnu presudu ili naložiti novo suđenje. Podsetimo, nestanak Jelene Marjanović prijavio je njen suprug, policija je, tek oko šest sati od prijave, pristala da krene u potragu za ženom, a sutradan 3. aprila 2016. godine njeno telo pronađeno je u obližnjem kanalu punom vode.

foto: tanjug

“Pred sudom javnosti nema žalbe”, stara je advokatska izreka kojom se oslikavaju posledice kada se krši pretpostavka nevinosti osumnjičenog ili okrivljenog i kako to utiče na sudski proces. Sud javnosti obično predstavljaju seoske gospođe okupljene na večernjem saboru ili prelu, a u modernija vremena tu ulogu su preuzeli tabloidi. To je ono – kad oni nekog označe kao krivca, “ne operu te ni Dunav ni Sava”. Dokone gospođe na prelu i tabloidni novinari koji saznaju “iz pouzdanih neimenovanih izvora” presude donose iz “čvrstog uverenja”. Međutim, sada bez dokaza, ali iz “uverenja” sude i sudije Višeg suda u Beogradu. Takav je slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović, koji se tokom istrage pretvorio u policijski, medijski, pa i politički skandal, a sada preti da preraste i u pravosudni.

Naime, presuda Marjanoviću liči na romane od pre nekoliko vekova, kada su se pisci plaćali po količini napisanih stranica. Predsednica veća sudija Jelena Škulić napisala je 698 strana. Toliko obimne retko kada budu i presude i optužnice i to onima kojima se sudi za višestruka ubistva i organizovani kriminal. Prosto, ako je toliko jasno da je neko ubica, zašto bi sud svoja uverenja opisivao na stotinama strana?

ZAŠTO MUŽ NIJE IZIGRAVAO DETEKTIVA

Jedan od ključnih komentara sutkinje Škulić što Marjanovića šalje na robiju jeste pitanje zašto muž nije sam istraživao ko je ubica.

“Ako optuženi Marjanović Zoran ne zna ko je ubica i ne zna razlog zbog kog je oštećena Marjanović Jelena ubijena, kako je moguće da on sa svoje strane do danas nije preduzeo apsolutno ništa kako bi bar pokušao da bilo šta otkrije i sazna, tim pre što on u toj situaciji (pošto se radi o ubistvu njemu i njegovoj porodici bliske osobe – supruge i majke maloletnog deteta), po prirodi stvari ne može biti ‘miran’, ali isto tako ni siguran da se nešto loše i nešto nažao, od strane ‘N. N. ubice’ koji je prema Jeleni iskazao tako intenzivan bes i ljutnju, ne može desiti i nekom drugom od preostalih članova njihove porodice.”

I zaista, posle svega, da se čovek zapita šta je radilo desetine policajaca uključeno u istragu ubistva pevačice, kao i cela beogradska policija koja je obećavala brzo razrešenje slučaja. Čemu njihov rad i istraga ako se kao detektiv nije angažovao i suprug?

A detektiva je, tih dana, izigravao čak i tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović, koji je javnost pogrešno informisao:

“Vi treba da znate da je nestanak prijavljen četiri ili pet sati nakon ubistva. Pet sati niko u policiji nije znao da je bilo ko nestao niti da se bilo šta desilo. To je sasvim dovoljno vremena da neko sve pripremi i onda pozove policiju.”

To nije istina. Istraživački novinari su objavili i snimak u kom se čuje da je Zoran Marjanović nestanak supruge prijavio već nekoliko minuta posle njenog nestanka. Bilo mu je sumnjivo što je na preglednom nasipu suprugu izgubio iz vida, odnosno da je, kada joj je sa detetom krenuo u susret, više nije video na trim stazi. Inače, policija na više poziva supruga, tokom kojih je prijavljivao njen nestanak ne da nije reagovala, već ga je, kako se čuje na snimku i ismevala.

Sutkinja Jelena Škulić je, prema rečima Marjanovićevih branilaca, presudu konstruisala onako kako to nisu radili ni tužioci u optužnici. Iskaze poznatih veštaka, koji nisu govorili u korist sudija i tužilaca, jednostavno je ili odbacivala ili prekrajala izvlačenjem iz konteksta. Naime, na sedištu automobila porodice Marjanović pronađen je mali trag krvi ubijene Jelene, sutkinja to ističe u presudi, ali izostavlja deo gde se veštak izjasnio da ne zna koliko je taj trag star.

Svedoke, poput vaspitačice deteta bračnog para Marjanović, koji su govorili da je reč o skladnoj porodici, sutkinja Škulić u presudi omalovažava i ono što svedoče naziva “lupetanje”. Naime, ta vaspitačica je ubrzo po Jeleninom nestanku došla u kuću Marjanovića kako bi bila sa detetom i pričuvala ga dok je većina članova porodice bila u potrazi za žrtvom. Pred sudom je rekla da tabloidni natpisi nisu bili istiniti i da nije videla krvave stvari u kući i da kupatilo niko nije prao varikinom kojom je moguće uklanjanje DNK tragova. Kada je vaspitačica prepričavala o čemu se u toj kući govorilo, neposredno po prijavi Jeleninog nestanka, sutkinja Škulić navodi:

“…i onda svedok normalno lupeta da je nije neko kidnapovao”.

POLITIČKI OSUĐEN, PRE SUĐENJA

Istraga za ubistvo pevačice Jelene Marjanović trajala je 15 meseci kada je zbog sumnje da je suprugu nasmrt pretukao, uhapšen njen suprug Zoran Marjanović. Međutim, dokazi zbog kojih je Marjanović bio uhapšen nisu bili dovoljni da se on odmah izvede pred sud, te se sa istragom nastavilo. I tek je treća verzija optužnice koju je napisala Jelena Biorčević Cerović prihvaćena u junu 2019, odnosno pošto je prošlo više od tri godine od ubistva. Hapšenju je prethodio istinski rijaliti. Usred istrage, Zoran Marjanović je ušao u rijaliti Zadruga na televiziji Pink, rekao je da će pokušati javnosti da dokaže da je nevin. Preko tabloida su već tada plasirana nezvanična saznanja da će Marjanović biti uhapšen u rijalitiju. Usledila je zloupotreba Marjanovićevog deteta, petogodišnje devojčice koja je dovedena u rijaliti program da poseti oca. Marjanović izlazi iz rijalitija jer je socijalna služba, navodno, pretila da će mu biti oduzeto dete. Odmah po izlasku iz rijalitija, Marjanovića hapsi policija s obrazloženjem da su pronađeni “krunski dokazi”. Na sve ovo nadovezuje se i predsednik države Aleksandar Vučić koji je komentarom na hapšenje Zoranu Marjanoviću praktično izrekao i presudu:

“Takvi monstrumi zaslužuju najveću kaznu. Kad neko majci svoga deteta probije lobanju toliko puta… Podržaću predlog zakona kojim bi kazne za ovakvo nasilje bile još oštrije nego što su danas”.

SUMNJE I TEORIJE ZAVERE KAO PRESUDA

Jedan od inspektora koji je radio na istrazi ubistva Jelene Marjanović kaže za “Vreme” da mu je od početka bilo jasno da Zoran nije ubica.

“Porodica Marjanović jeste čudna za primitivne sredine; oblače se najčešće u crno, muškarci imaju duge kose, Jelenina svekrva je bila bioenergetičar ili vračara, ali… Biti čudak nije krivično delo. Zoran Marjanović bi mogao biti pomagač ubice ili naručilac, ali izvršilac, za šta mu se sudi, nije i za to postoje dokazi”, kaže inspektor, koji želi da ostane anoniman zbog straha od političke odmazde.

Prema rekonstrukciji policije i tužilaštva, Jelena je najpre napadnuta na poljani nedaleko od staze. Pokušala je da se odbrani, to pokazuju ubodne rane po rukama, po svučenoj čarapi sa jednog stopala i pokidanom donjem vešu. Jasno je da je ubica odvukao do kanala gde je, po svemu sudeći, u vodi, više puta metalnim predmetom udarao u potiljak s obzirom na to da ni na jednom drugom mestu nije pronađena veća količina krvi. Potom je potopio u vodu i ona se, prema nalazima obdukcije, udavila. Inspektor za ubistva ističe da je ubica morao biti mokar do struka, zbog ulaska u kanal, ali i veoma krvav, zbog velike količine krvi koja je prskala. Zoran Marjanović nije bio ni mokar, niti je kap krvi imao na sebi.

Tužilaštvo je potpuno ignorisalo važne podatke iz istrage. Na donjem vešu Jelene Marjanović, u predelu leđa, pronađen je DNK trag nepoznate muške osobe. Taj trag mogao je ostaviti samo ubica dok je, držeći je za donji veš i trenerku, vukao ka kanalu. Nije se poklopio ni sa jednim DNK tragom uzetim od potencijalno osumnjičenih tokom istrage. Na spoljnoj strani nokta žrtve pronađen je takođe DNK trag čije poreklo nije utvrđeno. Utvrđeno je da potiče od muške osobe koja nije član porodice. Ali policija nikada nije saznala čiji je to DNK.

Ubica je sa druge strane kanala, dok je bežao, ostavio i otisak obuće. To su zabeležili i kriminalistički tehničari, ali tužilaštvo nije tražilo da se do kraja utvrdi čiji je to trag. Inače, u tom delu nasipa nema sigurnosnih kamera, te ne čudi kako je ubica uspeo da pobegne.

SAVRŠEN ZLOČIN U 8 MINUTA…

Telefon Zorana Marjanovića bazne stanice, na dan zločina, nisu registrovale 26 minuta, preciznije od 16 sati i 38 minuta (tada se Jelena popela na stazu za trčanje) sve do 17 sati i 4 minuta kada je i prvi put pozvao suprugu. Od ukupnog tog vremena, 8 minuta označava pravu misteriju.

Naime, prema podacima mobilne telefonije, u 16 sati, 56 minuta i 52sekunde Jelenin telefon iz jedne ulazi u zonu druge bazne stanice. Još je bila živa. Kretanje mobilnog telefona pokazuje da se ona, baš u tom periodu, sa staze kreće u pravcu kanala. To je najverovatnije bio momenat zločina. Jelenino telo pronađeno je u kanalu, dan kasnije, nekoliko desetina metara udaljenom od staze za trčanje. Od 16 sati i 56 minuta na Jeleninom telefonu više nema promena baznih stanica sve do 17 sati i 4min kada se na njenom telefonu registruje prvi propušteni poziv od supruga Zorana.

Sud smatra da je Marjanović tokom tih famoznih 8 minuta pretukao Jelenu, rvao se s njom, vukao je prema kanalu, bacio u vodu, pa opet tukao i davio, uspeo je da sakrije njenu jaknu u deo blatnjave obale, sakrio je i oružje, presvukao se u nove patike, pantalone, dukser, sebe nekako očistio od krvi a umazanu garderobu sakrio. Sve to izveo je potpuno neprimetno, ne ostavljajući ni najmanji DNK trag igde na mestima napada i zločina. Zatim se vratio oko kilometar nazad, do deteta, koje nije ni primetilo da ga nema i onda je sa ćerkom krenuo da hoda stazom i navodno traži već ubijenu suprugu…

Iako sudije veruju da je Marjanović isključivao telefon da bi počinio zločin, njegovi branioci kažu da je mobilna telefonija to negirala:

“Kada se mobilni telefon ne koristi i kada na njemu ne preduzimate radnje u smislu pozivanja, slanja poruka, surfovanja internetom i slično, prevodi se u stanje mirovanja. Znači, ukoliko u tom periodu ne obavljate nikakve aktivnosti svojim mobilnim telefonom, mreža ga ne registruje i to je prosto objašnjenje. Znači, Zoran Marjanović je u tom periodu šetao sa detetom, nije se koristio telefonom i to je to, stvar je vrlo prosta,” kažu advokati osuđenog muža. Ipak, Viši sud se nije obazirao na takvo veštačenje Marjanovićevog telefona.

DA LI PRAVDA PRAVEDNO SUDI

Odmah posle izricanja presude Zoran Marjanović odveden je u ćeliju da iza rešetaka čeka konačnu sudsku odluku. Njegovoj maloletnoj ćerki Sud ne dozvoljava da poseti oca. Iako su ćerku Jelene i Zorana Marjanovića psiholozi ocenili kao natprosečno dete koje govori istinu, Viši sud njeno svedočenje nije uzeo u obzir. Podsetimo, devojčica je rekla da se otac u vreme zločina igrao sa njom, ni na minut je nije ostavljao samu ili sa nekim drugim i da oni ne znaju kako je mama nestala.

U vreme kada se pravosuđe davi u političkom uticaju, zanimljive su činjenice da je tužiteljka Jelena Biorčević Cerović, koja je protiv Marjanovića podigla optužnicu, ubrzo potom napredovala i postala šefica Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu. Portal Nova.rs nedavno je otkrio da su iz tog tužilaštva na više funkcije napredovali ili u njemu i dalje rade tužioci koji su i sami optuženi za nasilje nad bračnim partnerkama ili nisu reagovali na nasilje u porodici, pa su žene koje su ih zvale za pomoć ubijene. Međutim, pravda je izgleda slepa kada bi trebalo da se obračuna sa pravosuđem.

Kada je reč o sutkinji Jeleni Škulić, ona je nekoliko meseci posle izrečene presude Zoranu Marjanoviću napredovala i ušla u Apelacioni sud, isti onaj koji će u narednom period doneti pravosnažnu presudu za predmet o ubistvu pevačice. Mnoge je ta odluka Visokog saveta sudstva iznenadila s obzirom na to da je Jelena Škulić jedna od mlađih na toj funkciji pošto je sudija postala 2014. godine. Kada je reč o bračnim prilikama, prema pisanju medija, ona je supruga Milana Škulića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i sudije Ustavnog suda. Oboje važe za uvažene prijatelje ljudi na vlasti.

Brojni sagovornici iz pravosuđa kažu za “Vreme” da im odluka sudskog veća da Zorana Marjanovića osude kao ubicu supruge deluje u suprotnosti sa pravnim postulatom “Niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno”. Sagovornici “Vremena” navode kako nije dokazano da je Marjanović ubica supruge, već su sudije, kako i same u presudi navode, “čvrstog uverenja”. Za to “uverenje” materijalni dokazi nisu zaslužni, jer ih nema. Prema zakonu, nečija krivica, da bi bio osuđen, mora biti nedvosmisleno dokazana, jer je osnovni cilj svakog krivičnog postupka “Bolje sto krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru”.