foto: fonet
Geoks i slične fabrike ekonomski ne mogu da podnesu zagarantovan lični dohodak veći od 300 evra. Brojke su neumoljive i one kažu da je kod lon poslova (sklapanje cipela od već dobijenih delova) moguće ostvariti profit samo uz niske plate zaposlenih. Zbog toga se Geoks i selio iz države u državu, tragajući za jeftinom radnom snagom i subvencijama
Od nekadašnjeg „privrednog čuda“, „Švajcarske na jugu Srbije“, Vranje se ubrzano pretvara u najveće Potemkinovo selo naprednjačke Srbije. Dok veliki broj meštana strepi za golu egzistenciju zbog najave odlaska Geoksa (Geox), italijanske fabrike obuće, Aleksandar Vučić otvara Jumkov pogon u Rudnoj Glavi kod Majdanpeka. I Simpo, još jedan posrnuli mastodont, suočen sa ogromnim dugovanjima i neizvesnom budućnošću, najavljuje otvaranje pogona u Zubinom Potoku, na Kosovu. U isto vreme zaposleni u ŠIK Simpo, u Kuršumliji, prete blokadom puta ka Prištini zbog neisplaćenih zarada.
Iako situacija u Vranju podseća na teatar apsurda, jer ovo nisu jedini primeri sudaranja zbilje i državne propagande, čini se da je primer Geoksa najinteresantniji, jer umnogome odslikava premise „zlatnog doba“ i dominacije Srbije u privlačenju stranih investitora.
IDILA JE KRATKO TRAJALA
Geoks je, zapravo, u Srbiju stigao još 2011. godine. Dok se našlo zemljište, izgradio pogon u Industrijskoj zoni, prošlo je pet godina.
Na svečanom otvaranju, krajem januara 2016. godine, klasičan mizanscen. Tada još premijer, Vučić stiže helikopterom, dočekuje ga oduševljena masa, pre svega stranačkih aktivista pristiglih, ako je suditi po registracijama autobusa, sa celog juga Srbije.
Vučić je kazao da je „došlo vreme da država promeni odnos prema najsiromašnijem delu naroda“ i obećao da će Vranjanci sada imati siguran i dobar posao. „Gradićemo i dalje infrastrukturu u ovim opštinama, Vlada će i dalje pomagati dolazak stranih investitora, a deca će imati budućnost“, poručio je Vučić okupljenima.
Planirano je da italijanska fabrika za proizvodnju obuće Geoks zaposli 1250 radnika. Vlada Srbije subvencionisala je izgradnju fabrike sa 11,25 miliona evra, odnosno sa 9000 evra po svakom novootvorenom radnom mestu. Vlada je gradu Vranju dala i 100 miliona dinara za uređenje zemljišta u slobodnoj zoni, što je bio preduslov da može da počne izgradnja fabrike, a Grad Vranje je po ugovoru završio kompletnu infrastrukturu u tom delu industrijske zone Bunuševac.
Zapravo, računica je malo drugačija. Kako je ovih dana obelodanjeno, Geoks je za pet godina dobio nepunih 14 miliona evra, ako se uzme u obzir i početno davanje, zemljište kao i dva miliona koliko je dodatno dobio pre dve godine. Za tih pet godina, prema podacima iz finansijskih izveštaja, na ime troškova za zarade Geoks je potrošio 4,9 milijardi dinara ili 42,2 miliona evra. Prema tome, Geoksu je svaku treću isplaćenu zaradu faktički finansirala država. Troškovi na zarade godišnje su prelazili milijardu dinara jedino prve godine, 2016, kada su počeli da rade, a od februara su troškovi iznosili 760 miliona dinara.
Idila je, međutim, kratko trajala. Već u leto 2016. godine izbio je prvi štrajk a Vranjanka Gordana Krstić je dobila otkaz jer se pobunila, kako je rekla, zbog nehumanih uslova za rad. „Radnici ćute, boje se za svoju egzistenciju. Plata od 24.000 do 35.000 je za mnoge porodice u Vranju pravo bogatstvo. Upravo zbog tih para se gutaju uvrede tipa vi ste ‘lokalci, Cigani’ a činjenica je da se samo dva puta u toku smene može ići u toalet“, rekla je tada Gordana Krstić.
Sve vreme rada Geoksa tinjalo je nezadovoljstvo zaposlenih. Bilo je i tihih štrajkova, ali na kraju bi, bez velike buke, Geoks nastavljao sa proizvodnjom, najčešće bez obrazloženja i odgovora na pitanja koja su se često čula. Veoma retko bi iz fabrike do javnosti stizala upozorenja da Italijani ne poštuju elementarna prava radnika.
„Jumko i Simpo nastavljaju da posluju kao u Miloševićevo vreme. Nije se ama baš ništa promenilo, jedino što je sada takvo stanje legalizovano takozvanim unapred pripremljenim planom reorganizacije (UPPR), u kojem se nalazi HK YUMCO, koji praktično znači eksteritorijalnost ove kompanije! Kome hoće da plate – platiće, kome neće – ne može da ih tuži“, kaže ekonomista Dragoljub Stevanović.
Jumko upošljava zvanično 1877 radnika i ima nagomilani gubitak iznad visine kapitala od 10,6 milijardi dinara. Ovome gubitku je prošle godine pridodato 260 miliona dinara gubitka za 2020. godinu.
„Očigledno je iz ovih brojki da Jumko ne poseduje nikakav potencijal za nove investicije, te da država, pored toga što predstavlja osnovnog Jumkovog kupca, upumpava u ovu kompaniju stotine miliona dinara svake godine, ali i odlučuje na koji način će se ta sredstva trošiti. Ako ukupan trošak zarada iz bilansa uspeha Jumka za 2020. godinu podelimo sa brojem radnika, dobićemo prosečan iznos neto zarade od oko 28.275 dinara, što je manje od propisanog minimalca u Republici Srbiji za 2020. godinu“, dodaje Stevanović, naglašavajući da je jasno da ni ova vlast nema snage da pronađe trajnije rešenje za Jumko jer i dalje, kao i Simpo, predstavlja značajan pul glasova, botova i profesionalnih posećivača stranačkih mitinga.
OKRUŽENJE JEFTINE RADNE SNAGE
Takva situacija je potrajala sve do ovih dana, kada je opasnost od zatvaranja pogona postala realna opcija. To je potvrdila i premijerka Srbije Ana Brnabić prilikom posete jugu Srbije. Ona je kazala da u ovom trenutku „nema sto odsto potvrđenu informaciju“ da Geoks odlazi iz Vranja, ali da ta firma ima ogromne probleme koji su u velikoj meri prouzrokovani korona krizom, a da je drugi problem to što je Geoks jedan od onih investitora koji su „radno intenzivni“ i gde se veliki deo troška njihovog poslovanja svodi na plate radnika.
„Geoks je realno došao u Srbiju jer smo mi bili destinacija koja se promovisala kao okruženje jeftine radne snage“, dodala je premijerka i naglasila da ćemo, kako budu rasle minimalna i prosečna zarada, a rastu svake godine, imati problem da će se fabrike tipa Geoksa polako seliti ka onim zemljama koje imaju niže plate i jeftinije radnike.“
Ona je rekla da je dobra stvar u svemu tome to što je Srbija sada „drugačija zemlja koja se etablirala kao dobra destinacija za investitore“. „Ukoliko Geoks zaista i ode, mi ćemo biti tu da se oni zamene novim investitorom, a imamo i najave proširenja nekih trenutnih investicija u Vranju, tako da ljudi neće ostajati bez posla“, rekla je Brnabić.
Dragoljub Stevanović, ekonomista iz Vranja, smatra da se ukupna ekonomska situacija u Vranju može oceniti kao zabrinjavajuća, a u slučaju odlaska Geoksa, kao katastrofalna. „Gubitak 1300 radnih mesta je stravičan udar za Vranje, to je najmanje 5000 direktno pogođenih ljudi“, kaže on.
Sa druge strane, od dolaska Geoksa Vranje nisu pohodili strani investitori, uz dva izuzetka: ruski SPILIT, koji je nestao, bukvalno preko noći, 2019. godine, i danski KENTAUR, koji je 31. 12. 2020. imao 243 radnika. Što se domaćih investitora tiče, dodaje Stevanović, u Vranju posluje Alfa plam kao veliko preduzeće, ostala su nekoliko srednjih i mala preduzeća, čiji se broj i obim poslovanja nisu značajno menjali u poslednjih desetak godina.
On ističe da je 2009. godine Geoks na isti način, pod izgovorom tadašnje velike svetske ekonomske krize, zatvorio fabriku u Slovačkoj a bez posla ostalo 470 radnika. Kasnije su sličan manevar izveli i u Rumuniji. Zanimljivo je da su i u Rumuniji, kao i u Srbiji, preduzeća nosila ista imena: GEOX TECHNIC DEVELOPMENT.
„Priče Zorane Mihajlović i Ane Brnabić da će, ako ode Geoks, dovesti novog investitora su čista glupost, jer je i sam Geoks godinama uhodavao posao u iznajmljenim halama, sa manjim brojem radnika koje su obučavali, dok nisu dostigli pun kapacitet od skoro 1300 radnika“, kaže Stevanović.
Saša Stojković, urednik portala Info Vranjske, navodi da je poslednji pokušaj da se nešto učini napravljen ove nedelje u jednom ovdašnjem kafiću, u kojem je premijerka Brnabić razgovarala sa šefom Geoksa Markom Basiliom.
„Prema nezvaničnim podacima sa sastanka, od premijerke je traženo da država Geoksu otpiše sva potraživanja u naredne dve godine, što je ona odbila kao nerealno, ‘jer bi onda svi tražili isto’“, objašnjava Stojković.
Ono što je, međutim, osnovni problem, čini se nerešiv, jeste činjenica na koju su pojedinci upozoravali još pre dolaska Geoksa u Srbiju. Prema tim mišljenjima, Geoks i slične fabrike ekonomski ne mogu da podnesu zagarantovan lični dohodak veći od 300 evra. Brojke su neumoljive i one kažu da je kod lon poslova (sklapanje cipela od već dobijenih delova) moguće ostvariti profit samo uz niske plate zaposlenih. Zbog toga se i Geoks selio iz države u državu, tragajući za jeftinom radnom snagom i subvencijama.
Fabriku lameliranog nameštaja Simpo je otvorio 1989. godine u Zubinom Potoku, uz još nekoliko pogona drugih srpskih firmi, sa namerom da budu „brana iseljavanju“. Od toga, naravno, nikada nije bilo ništa, pa je Simpo rešio da fabriku potpuno zatvori 1. avgusta 2011. godine.
Još je u svežem sećanju slika sa ekonomskog foruma u Leposaviću 2018. godine, kada Vučić pred svima proziva direktora Simpa Slađana Disića i komanduje otvaranje pogona u Zubinom Potoku, na šta ovaj odgovara da je Simpo na to spreman već sutra. Od tada je prošlo bezmalo tri godine, ali od pogona ni traga ni glasa.
Posle potpisivanja Briselskog sporazuma, Zubin Potok je dobio pomoć od oko 3,1 miliona evra i Simpo je našao računicu da tu kao nešto radi. „Intenzivno radimo sa Kancelarijom za Kosovo, nadležnim institucijama u Zubinom Potoku da pronađemo pravno rešenje kako bi ta fabrika mogla da krene sa radom. Predali smo odgovarajuća dokumenta i nadležnima u Kosovskoj Mitrovici i Prištini i očekujemo da budu prihvaćena, čime bi se stvorili zakonski uslovi za isporuku repromaterijala fabrici u Zubinom Potoku. Proizvedenu robu isporučivali bi Simpu“, govorio je tada Slađan Disić, generalni direktor Simpa.
U ovoj fabrici nekada je radilo 75 ljudi. U nedelji pred kosovske izbore u februaru 2021. godine Disić je odradio ono što najbolje zna – otišao je u Zubin Potok i u praznoj hali nekadašnje fabrike najavio da za dve nedelje stižu mašine, da će proizvodnja odmah biti pokrenuta za 75 ljudi, a da će ih do kraja leta biti još 55.
Iako se o tome u Simpu ćuti, ovih dana u toj fabrici je na obuci dvadesetak radnika sa Kosova. Obučavaju ih Simpovi kadrovi, a smešteni su u hotelu na Pržaru.
„Šta će od svega biti, ostaje da se vidi, ali Simpo već decenijama iskazuje ogromne gubitke u poslovanju koji daleko nadmašuju bilo kako računatu vrednost fabrike i ostale imovine, i ostaje nejasno kako sada planiraju da poprave stvar baš u Zubinom Potoku, u fabrici koja nikada nije uspela da radi, a kamoli da zarađuje“, objašnjava Saša Stojković, urednik portala Info Vranjske.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
