U Vojsci ostaju oni koji nemaju kuda da odu

Odluka da govorim je legalna i po mom mišljenju, legitimna posledica i moralna potreba.

Narod koji finansira vojsku i uzda se u njenu sposobnost da zaštiti živote i imovinu, mora znati u svakom trenutku u kakvom stanju se nalazi sistem odbrane, kao jedan od nosilaca svakog društvenog poretka. Nažalost, od one “transparentnosti” vojske zagovarane tokom “tranzicije” posle 5. oktobra 2000. jedino šta je transparentno postalo i ostalo jeste to da naši neprijatelji imaju sada bolji uvid u stanje naše vojske od našeg naroda i da je vojska potpuno, umesto pod civilnu, odnosno građansku, potpala pod političku kontrolu vladajuće stranke, to jest stranke iz čijih redova dolazi član imenovan za ministra odbrane.

Kao vojno lice, nemam prava da bez saglasnosti nadređenih dajem izjave za medije pod imenom, prezimenom i funkcijom, ali imam pravo i obavezu da anonimno, kao građanin, ukažem na stanje i upozorim na moguće posledice nestručnih i kriminalnih delatnosti koje se u resoru vojske sprovode već više decenija. Ovde neću izneti nikakve vojne tajne, mada su one vrlo dostupne onima kojima bi najmanje trebalo da budu, već ću samo ukazati na probleme na koje čak i predsednik države javno ukazuje, ali i na uzroke i moguća rešenja istih, kojima se sistem ne bavi sa namerom da ih zaista reši, a za šta postoji mnoštvo dokaza. To je moje zakonsko pravo i obaveza, inače bih bio saučesnik u toj destrukciji, a i moja moralna obaveza i potreba u skladu sa porodičnim i vojničkim vaspitanjem i obrazovanjem.

ŠTO VIŠE FLOSKULA, TO MANJE BRIGE O VOJSCI

Sad je već veći problem to što ljudi ne dolaze u vojsku od onog da odlaze iz nje. Nema nikoga ko manje poštuje zakone ove zemlje nad svojim zaposlenima od vojske. Policija nema ni izbliza tolike probleme sa ljudskim potencijalom kao što ih ima vojska. A razlike u platama i ostalim benefitima iz radnog odnosa gotovo da i ne postoje. Vojska jednostavno ne štiti svoje pripadnike dovoljno. Što se više briga o ljudima i podizanje standarda naglašavaju u medijskim floskulama političkog i vojnog vrha, to su briga i rast zapravo manji.

Svedoci smo i savremenici jednog izuzetno zanimljivog fenomena, a to je da Srbi napuštaju vojsku, demotivisani i razočarani. Tako nešto nisu osećali ni kad su išli preko Albanije. O tome šta je sve sada pogrešno urađeno može se napisati višetomna monografija. Izdvajam samo možda najudarnije i najbolnije tačke: politikantstvo, nepotizam, poltronizam, despotizam/mobing i nepoštovanje zakona ove države koji važe za sve njene građane i sve zaposlene na njenoj teritoriji. Dobro je poznato da je za opstanak vojske, naročito profesionalizovane, neophodno da prosečna plata iznosi tri do pet prosečnih plata u državi. Zatim, moraju se plaćati regres, topli obrok, stvarni troškovi prevoza za dolazak i odlazak zaposlenih do radnog mesta itd. Međutim, u vojsci su čak i dnevnice sa nivoa 2001/2002. godine – smanjene. Takođe, troškovi koje vojna profesija nosi sa sobom – a to je da se od prvog do poslednjeg radnog mesta starešina može upućivati u druge gradove i delove države – nisu menjani više od decenije, odnosno naknada za troškove iznajmljivanja nekretnine i plaćanja režija za neoženjene starešine i danas iznosi – 38 evra!

NAPREDOVANJE PO PREPORUKAMA

Što se napredovanja tiče, zbog neatraktivnosti vojnog poziva – o mnogim razlozima za to biće reči možda nekog drugom prilikom – nema toliko stranačkog kadra u Vojsci, ima ga više u Ministarstvu odbrane, pa je vojska kao sistem održala još koliko-toliko nezavisnost u pogledu toga da su ipak potrebna neka školovanja i usavršavanja kako bi se napredovalo. Međutim, vidimo da je pogrešnim potezima i to dovedeno u pitanje. Svi koji imaju “veze” ili kako se to sada uglađeno kaže, “preporuke” uglavnom i ne dobijaju službu u borbenim jedinicama ili iz njih vrlo brzo odlaze. Zato smo svedoci dveju posledica: prvo, borbene jedinice, zbog kojih cela vojska i postoji, najmanje su nam popunjene, a drugo, u svim ostalim celinama sistema se brže i lakše napreduje. Nekada se govorilo da su generalski činovi – politički, odnosno da je za unapređenje u te činove potrebno biti i politički aktivan, odnosno makar podoban i u milosti vladajuće kaste. Danas je taj nivo čak zakonskim okvirom spušten sve do čina – majora. I to možda i nije loše. Nije problem ako je vojska potčinjena vlasti, problem je ako vlast nije potčinjena nacionalnim i državnim interesima.

O UVOĐENJU OBAVEZNOG VOJNOG ROKA

Treba znati da se vojska odrekla većine svojih objekata kada je smanjivana i da sada ima i mnogo manje starešina koji bi tu vojsku trebalo da prihvate i obuče. I to je jedan od preduslova, kao i finansije i negodovanje mladih, tako da je vojni rok vrlo kratak. Upravo su to bili dominantniji kriterijumi od stručnih zahteva i preduslova za efikasnost sprovođenja cele namere.

Da je profesionalizacija vojske sprovedena do kraja, u smislu da su vojsci obezbeđeni svi uslovi za rad, da je oprema i naoružanje ispravno, da su plate na neophodnom nivou, da se isplaćuju sve finansijske prinadležnosti zagarantovane zakonima ove države i u propisanim okvirima, moglo bi se reći da bi privlačnost vojnog poziva bila očuvana u dovoljnoj meri koja bi obezbeđivala zanavljanje kadra profesionalnih starešina i održavanje nivoa ljudi koji dobrovoljno služe vojni rok kako bi postali deo rezervnog sastava u slučaju rata. Međutim, ništa od ovoga nije učinjeno. Tako da je danas vojni poziv marginalizovan u mislima mladih ljudi, a vojni rok više nije deo tradicije ni u ruralnim krajevima sklonijim poštovanju konzervativnih vrednosti. Do skoro su se za dobrovoljno služenje vojnog roka javljali mladi koji su želeli da se zaposle kao profesionalni vojnici. Više ni oni. Nema čak ni dovoljno dečaka koji bi želeli da budu piloti mlaznih aviona! Stanje je više nego poražavajuće.

POLITIKA I GENERALI

Generalima i vojnicima generalno jeste mesto uz narod i uz predstavnike vlasti koje je narod izabrao. Oduvek i svuda generali stoje uz državnike. Kod nas i u još nekoliko država na svetu, možda više i češće nego što bi to trebalo da bude slučaj, ali mislim da ta pojava samo prati političku aktivnost u vojsci. Kada predsednik dolazi u posetu recimo jedinici kopnene vojske, naravno da će ga pratiti načelnik Generalštaba, komandant kopnene vojske, komandant brigade i komandant jedinice koju je posetio. To je domaćinski pristup i tako je propisano. Nije to problem i nisu to političke ili politizovane poruke koje se šalju. Problem je što će pre napredovati general koji je odaniji vladajućoj stranci u odnosu na generala koji je odaniji vojsci i struci. Problem je što se na stranačkim skupovima i u poslaničkim klupama mogu videti generali. Mada, u Severnoj Koreji, pa i Kini, takva situacija je sasvim normalna. Ali i u državama članicama NATO-a, iako se generali ne eksponiraju toliko, oni su vrlo politički opredeljeni i vrlo bliski sa vlašću. Vojska ne trpi nelojalnost, a ne trpi je ni vlast.

SLUČAJ NOVICE ANTIĆA

Nisam član sindikata i smatram da je stanje u vojsci moralo uvek da bude takvo da vojsci nikada i ne zatreba sindikat. Ne znam gotovo ništa o gospodinu Antiću, ali znam da je bio vrlo upoznat sa kompletnim stanjem u vojsci i da je uvek iznosio istinite podatke. I bio je jedan od vrlo retkih izvora istinitih informacija o stanju u sistemu odbrane u javnosti.

Pažnju mi je privukao akt i insistiranje u Vojsci da se u kratkom roku svi pripadnici upoznaju sa informacijom o gospodinu Antiću i sumnjama i optužbama vezanim za njega, i to da se upoznaju uz potpis. Zanimljiv je još jedan događaj, čini mi se iz 2016. godine, u vreme kada je tek krenulo masovnije osipanje kadra u Vojsci. Tada je sindikat organizovao zajedničke proteste sa drugim sindikatima – Policije i još nekih ministarstava. Sećam se da je protest trebalo da se održi prvo jedne, a zatim i druge subote. Prva subota je, po naređenju, proglašena radnom u Vojsci, a za naredni protest su već vršena upozorenja da će pripadnici unutrašnje službe bezbednosti pratiti ko će se od vojnih lica pojaviti na protestu i da će svako zbog takve aktivnosti snositi određene posledice. Ceo slučaj sindikata bih sveo na jednu rečenicu – vlasti je bilo lakše da reši problem sindikata nego da rešava probleme na koje je ukazivao sindikat. Kako se država i komandni kadar odnose prema vojsci u miru, odličan je pokazatelj kako bi se odnosili i u ratu.

foto: marija janković

“ESTETSKA” ISPRAVNOST

Bio bih bezobrazan kad bih rekao da su najvažniji radnici u našoj savremenoj namenskoj industriji – varioci. I neću to uraditi iz poštovanja prema nekolicini stručnih i vrednih ljudi u tom sektoru, kao i prema svim mnogobrojnim i značajnim uspesima naše namenske industrije u prošlosti, kojih će, nadam se, u još većem i značajnijem obimu biti i u budućnosti.

Ako govorimo jezikom činjenica, nove sisteme naše namenske ne bih komentarisao jer nisu dovoljno dugo ni u našoj vojsci, a uopšte ih nema u stranim armijama. Ipak, to što imamo, recimo, Lazar 3, a ne i Lazar 1 i 2, upućenima je podatak koji dovoljno govori o ozbiljnosti i stručnosti sa kojom se pristupa projektima. Ministarstvo odbrane ima jednog čoveka koji se razume u sve oružane sisteme i potporučnike koji odmah posle školovanja dobijaju da vode projekte u industriji koja ima prekid kontinuiteta razvoja sistema od gotovo 35 godina. To je nešto vrlo neozbiljno za svaki dalji komentar.

Ipak, vlast dobro zna koliko je trgovina oružjem unosan posao. Nemaju tu samo ofarbana i benzinom namazana vozila čija je glavna karakteristika “estetska” ispravnost, odnosno “izglednost”, kako to vole u vojsci da kažu, svoju dnevnopolitičku ulogu osiguranja izbornih glasova onih sugrađana u poodmakloj životnoj dobi, već je tu i ona stara radikalska izreka još iz perioda pre Prvog svetskog rata – da se vojsci bilo šta može prodati i to po najvišim odnosno bilo kojim cenama. Zbog svega toga, primetna je i naivnom oku sve češća sprega političara i trgovaca oružjem, pa u ovaj biznis ulaze čak i neki ljudi kojima je primarna delatnost zabava mnoštva a ne ubijanje širokih narodnih masa. Karakterističan je slučaj poznatog beogradskog biznismena koji nesmetano izaziva eksplozije testirajući svoje novo oružje na njivi u okolini Beograda i to javno obznanjuje, dok Vojska Srbije mora da ide na udaljene poligone i za to uređene i obezbeđene i fizičkim i tehničkim sredstvima zaštite, sa sve raspoređenom stražom okolo, da neko ne bi stradao, kako bi ispalila i samo jedan metak iz pištolja, a ne nešto više, veće i jače. Razornije.

VOJSKA ZA SLIKANJE

U vojsci se ulaže uglavnom samo u ono šta se vidi na prikazima i snimanjima. Dok se u prizemlja nekih reprezentativnih objekata u kojima radi nekolicina ljudi ulažu desetine miliona dinara, u neke objekte u kojima su smeštene čete, već decenijama se ne ulaže ni jedan dinar. Čak i uz ovo enormno smanjenje objekata i broja ljudi i sredstava, nakon transformacije oružanih snaga nastavilo se sa padom ulaganja u održavanje, koji traje neprekidno od kraja osamdesetih godina. Vojska se po pitanju ulaganja može uporediti sa pošumljenošću naše zemlje. Nismo 40 godina vodili računa o pošumljavanju i sada živimo u gotovo pustinjskim uslovima. Da bismo to ispravili, potrebno je mnogo ulaganja, sadnje, stručnosti, brige i zalivanja, i naravno još 40 godina da bismo nadoknadili propušteno i došli na nivo na kojem je stručnim, sistematskim i sistemskim radom trebalo da budemo sada. A neophodnost ulaganja se samo iz dana u dan uvećava, kao i šteta koja zbog njihovog nedostatka nastaje.

SPECIJALCI I OSTALI

Zvanično, odluka o gotovo iracionalnom uvećanju plata pripadnika brigada za specijalne namene inspirisana je uspesima jurišnih jedinica na frontu u Ukrajini. Objektivno, jedinice specijalne namene ne mogu dobiti rat. To su jedinice koje najčešće vrše napad na tačkasti cilj bliskom borbom i vrlo verovatno u neprijateljskoj pozadini, bez upotrebe većih i složenijih sredstava tehnike i borbenih sistema. Dakle, u pitanju su jedinice obučene za izvršenje delikatnih zadataka i postoji po jedna jedinica za svaki takav opseg na nivou vojske. Stoga, adekvatniji bi izraz bio posebne ili jedinstvene, nego specijalne jedinice. Naravno da su sve jedinice u vojsci specijalne, jer svaki pripadnik vojske, čak i redovan vojnik, ima svoju specijalnost. Ništa od toga ne može raditi nasumično odabrani prolaznik na ulici.

Ako to povećanje plata specijalaca shvatimo kao pokušaj privlačenja mladih ljudi u vojsku, on nije uspeo. Ali je zanimljivo zašto znatno više nisu povećane i plate ostalima, kako bi se sprečio i odlazak iz drugih jedinica vojske. I pre povećanja plata, najmanje su odlazili upravo iz brigada specijalne namene. Tako je ovaj potez sa platama gotovo bez ikakvog racionalnog osnova.

Pored svega toga, upitan je i kvalitet ljudi koji su pristupili vojsci i to specijalnim jedinicama, motivisani samo finansijskim primanjima. U specijalne jedinice bi možda trebalo da idu najspremniji i najhrabriji pripadnici vojske. Mi imamo slučaj da su norme spuštane kako bi većina primljenih mogla da ih zadovolji, što opet nije toliki problem, koliki predstavlja činjenica da ti momci pre ovolikih plata nisu bili uglavnom motivisani ni dobrovoljno da odsluže ovaj skraćeni vojni rok, a sada žele da budu – specijalci. Da li iko zaista misli da oni neće dati otkaz prvog dana rata? Tu ima i većih problema od toga da izviđač vojnik koji je juče počeo da radi u vojsci ima veću platu nego njegov komandant bataljona, koji je potpukovnik sa 20 godina službe i završenom Vojnom gimnazijom, Vojnom akademijom i osnovnim komandno-štabnim kursom i komandno-štabnim usavršavanjem.

Pored toga, u vojsci provejava mišljenje da se javnim povećanjem plata jedinica specijalne namene želi zapravo stvoriti tzv. Pretorijanska garda, koje bi možda bilo bez osnova da nije usledilo i tajno povećanje zarada pripadnicima službi unutrašnje bezbednosti, nakon čijeg obelodanjivanja od strane Vojnog sindikata Srbije i dolazi do progona vodećih članova ove organizacije.

STANJE STVARI U JEDINICAMA

Svuda u svetu, uz manja odstupanja, smatra se da je neophodna popunjenost jedinice veća od 85% da bi jedinica bila operativno sposobna. Ispod toga se povlači u podršku, a ispod 50% popunjenosti se ili prepotčinjava ili pridodaje u sastav neke druge jedinice. Dakle, takva jedinica više ni formalno ne postoji. Pogledajte kolika je popuna Vojske Srbije i biće vam kristalno jasna njena sposobnost za operativno delovanje i zaštitu celokupne teritorije države, što je njen osnovni zadatak.

Obuka u miru spasava živote u ratu. Koliko vojsci dajete, toliko ćete od nje i da dobijate. Srpska vojska je uvek mnogo više davala nego što je od države dobijala, ali ako vojsci ne dajete gotovo ništa, dobijaćete i dalje mnogo više, ali mislim da više od ništa – nije dovoljno.

Šta za srpsku vojsku znači neutralnost, uverili smo se i u Prvom i u Drugom i, evo, u Trećem svetskom ratu. Vrlo je teško, da ne kažem nemoguće, maloj zemlji da očuva neutralnost među velikim silama. I nezavisnost i neutralnost. Mala država mora biti pod uticajem velike sile koja je okružuje ili je neće biti. Isto je i sa Srbijom koja je u okruženju NATO. Neću govoriti o Srbiji, ali će vam paralela biti poprilično jasna. Severna Koreja je država koja deluje najnezavisnije i najneutralnije na svetu. Ali, to je samo iluzija. Severna Koreja je država koja je potpuno zavisna i pod potpunim uticajem Ruske Federacije.

foto: marija janković

VOJNI POZIV I LIČNI INTEGRITET

Vojska Srbije stari zato što se ne podmlađuje. Problem Vojske nije starenje i odlazak pripadnika, već to što ne dolaze mladi. Starenje se ne može zaustaviti, ali da bi se život nastavio, mora se omogućiti – podmlađivanje.

Vojska je, po mom mišljenju, kadrovski postala mesto gde su ostali oni koji nemaju kuda da odu. Vrlo tužno. Čak tragično. Deo ljudi je otišao sa profesionalizacijom i smanjenjem, odnosno raspadom od 2011. godine, a posebno od smanjenja plata i ostalih prinadležnosti 2015. godine, kada je vojsku napustilo, kumulativno, sa sve novim dolascima i odlascima, vrlo verovatno i više od 20.000 ljudi. Pronašli su bolje plaćene poslove, sa fiksnim radnim vremenom i obavezama, u boljim uslovima, itd. To su mahom bili mlađi ljudi, u “najboljim godinama” kako se to kaže, najstručniji i najvredniji. Smatrao sam da su to i najbolji ljudi koje Vojska ima. Međutim, danas smatram da su to bili vrlo loši vojnici iako dobri ljudi i radnici – otišli su bez reči i objašnjenja. Ti ljudi se ne bi u ratu borili, ubijali, ginuli. Nisam siguran mnogo ni u ove koji su ostali. Ni oni se ne bore u miru, pa osnovano sumnjam da bi u ratu. Odnosno, u miru se bore za svoje benefite, činove, plate…. Ali, u ratu za druge, za narod, za državu, za opšte interese, baš nisam siguran. Kao što napomenuh već, stanje u miru se poprilično reflektuje na stanje u ratu.

Generalno, u Vojsci su ostale dve grupe ljudi, različite sreće, ali iste sudbine. Jednu grupu čine oni koji nemaju “preporuke” da se prebace na drugo radno mesto van sistema odbrane, dok drugu grupu čine oni koji imaju “veze” da napreduju u vojsci i dođu do dobrih plata, činova i radnih mesta, ali nemaju “veze” van vojske kako bi otišli na neka još bolja mesta. Ima izuzetaka, ali nisam baš siguran da ih je mnogo. Jer ako su zaista posvećeni ovom pozivu, morali bi se buniti i boriti protiv njegovog uništenja, a onda bi se našli pod pritiscima sve dok ne daju otkaze. Ne znam takve ljude. Mnogi ukazuju na loše stanje u razgovorima međusobno, ali ne smeju to da kažu nadređenima, novinarima, čak ni svojim komšijama i prijateljima. Znate, vojni poziv se obavezuje čašću i slobodom i podrazumeva zaštitu integriteta i suvereniteta. Nisam siguran da su moje kolege baš u potpunosti upoznate sa značenjem svih ovih pojmova i težinom obaveza i odricanja koje one i njihova odbrana sa sobom nose.

TV RATOVI, NEĆU I NE MOGU

Što se tiče “TV ratova”, postalo je gotovo kristalno jasno verovatno svim pripadnicima oružanih snaga da ništa nećemo činiti i da ćemo sve dati. Vojnici su, naročito nakon prvih uzbuna, bili spremni da se upuste i u rat sa NATO, bez obzira na posledice i odnos snaga. To nije bilo upitno. Međutim, kada je sve postalo politički igrokaz radi forme a bez suštine, u medijima su se počele deliti packe iz vrha vlasti pripadnicima vojske, uz napomenu kako u specijalcima niko nije rekao “neću”, a u nekim jedinicama se išlo na bolovanja. U vojsci je strogo zabranjena izjava – neću. I sigurno niko ni u jednoj jedinici nije rekao da neće, samo su neki rekli – ne mogu više.

POREĐENJE SA JNA

Kao dete koje je odrastalo u vojničkoj porodici, mislim da ova današnja VS i nema baš mnogo veze sa JNA, pa ni potonjom VJ. Deluje kao “crna ovca” u familiji. Potomak otpadak. Navešću samo jedan podatak koji govori hiljadu stvari – u JNA je obuka bila maksimalna, a birokratija minimalna, u VS je potpuno obrnuto.

Mislim da se te dve vojske ne mogu porediti ni u čemu. JNA je bila i multietnička armija, što je bila njena najveća slabost. Vojska Srbije je gotovo homogena u tom pogledu, što je njena najveća snaga. I Vojska Jugoslavije je imala dobru podlogu u tome što je nasledila gotovo celokupno naoružanje JNA. A kakva je funkcionalno i operativno bila, videlo se u ratu protiv NATO 1999. godine.

KAKO KOMANDUJE MINISTARSTVO ODBRANE

Poređenje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije može se prikazati jednom rečenicom – razlika se vidi već po fasadi na zgradi; gde je klima ispod svakog prozora tu je Ministarstvo odbrane, tamo gde je nema ni ispod jednog, tu je Vojska Srbije. Ko je pod klimom u miru, taj će biti u klimatizovanom i u ratu. Ko nije u miru, neće biti ni u ratu. Banalan, ali vrlo verodostojan pokazatelj razlike između ove dve polovine jedne celine. A potreba osavremenjavanja, pa i klimatizovanja i borbenih sredstava a ne samo mirnodopskih kancelarija je pored neupitno viših standarda izvršenja zadatka dokazala na vežbi na Pešteru 2021. godine da može odneti i ljudske živote u miru, a kamoli u ratu. Ipak, pored stalnog naglašavanja “podizanja standarda pripadnika vojske”, taj standard je ipak toliko nizak da nije čak ni ispod klima uređaja.

Ministarstvo odbrane je, kao što sam na početku naglasio, od celine koja je opsluživala vojsku, postala nadređena kuća koja komanduje vojskom. Ima uprave gotovo identične celinama u samom Generalštabu sa generalima na čelu i jednih i drugih. Ko tu šta odlučuje i ko šta i kome i zbog čega naređuje vrlo je zagonetno. Evidentno je da Vojska ima nesrazmerno veliki broj generala u odnosu i na projektovano, a kamoli u odnosu na trenutno brojno stanje i gotovo je sigurno da će sva ta generalska mesta biti uvek i popunjena, makar na kraju ostala i jedina takva u celom sistemu odbrane.

foto: marija janković

KAKO DALJE

Pre svega, potrebno je, nažalost, da se javnost informiše potpuno o stanju u vojsci, ne bi li se pod pritiskom javnog mnenja zaista pokrenuo niz promena u pravom smeru. Neumorno i neprestano ponavljati da je vojska u sve boljem stanju, dok se ona dovodi u sve gore stanje, ne može se pravdati patriotizmom i zaštitom informacija o stvarnom stanju od neprijatelja, jer to je zapravo nešto što je sasvim suprotno od patriotizma i istinska neprijateljska aktivnost.

Vojska mora, koliko god to zvučalo paradoksalno, postati privlačna. To se ne može učiniti ispraznim paradama, dok svi znaju da nije trenutak za paradiranje. To se ne može učiniti vojnim vežbama koje imaju za cilj samo da budu “fotogenične”, a ne da se u približno realnoj ratnoj situaciji uvežbavaju velike jedinice. To se ne može učiniti u vremenima kada nam neprijatelji rade šta god hoće, a vojsci se ne dozvoljava da učini bilo šta.

“Omerta” koja vlada među pripadnicima vojske i vlasti o realnom stanju u Vojsci je poput bolesnika kojem je sve lošije zdravstveno stanje, a on ćuti i trpi ne govoreći ni bližnjima ni lekarima o svojim problemima. Pitanje je samo da li će pre za pomoć zavapiti ili umreti. Pacijent koji ne prihvati da je bolestan i ne želi da se leči, ne može i neće biti izlečen. Dakle, ugled vojske se podiže samo njenim delima. Svi navijaju za tim koji pobeđuje. Vojsci Srbije su potrebne pobede, ali nad stvarnim protivnicima, odnosno izazovima, a ne u nameštenim revijalnim utakmicama organizovanim za publiku, bez protivnika i čak ni sa nerešenim ishodima, već sve ubedljivijim porazima. A pobede tima zavise pre svega od pojedinačnog i zajedničkog truda njegovih igrača.