U vrtlogu srpske politike

Sva je prilika da u „slučaju Mišković“ nije reč o nekoj tekućoj političkoj ili policijskoj akciji u okviru navodne „borbe protiv korupcije“ ili „borbe protiv zloupotreba položaja“ (što bi bilo za nijansu preciznije) – već da je reč o značajnom, moguće i sistemskom, a sigurno ideološki motivisanom „antikapitalističkom zaokretu“ trenutno vodećih političkih snaga Srbije. Te snage, budući da nemaju odgovor na produbljenu tranzicionu krizu, možda smatraju da samu tranziciju trenutno moraju suspendovati – sve zaklinjući se u Evropu i njene civilizacijske vrednosti.

Jer, po načinu na koji se populariše i dimenzioniše cela akcija na pokretanja optužnice protiv Miškovića i njegovog „bogatstva i moći“, u kojoj su ključne reči – „lopovske privatizacije“, „finansijske malverzacije“, „berzanske špekulacije“, „simulirani konzorcijumi“ „zelenaške kamate“, „plaćeni političari“, itd. – stiče se utisak da je reč o zaokretu „od kapitalističkog puta“, odnosno „od propale tranzicije“, ka novom-starom egalitarizmu, u okviru, možda, nekog novog oblika ovde uvek popularne „narodne demokratije“.

Pritom, zasad glavni politički korisnik sudskog obračuna sa Miškovićem i njegovom „poslovnom imperijom“, Aleksandar Vučić, čovek sa „prestižnim funkcijama“ u izvršnoj vlasti, dobro razume da ovaj slučaj predstavlja izdašni resurs svenarodne popularnosti, pa on i njegovi saradnici već govore o „detronizaciji“ navodnog „glavnog gazde Srbije“, koji je navodno plaćao i držao u šaci i ministre u „prethodnoj vlasti“ (a neki su se provukli i u „sadašnju“), što mu je navodno omogućavalo da preko njih piše zakone u svoju korist, a na štetu sirotinje i radnika. Pošto se „detronizacija“ obično izvodi pod parolom „Dole kralj – živeo kralj“, možda će i u ovom slučaju stvari ekspresno krenuti, jednostavno rečeno, ka nekoj modernoj verziji „putinski prosvećene diktature“ jednog „novog vođe“ ili jedne „preporođene stranke“, a svaka se diktatura uvek obrazlaže i „dubokim moralnim i patriotskim razlozima“.

NARODNO SHVATANJE PRAVDE: Na taj najopasniji smer „zavođenja reda i poštenja“ preko bezbednosnih službi upućuje lansirani slogan da „Niko nije moćniji od države Srbije“. Setimo se da je u Miloševićevo vreme učinjen pokušaj da se spasu socijalizam i Kosovo pod sloganom „Niko ne sme da vas bije“, a sada, možda, ako se optužnica protiv Miškovića ne zadrži u uskim zakonskim okvirima, nego se razlije u ničim ograničena „narodna shvatanja pravde“, sličnu slavu u obračunu sa tržišnom ekonomijom i tranzicijom može doživeti slogan „Niko ne sme da vas pljačka“. A ishodi bi, na kraju, mogli biti slični.

„Vreme“ je pre više od šest godina, 13. aprila 2006, objavilo novinarski portret Miroslava Miškovića pod naslovom: „Alfa i omega Delte“, ali se, u međuvremenu, posebno poslednjih sedmica, očigledno nakupilo dovoljno razloga da pokušamo da „dopišemo“ nastavak poslovne biografije ovog čoveka koji je podigao svoju kompaniju do visokih nivoa za Srbiju, ali je, kako je opštepoznato, trenutno u istražnom zatvoru, zajedno sa svojim sinom Markom Miškovićem, gde čekaju odluku tužilaca Specijalnog suda (i ko zna koga još), o tome – hoće li se protiv njih podići optužnica, to jest hoće li biti osumnjičeni zbog navodne zloupotrebe službenog položaja u finansijskim operacijama koje su pratile sudbinu nekoliko preduzeća za puteve okupljenih u „Nibens grupu“ Mila Đuraškovića, a u kojima su, navodno, protivpravno stekli profit od oko 30 miliona evra. A možda će se tome dodati još ponešto.

Odmah moramo naglasiti da se u ovom „dodatku“ portretu Miškovića od pre šest godina nećemo direktno baviti činjenicama i okolnostima tekuće afere, jer o tome pišemo u drugom tekstu, već ćemo se ograničiti na podsećanje na poslovne poteze i, koliko je to moguće (zbog retkih javnih istupa), na javna zalaganja Miroslava Miškovića u pogledu postavki privrednog sistema i tekuće prakse ekonomske politike u Srbiji.

Dakle, prethodni Miškovićev portret iz 2006, završili smo u trenutku kada je kapital njegove kompanije Delta procenjivan na oko 1,5 milijardi dolara; kada je ta kompanija zapošljavala oko 16.000 radnika; kada su okosnicu njene delatnosti činili maloprodaja i uvozni poslovi; kada je tek počeo da razvija poslove na oko 20.000 hektara obradivih poljoprivrednih površina i kada je Delta tek počinjala da se širi u okolnim zemljama.

Kad je reč o Miškovićevom društvenom uticaju, on je tada očigledno bio u porastu, a to se videlo i prilikom sklapanja „kohabitacione“ vlade Koštunica–Tadić, a naročito se ispoljilo 2008. godine, prilikom uspostavljanja neočekivane koalicije SPS – Demokratska stranka. Mi ne znamo kako je on uticao na formiranje te koalicije, ali je sam Mišković piscu ovih redova, na jednom prijemu, usput, otprilike rekao: morao sam da intervenišem, jer „ovi“ (političari) nikad ne bi sastavili nikakvu vladu, što bi za Srbiju bilo pogubno u ovim vremenima.

KRUPNE INVESTICIJE I GREŠKE: U nekoliko narednih godina Mišković je glavne napore svoje kompanije usmerio na krupne investicije. Prvi, veoma skup projekat bila je, 2007, izgradnja prvog šoping-mola u Srbiji, Delta sitija, u srcu Novog Beograda. Tamo je na nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora isprepletao maloprodaju, zabavu i promocije najnovijih svetskih brendova. Nedavno, početkom proteklog novembra (2-4) proslavljen je peti rođendan ovog trgovačkog centra i tom prilikom iznet je podatak da ga je od otvaranja posetilo 45 miliona posetilaca, koji su u njemu pazarili oko 350 miliona proizvoda. To deluje impresivno, ali pisac ovih redova nema podatke o krajnjoj isplativosti ovog projekta, jer je reč o objektu sa značajnim troškovima poslovanja, a koji zavisi od platežno prilično moćne publike, kakve ni u Beogradu obično nema dovoljno.

Paralelno sa izgradnjom šoping-mola, u njegovom susedstvu, ista ćerka kompanija Delte, Delta rilestejt (Delta nekretnine) gradi celovito stambeno naselje Belvile sa oko 2200 stanova (vrednost posla je procenjena na oko 200 miliona evra), koje je prvo bilo namenjeno za učesnike Univerzijade u Beogradu (u leto 2009. godine), a kasnije su isti stanovi pušteni u prodaju. Sa ovim poslom počeće i prve velike poslovne komplikacije i kolebanja kod Miškovića, jer su stanovi na tržište dospeli kada su se već i u Srbiji osetile posledice svetske krize, koja je, zapravo, inicijalno i počela slomom na tržištu nekretnina u SAD, a za koju se prvo govorilo da neće direktno uticati na Srbiju. No, uticala je i te kako.

Zapravo, paralelna izgradnja Delta sitija i Belvila u Beogradu (plus slična ulaganja u Podgorici), sa sve do danas problematičnim ulaganjima i u prostor Luke Beograd radi izgradnje novog elitnog stambenog naselja (u kompaniji sa Milanom Bekom) bili su možda isuviše veliki investicioni zalogaj čak i za Deltu. Uprkos pričama o raznovrsnim povlasticima koje je prilikom tih investicija Mišković ishodovao. Na primer, tu je priča da je on same placeve za izgradnju u Novom Beogradu kupio povoljno, „nameštajući“ prethodno aferu i hapšenje Geneksovom veteranu Mikiju Savićeviću (koji je sumnjičen da je u ime Geneksa iste placeve nudio nekoj drugoj strani „protivzakonito“, i to isuviše jeftino, a Mišković ih je kasnije, navodno, platio gotovo istom cenom „po zakonu“).

I okolnost da su stanovi u Belvilu građeni za Univerzijadu, o čijoj je finansijskoj strani brigu u ime vlade Srbije vodio tadašnji potpredsednik Božidar Đelić – takođe mu je išla na ruku, makar u pogledu administrativnih i drugih procedura, naročito kod opštinskih organa i banaka. No, pitanje je da li je sve to bilo dovoljno, pa se u tom kontekstu sada širi sumnja da je prilikom ovih ulaganja uzimao čak i keš pozajmice od nekoliko miliona evra i iz „sive zone“, to jest od Šarićevog klana, pa i da je u ovom poslu na neki način „prao“ Šarićeve pare (o takvim sumnjama pre neki dan govorio je i Bojan Pajtić, zamenik predsednika DS-a). U tom pravcu pojavila se samo indicija da je Mišković (ili njegov sin) imao transfer od tri miliona evra sa nekom of šor Šarićevom kompanijom, u vreme kada nismo ni znali šta je osnovna delatnost Šarićevog klana. No, ta priča ovakva kakva je zasad, ima neke nelogičnosti i, sa gledišta ukupne kreditne zaduženosti Delte, koja se krajem 2009. godine procenjivala na blizu ili preko milijardu evra, deluje sporedno, mada policijski izvori teže da joj daju veliki značaj.

Mnogo značajnije je to što su već tokom 2009. godine počele otvorene prozivke Miškovićeve Delte da je kompanija, produžavajući rokove plaćanja dobavljačima sa 90 na čak 180 dana, na račun partnera sebi obezbeđivala obrtni kapital, a „isušila“ likvidnost privrede Srbije za preko pola milijarde evra. Teško je proceniti koliko je tom zaostatku plaćanja kumovao neki smišljeni, sebični motiv, a koliko je tom produženju rokova plaćanja proizvođačima-dobavljačima, koji su doista grcali u teškoćama, inerciju davao značajan pad prometa u celom Deltinom lancu trgovina, super i hiper marketa, što je sigurno razdoblje „utrživanja“, to jest unovčavanja robe dobavljača, sigurno bitno produžilo (već četiri godine zaredom promet u maloprodaji Srbije pada po prosečnoj godišnjoj stopi od oko deset odsto).

U MAKAZAMA RAZNIH POLITIKA: Mišković se tada našao u makazama visokih investicionih troškova i „nove kursne politike“ dinara tadašnjeg guvernera Radovana Jelašića, koji je ubrzanim poskupljenjem evra poskupljivao i velike Miškovićeve kredite kod banaka, a poskupljivao je i uvoz robe koja se sve teže prodavala u njegovim prodavnicama. Pritom, na primer, u Belvilu su se stanovi prodavali relativno sporo i po cenama ispod očekivanja, a pritom je Delta neodmereno platila i susedni hotel „Interkontinental“ oko 120 miliona evra (a danas ga, za hipoteku, banke mere sa 40 miliona). Tome treba dodati i značajna Deltina dugoročna ulaganja u voćnjake u Vojvodini i prodajni prostor u Bugarskoj, kao i u Bosni. Sve to vraća novac suviše sporo.

Miškovića je, sigurno, u takvim prilikama veoma ugrožavala pomenuta ubrzana „plivajuća devalvacija dinara“, jer su njegove obaveze bile ili u devizama ili u bankarskim kreditima vezanim za evro, a prihodi u dinarima, pa je on, zajedno sa drugim „sapatnicima“ iz poslovnog kluba „Privrednik“, inicirao niz kritičkih predloga prema Narodnoj banci Srbije i njenom guverneru Radovanu Jelašiću. Mišković i drugovi su, naime, protestovali ne samo zbog brze erozije vrednosti dinara, nego i zbog visoke stope obavezne devizne i dinarske rezerve postavljene bankama, a bilo je i mišljenja da je i nivo državnih deviznih rezervi neracionalno visok – te da bi samo „dekretno“ njihovo snižavanje otkočilo novčane slavine prema privredi, koja je počela da se guši u nelikvidnosti.

Kada je guverner Jelašić 23. marta 2010. naprasno, kada je već bio preživeo sve kritike, dao ostavku na svoj položaj, bilo je mišljenja da je to ipak Miškovićevo maslo, mada se za tu tezu nije moglo naći dovoljno dokaza. Jer, i potonji guverner Dejan Šoškić nastavio je monetarnu politiku sličnu svome prethodniku, a kasnije je čak i ušao u rat sa Miškovićevim krugom vodećih preduzetnika, da bi im se, na kraju, pred svoju smenu, dakle letos, čak i ogorčeno podsmehnuo u autorskom članku u „Politici“ – kako navodno nisu u stanju da se bave industrijom, to jest realnim sektorom, nego stalno preprodaju tuđ rad i znanje, uzimajući prevelike profite. Ta jetka opaska je, u stvari, najviše bila usmerena ka Miškoviću lično.

Poseban udarac Miškovićevim poslovnim planovima zadao je Dulićev građevinski zakon iz 2010. godine, u kome je zatraženo da kupci kapitala privatizovanih preduzeća „ponovo“ plate nekretnine u sastavu tog kapitala, pošto su te firme nad njima, navodno, imale samo pravo korišćenja. To je finansijski obesmislilo kupovinu niza privatizovanih a propalih preduzeća, što se naročito videlo na slučaju placeva „ispod“ Luke Beograd i još nekih beogradskih firmi na lokacijama atraktivnim za novu stambenu i poslovnu izgradnju, a neke od tih lokacija kupio je i Mišković (na primer, Autokomandu u Beogradu), da ih ustupi „poznatim kupcima“, to jest investitorima iz inostranstva ili da sam ponovo uđe u visoku maloprodaju.

Izgleda da je taj zakon bio okidač Miškovićevog razlaza sa Tadićevom ekipom na vlasti, što je tokom 2010. godine eskaliralo u sukob državnog vođstva sa poslovnim klubom „Privrednik“, u kome je Mišković dominirao od njegovog osnivanja. Taj klub je neskriveno protestvovao i protiv „politike neizvesnog deviznog kursa“ guvernera Jelašića i protiv pomenutog građevinskog zakona, a i protiv cele antikrizne politike Cvetkovićevog kabineta.

SUKOB SA TADIĆEM I POSLEDICE: Tada je tadašnji predsednik države Boris Tadić počeo učestalo da proziva domaće bogate ljude da pomognu poplavljenima na jugu Srbije; da ne računaju da će preko Kipra izbeći poreze, a naročito transakcione poreze kada budu prodavali svoje kompanije; da se u privrednoj krizi ugledaju na američke bogataše koji poklanjaju svoja bogatstva u humanitarne svrhe; da ga ne izazivaju preko televizije, jer im to neće biti korisno i da im on priprema nove poreske makaze. Mnogi su već tada prognozirali da Mišković to neće oprostiti Tadiću, te da će se na potonjim izborima okrenuti njegovom glavnom takmacu Tomislavu Nikoliću, čija zvezda je naglo rasla posle razilaska sa Šešeljem.

Čim je predsednik počeo da gunđa protiv bogataša, u srpskoj štampi pojavile su se čitave serije napisa o „tajkunima“ i njihovoj „kiparskoj bazi i odstupnici“, organizaciji „pranja najmanje jedne milijarde prljavog novca u poslednjih pet godina“, „izbegavanju poreza na profit“, sve većem „iznošenju kapitala iz zemlje“ baš u doba najveće krize, „pljačkanju građana Srbije“ preko monopolisanja trgovine i stanogradnje, apetitu na državne „devizne rezerve“, uticaju na „otpuštanje“ guvernera i skrivenom dilovanju sa „određenim ministrima“, itd.

Kod mnogih novih vlasnika lanaca privrednih preduzeća ova politički motivisana kampanja pojačala je uverenje da će Srbija u narednom razdoblju ponovo postati zemlja bez profita i da se ne vredi boriti sa krupnim finansijskim teškoćama (a svi su se preinvestirali) kada vas država naprasno ostavlja na cedilu, a stare veze postaju sve slabije. Zbog toga je potiho počela preprodaja preduzeća ili najava takvih preprodaja, a neki su čak bili prinuđeni da se odreknu „založenog“ kod poverilaca i najave ponovni odlazak iz zemlje. U tom kontekstu, po privrednoj čaršiji se već krajem 2009. godine počeo širiti glas da je Miroslav Mišković već „prodao“ trgovački lanac svog Delta holdinga belgijskoj grupi Delez.

U stvari, tek početkom marta 2011. finalizovan je jedan od najvećih kupoprodajnih ugovora u ekonomskoj istoriji Srbije. Belgijska kompanija Delez kupila je trgovinski lanac Delta Maksi – za ukupnu sumu od 932,5 miliona evra. Prema rečima predsednika i generalnog direktora Deleza Olivija Bekersa, unutar ove sume bilo je 300 miliona evra duga dobavljačima srpske kompanije – koji su odmah namireni.

Mišković je na konferenciji za novinare nakon zaključenja prodaje, u Beogradu, 3. marta, izjavio da je i to jedan veliki korak Srbije ka Evropskoj uniji i da će najveći deo prodajne cene uložiti u domaći agrar. Pritom je dodao da dobavljači Delta Maksija ovim poslom dobijaju veće tržište, jer Delez ima značajne trgovačke kapacitete u Rumuniji, Grčkoj i Belgiji.

Inače, zvanična statistika je ovaj Miškovićev posao knjižila kao realizovano strano ulaganje, što je Srbiju statistički izguralo u vrh zemalja regiona po prilivu stranog kapitala i tokom 2011. godine. I deo poreza je plaćen u Srbiji, iako je većinski vlasnik Delte i pravi prodavac Maksija, kiparska firma Hemslejd u potpunom Miškovićevom vlasništvu. A i Maksiju nije bilo loše sa Delezom – navodno je već prve godine ostvario povećanje profita za 37 odsto i ugurao se na peto mesto među svim kompanijama Srbije (sa 104 milijarde dinara prometa).

Činilo se da prodaja Delta Maksija nije ugrozila Delta sistem, koji je na kraju dogurao do 119 firmi okupljenih u jedinstveni holding (samo što je broj zaposlenih spao sa blizu 25.000 na oko 7000). Ta ogromna razuđenost doista govori o izvesnoj pretencioznosti u Miškovićevom shvatanju modernog biznisa i njegove organizacije. Kao što smo primetili i u prvom delu njegovog portreta, pre šest godina, on se uvek ponašao kao čovek koji ne može da odoli nijednom predlogu biznisa, ma koje vrste on bio, ako će doneti neki profit. Oni koji su mu naklonjeni smatrali su drugačije, da je Mišković često imao suviše zvečećeg kapitala ili suviše otvorena vrata u svim poslovnim bankama s kojima je radio, pa je stalno pokušavao da gotov novac ili mogućnost da ga pribavi – što više uloži u ono što će i sutra davati realnu zaradu, a ne onu koju obezbeđuje puki prinos na finansijski kapital, što je često neopipljivo, a nekada je sklono i brzom iščeznuću (istina, bavio se i finansijskim ulaganjima, pa ga baš povodom takvih poslova sada i istražuju).

Na kraju, u nemogućnosti da se ispriča celovita poslovna aktivnost Miroslava Miškovića u dodatnih šest godina (koja doista ima neverovatno mnogo detalja i pravaca), mora se reći koja reč i o njegovom navodnom ogromnom uticaju na vlast i političke stranke u Srbiji. Te priče nisu bez ikakvog osnova, naročito kada je reč o strankama, ali, načelno gledajući, bar kada je reč o tekućoj ekonomskoj politici, one nisu utemeljene na uverljivim dokazima.

Pogledajte samo hronologiju predloga vladi koje su činili klub „Privrednik“ i Privredna komora Srbije (u kojoj je njegova grupa imala uticaja) – pa ćete videti da se filozofija ekonomske politike, koja je bila zvezda vodilja svih vlada Srbije u poslednjih sedam-osam godina, nije slagala sa „praktičnim inicijativama“ srpskih preduzetnika, bilo šta mi o njima mislili. Niti su porezi smanjivani, niti je kurs dinara bio fiksiran ili predvidljiv, niti su devizne rezerve korišćene za podsticanje konjunkture, niti su dugovi povoljno reprogramirani uz dotacije iz budžeta ili „suspenzovani“ na određeno vreme, niti je administriranje u zoni privrednih inicijativa i sloboda smanjeno, niti je građevinska izgradnja liberalizovana, niti je privatizacija dovršena, niti je razvijeno javno-privatno partnerstvo, niti su podržana ulaganja Srbije u druge zemlje regiona po principu reciprociteta, i tako redom. A neke od tih inicijativa su bile racionalne (a neke baš i nisu, to jest bile su u suprotnosti i sa osnovnom ekonomskom teorijom).

Teško je ovog trenutka prognozirati kako će se završiti tekuća „tužilačka istraga“ nad Miroslavom Miškovićem i njegovim sinom, ali, privredno gledano, bez obzira na to kako se ona završi, cela afera će imati dalekosežne posledice i na sistem i na opšte prilike u Srbiji i, verovatno, na ponašanje Delta holdinga. Jer to je preduzeće koje je prošle godine, sa ukupnim prihodom od 112 milijardi dinara i profitom od 9,7 milijardi dinara (ali i dugovima od 40 milijardi dinara) zauzelo četvrto mesto na rang-listi najvećih kompanija Srbije, a ujedno bilo i najveće privatno preduzeće u državi.